- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ge­ne­ral Živ­ko­vić gle­da Mi­ši­ća pre­ko na­o­ča­ra, a on­da ga iz ba­sa upi­ta: „Do­bro, Ži­vo­ji­ne, a šta će bi­ti ako ofan­zi­va ne us­pi­je?”
„To je pr­vo pi­ta­nje ko­je po­sta­vlja se­bi je­dan voj­sko­vo­đa. Ima vi­še na­či­na da se iz­vu­če­mo u slu­ča­ju ne­u­spje­ha, na pri­mjer, mo­že­mo is­ta­ći par­la­men­ta­ra sa bi­je­lim bar­ja­ci­ma i...”
„Ja se ne pre­da­jem”, uz­vik­nu Živ­ko­vić, usta­ju­ći sa sto­li­ce i gla­vom do­dir­nu štu­ka­tor so­be. „O pre­da­ji ne mo­že bi­ti ni go­vo­ra...”
„Ko go­vo­ri o pre­da­ji?” – obrec­nu se Mi­šić, gle­da­ju­ći ga lju­ti­to.
„Pa to što si ti re­kao isto je što i pre­da­ja”, od­vra­ti Živ­ko­vić, ko­ji je ustao i krup­nim ko­ra­ci­ma še­tao po so­bi.
Ste­pi se ovo ni­je do­pa­da­lo i on pre­ki­de pre­pir­ku ri­je­či­ma: „Za­klju­ču­jem da­na­šnji sa­sta­nak, a sju­tra će­mo ri­je­ši­ti da li će­mo se opet sa­sta­ti”.
Kao i svi rat­ni sa­vje­ti, ni ovaj ni­je do­veo ni do ka­kvog rje­še­nja, ne­go sa­mo da se opa­snost još vi­še pred­sta­vi. Ko­man­dat­ni se ra­zi­đo­še.
„Po­zna­jem ja Ste­pu”, re­če Mi­šić svo­me na­čel­ni­ku si­je­da­ju­ći u ko­la. „On ne pro­go­vo­ri ni ri­ječ. Ja sam se na­dao da kod vas mla­đih ima vi­še po­le­ta, smje­lo­sti i da vam tre­nut­ne ne­zgo­de ne mu­te pra­vil­no ra­su­đi­va­nje”.
Kad je voj­vo­da Ste­pa sje­dao u svoj auto­mo­bil, pri­đe autu je­dan po­vi­sok ar­ti­lje­rij­ski ma­jor, ko­man­dant ar­ti­lje­rij­skog di­vi­zi­o­na iz ko­njič­ke di­vi­zi­je i po­zdra­vlja­ju­ći upi­ta: „Mo­lim za na­re­đe­nje šta da uči­nim sa svo­jim to­po­vi­ma, ko­je ne mo­gu pre­ve­sti pre­ko pla­ni­na”. Ma­jor ni­je znao za na­re­đe­nje o uni­šta­va­nju to­po­va.
„Ja vam ne mo­gu da­ti ni­ka­kvo na­re­đe­nje”, od­go­vo­ri voj­vo­da Ste­pa lju­ti­to. „Vi ima­te svog pret­po­sta­vlje­nog i ne­ka vam on iz­da na­re­đe­nje”. I da­de znak da auto kre­ne. Sju­tra­dan je oba­vi­je­stio sve ko­man­dan­te ar­mi­ja da se ima tač­no iz­vr­ši­ti na­re­đe­nje Vr­hov­ne ko­man­de i voj­ska ima od­mah da pri­stu­pi iz­vla­če­nju i da pre­du­zme od­stu­pa­nje od­re­đe­nim prav­ci­ma.
U to vri­je­me, u ve­li­koj šu­mi kod Ku­ku­sa, bi­va­ku­je ma­sa tru­pa, iz­bje­gli­ca, že­na, dje­ce. Mno­gi spa­va­ju pod ve­drim ne­bom na pro­str­tom li­šću. Ne­ke tru­pe od­la­ze za Spas i da­lje ka Ska­dru. Ne­ki dje­lo­vi idu uz Cr­ni Drim ka Stru­gi. Bje­ža­ni­ja pra­ti i jed­ne i dru­ge, a naj­ve­ći dio osta­je u šu­mi ne zna­ju­ći gdje će. Pro­no­se se ra­zni gla­so­vi o zvjer­stvi­ma Bu­ga­ra i pre­pla­še­ni svi­jet je iz­gu­bio gla­vu. Ma­sa ko­la, auto­mo­bi­la, to­pov­skih pred­nja­ka, ras­tu­re­no po šu­mi. Na­pu­šta­ju ko­la i od­la­ze sa­mo sa ma­lim to­va­rom u ru­ka­ma ili na ko­nji­ma.
