-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Od­mah po­sli­je tog pi­sma ca­ri­ca Ka­ta­ri­na II po­sla­la je gra­ma­tu g. Pe­tru I Pe­tro­vi­ću Nje­go­šu i ci­je­lom cr­no­gor­skom na­ro­du, o če­mu svje­do­či adre­sa na ko­ju je upu­će­na gra­ma­ta. Gra­ma­ta je po­sla­ta 14. mar­ta 1788. go­di­ne na sle­de­ću adre­su: „Pre­o­sve­će­nim mi­tro­po­li­ti­ma i dru­gim ar­hi­je­re­ji­ma i ci­je­lom sve­šten­stvu, ple­me­ni­tim, do­sto­jan­stve­nim i na­ma dra­gim i oda­nim upra­vi­te­lji­ma, na­čel­ni­ci­ma, voj­vo­da­ma, kne­že­vi­ma, go­spo­di sa dvo­ra i svim gra­đa­ni­ma slav­nih i hra­brih Cr­no­go­ra­ca i dru­gim isto­ple­me­ni­ci­ma. Mo­ja car­ska na­klo­nost“.
U gra­ma­ti se opet po­ja­šnja­va­ju okol­no­sti, za­što se Ru­si­ja obra­ti­la za po­moć cr­no­gor­skom isto­vjer­nom na­ro­du: „Va­ma je već po­zna­to ka­ko nas je na pod­mu­kao i kraj­nje bez­o­bra­zan na­čin iza­zvao ne­po­mir­lji­vi ne­pri­ja­telj na­še­ga Kr­sta Bo­ži­je­ga da kre­ne­mo u rat pro­tiv nje­ga i da smo bi­li pri­nu­đe­ni da bra­ni­mo na­šu Pra­vo­slav­nu cr­kvu i osve­ti­mo po­vri­je­đe­no do­sto­jan­stvo na­še car­ske kru­ne i na­pad­ne­mo ne­pri­ja­te­lja i sa kop­na i sa mo­ra svim sna­ga­ma“.
U gra­ma­ti se na­vo­de i raz­lo­zi od vi­še va­žno­sti: „Oče­ku­je­mo po­moć od hra­brih Cr­no­go­ra­ca i osta­lih isto­vjer­nih na­ro­da, ko­ji su oda­ni vje­ri Pra­vo­slav­noj i pri­vr­že­ni Sve­ru­skim sa­mo­dr­šci­ma, ko­ja se is­po­vi­je­da u ci­je­lom car­stvu i ko­ja je po­zna­ta u ci­je­lom svi­je­tu, po­seb­no iz vre­me­na slav­nog i be­smrt­nog ca­ra Pe­tra Ve­li­kog, ob­zi­rom da smo se uvje­ri­li u oda­nost va­šeg na­ro­da“.
U gra­ma­ti pi­še i ovo da „u oče­ki­va­nju dok stig­ne na­ša flo­ta i voj­ska u Sre­do­zem­no mo­re, pod Glav­nom ko­man­dom na­šeg ad­mi­ra­la Grej­ga i pri­mak­ne se gra­ni­ca­ma na­še­ga ne­pri­ja­te­lja sa ci­ljem da ga po­ra­zi i oslo­bo­di hri­šćan­ski na­rod od Agar­jan­skog rop­stva i obez­bi­je­di slo­bo­du i bez­bi­jed­nost onim, ko­ji su do sa­da po­ka­zi­va­li hra­brost, ko­ju su na­sli­je­di­li od svo­jih pre­da­ka, u bor­ba­ma pro­tiv ne­pri­ja­te­lja, „su­vo­zem­nim pu­tem“ po­slat je u Ita­li­ju ge­ne­ral-ma­jor Za­bor­ski.
Sa­ču­va­ne su tri ko­pi­je ove gra­ma­te u AV­PRI u fon­du „Ve­ze Ru­si­je sa Cr­nom Go­rom“ i sva­ka od njih je pot­pi­sa­na (za­vi­zi­ro­va­na) od stra­ne kan­ce­la­ra gro­fa Iva­na Oster­ma­na. U odjelj­ku br. 2 ko­pi­ja je tač­no pre­pi­sa­na sa ori­gi­na­la, plan tek­sta je „al­bum­ski“ i na kra­ju na­gla­še­no: „Ovo je svo­je­ruč­no pot­pi­sa­la Nje­no Ve­li­čan­stvo ca­ri­ca Ka­ta­ri­na“.
1. av­gu­sta 1788. go­di­ne Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš, u znak za­hval­no­sti, po­slao je od­go­vor Ka­ta­ri­ni II: „Gra­ma­ta, ko­ju je Va­še car­sko Ve­li­čan­stvo po­sla­lo me­ni i mom na­ro­du, ob­ra­do­va­la je i is­pu­ni­la ra­do­šću me­ne i ci­je­li moj na­rod, za­to što iskre­no bri­ne­te o na­ma. Oda­nost pre­ma Ru­si­ji sam na­sli­je­dio od mo­jih pret­hod­ni­ka i sa­ču­vao je u se­bi, ko­ja se sve vi­še ras­plam­sa­va, kad god po­mi­slim na na­šu za­jed­nič­ku vje­ru i srod­nost Ru­sa sa na­ma. Cr­no­gor­ski vla­di­ka na­sta­vlja: „uvi­jek se sje­tim na­še slav­ne i ču­ve­ne do­bro­tvor­ke, ne­do­sta­ju mi ri­je­či da opi­šem to šta osje­ća mo­ja du­ša u ovom tre­nut­ku i moj je­zik je pro­tiv mo­je vo­lje za­ću­tao...“ U pi­smu je po­seb­no na­gla­sio nje­nu ocje­nu iz gra­ma­te o nje­go­vom upra­vlja­nju dr­ža­vom. Na kra­ju pi­sma, ko­je je Pe­tar I Pe­tro­vić svo­je­ruč­no na­pi­sao, sto­ji: „Ja i moj na­rod smo za­hval­ni i po­kor­ni Va­šem car­skom Ve­li­čan­stu za Va­šu bri­gu o na­ma i želj­no oče­ku­je­mo po­moć, čvr­sto vje­ru­ju­ći u to, kao pa­stir sta­da Hri­sto­vo­ga, i po­ni­zno mo­le­ći Va­še vi­so­ko maj­čin­sko mi­lo­sr­đe...“.
Ve­o­ma je in­te­re­sant­na, kao ko­lo­rit­ni do­da­tak pi­smu Pe­tra I Pe­tro­vi­ća, po­sla­ni­ca cr­no­gor­skih „gla­va­ra“ od 22. de­cem­bra 1788. go­di­ne Ka­ta­ri­ni II, u ko­joj je u iz­o­bi­lju upo­tri­je­bljen srp­ski di­ja­le­kat i pra­vo­pis: („Na to­li­ke gra­ma­te i ma­ni­fe­ste, ko­i­su pri­sla­ti k na­ma u Cr­nu go­ru, črez po­sla­nih VA­ŠIH ofi­ce­rov. Mi­smo bi­li ver­lo do­volj­ni i ra­di, ma ko­ga­smo pre­će mi pro­si­li, sa­da i opetb pro­si­mo, ko­ga svi­mi edi­no­du­šno že­li­mo ima­ti meć na­ma; na­še­ga knja­za So­fro­ni­ju Jo­go­vi­ća, ko­i­se sa­da na­ho­dit ta­mo pri VA­ŠEM Dvo­re. Koi mo­že uči­nitb sva­mo u na­še stra­ne ve­li­ka de­la ra­di VA­ŠE­GO IM­PE­RA­TO­R­SKA­GO VE­LI­ČE­STVA. Po­tom mi zna­mo šćo estb on ver­lo raz­u­men i po­šćen; a na­ma mno­go lju­bim po ra­di ne­go­ve vi­so­ko­fa­mi­li­je Jo­go­vić. A ko­su­ga nov ni­zi lju­di pod­li ta­mo ob­no­si­li, bes­če­sti­li i hu­li­li ne­spra­ve­dli­vo i bez­du­šno, ko­ee nam iz­ve­sno bi­lo mno­gi­mi pri­ho­dja­šći­mi ova­mo, za ko­ee nam mno­go žao, na ta­kvo hu­lov­ne zlob­ni­hi lju­dej. A šćo on knjaz So­fron mo­že uči­nitb ova­mo s na­ma: to nik­to dru­goj ne­mo­že s na­ma ka­ko on; pri­zna­je na­še na­ra­vi i sve obi­čae i ze­lo nas lju­bit, i na­še ote­če­stvo“.) „To­li­kim gra­ma­ta­ma i po­sla­ni­ca­ma, ko­je ste nam po­sla­li u Cr­nu Go­ru po va­šim ofi­ci­ri­ma mi smo se ob­ra­do­va­li i bi­li ve­o­ma sreć­ni i za­do­volj­ni. Za ko­ga smo pri­je mo­li­li, sad opet mo­li­mo i svi jed­no­du­šno že­li­mo da bu­de me­đu na­ma naš knez So­fro­ni­je Jo­go­vić, ko­ji se sa­da na­la­zi ta­mo na Va­šem dvo­ru. On mo­že da na­pra­vi u na­šoj ze­mlji ve­li­ko dje­lo za Va­še car­sko Ve­li­čav­stvo. Za­tim nam je po­zna­to da je on ve­o­ma pa­me­tan i po­šten i mi ga mno­go vo­li­mo zbog nje­go­ve vi­so­ko­po­što­va­ne po­ro­di­ce Jo­go­vi­ća. Pod­li lju­di su ta­mo pro­no­si­li la­žne pri­če o nje­mu, sra­mo­ti­li ga i ka­lja­li mu obraz bez­du­šno i ne­pra­ved­no, sa či­me smo bi­li upo­zna­ti od onih, ko­ji su do­la­zi­li ova­mo, zbog če­ga nam je mno­go žao što su ga sra­mo­ti­li ti zlob­ni lju­di. To šta mo­že da ura­di knez So­fro­ni­je ova­mo kod nas, to ni­ko dru­gi ne bi mo­gao sa na­ma kao on. On po­zna­je na­šu na­rav i sve obi­ča­je i mno­go vo­li nas i na­šu otadž­bi­nu“.
NA­STA­VI­ĆE SE