Pred mrak sti­že auto sa kra­ljem Pe­trom. Kra­lja od­ve­do­še do va­tre is­pred ne­ke du­gač­ke šta­le, od­mah kad se pre­đe most na Dri­mu. U oči­šće­noj šta­li bi­le su se smje­sti­le že­ne ne­kih ofi­ci­ra iz Vr­hov­ne ko­man­de. Go­spo­đa Pa­vlo­vić iza­đe i po­zva kra­lja unu­tra, gdje su mu na­mje­sti­li po­ste­lju. Kralj sje­de kraj va­tre is­pred zgra­de i re­če: „Ja ću pro­ve­sti noć ov­dje, a vi že­ne osta­ni­te ta­mo unu­tra. Hva­la vam. Sa­mo, ako ima­te ka­kve to­ple ča­ra­pe, daj­te mi ih. Ze­bu mi no­ge”.
Go­spo­đa Pa­vlo­vić otr­ča unu­tra i do­ne­se br­zo to­ple ča­ra­pe i na­vu­če ih kra­lju na no­ge. Kralj po­pi to­pao čaj i za­dri­je­ma po­red va­tre. Do­sta svi­je­ta se oku­pi­lo da vi­di kra­lja. Sta­ja­li su u sjen­ci ma­lo da­lje.
Uju­tru kralj sje­de na spre­mlje­na vo­lov­ska ko­la ko­ja su vu­kla če­ti­ri vo­la. Po­red nje­ga sje­dio je po­sta­ri­ji se­ljak, ko­ji tje­ra vo­lo­ve. Sa stra­na odje­lje­nje gar­di­sta pra­ti ko­la. Svi­jet is­pra­ti kra­lja ni­je­mo gle­da­ju­ći i sa tu­gom osje­ti svu tra­ge­di­ju srp­skog na­ro­da.
Na pu­tu se uka­za čud­na gru­pi­ca sa no­silj­kom u ko­joj je sje­dio voj­vo­da Put­nik. Kad su pre­la­zi­li most, voj­vo­da da­de znak da se gru­pa za­u­sta­vi, a on se ma­lo pri­di­že i po­gle­da u du­bi­nu ri­je­ke. U bi­stroj vo­di su se vi­dje­le to­pov­ske ci­je­vi i skr­ha­ni toč­ko­vi. Voj­vo­da da­de znak da se kre­ne da­lje.
Iza voj­vo­de ja­ha­la je gru­pa ofi­ci­ra iz Vr­hov­ne ko­man­de, me­đu nji­ma i pu­kov­nik Živ­ko Pa­vlo­vić, de­sna ru­ka voj­vo­de Put­ni­ka. Iza njih su že­ne ofi­ci­ra ja­ha­le na ma­lim ko­nji­ma. Tu gru­pu vo­dio je mla­di ge­ne­ral­štab­ni ofi­cir, ko­ga če­ka li­je­pa ka­ri­je­ra.
Oko pod­ne, iz­me­đu ne­kih tru­pa, ja­hao je na ma­lom ko­nju pred­sjed­nik Vla­de Pa­šić, či­ja se bi­je­la bra­da po­vi­ja­la na vje­tru. U šu­ba­ri, sa pru­tom u ru­ci, la­ko je tap­kao ko­nja po vra­tu. On je po voj­nič­ki ot­po­zdra­vljao svi­je­tu ko­ji ga je ski­da­njem ka­pe po­zdra­vljao. Iza nje­ga je ja­ha­lo ne­ko­li­ko mi­ni­sta­ra, svi sa ša­lo­vi­ma i šu­ba­ra­ma.
„Pr­o­đe ci­je­la na­ša no­vi­ja isto­ri­ja”, re­če po­sta­ri­ji voj­nik ko­ji je sta­jao po­red pu­ta. (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)