Pu­bli­ka­ci­ja „San­ta Ma­ri­ja – iza­zov umjet­ni­ka” na­sta­la je kao po­tre­ba da se pred­sta­ve auto­ri ko­ji su iz­la­ga­li u ga­le­ri­ji „San­ta Ma­ri­ja” od 1990. do 2000. go­di­ne u okvi­ru fe­sti­va­la Grad te­a­tar.
„San­ta Ma­ri­ja” je pre­sti­žna ga­le­ri­ja. Nje­na eks­klu­ziv­nost ni­je sa­mo u am­bi­jen­tu, već i u stro­goj se­lek­ci­ji i ma­lom bro­ju ter­mi­na – tri do če­ti­ri iz­lo­žbe, u ljet­njem pe­ri­o­du (jul–av­gust). U ga­le­ri­ji su iz­la­ga­li po po­zi­vu sli­ka­ri raz­li­či­tih po­e­ti­ka, uglav­nom fi­gu­ra­tiv­nih, o ko­ji­ma su is­tak­nu­ti isto­ri­ča­ri i te­o­re­ti­ča­ri umjet­no­sti, iz­re­kli ve­o­ma zna­čaj­ne ocje­ne. Te stra­ni­ce tek­sto­va o umjet­ni­ci­ma ko­ji su iz­la­ga­li sma­tra­li smo da tre­ba ob­je­di­ni­ti u cje­li­nu, pa oni či­ne osno­vu u struk­tu­ri ove knji­ge.
U Bu­dvi je u no­vem­bru 1972. go­di­ne po­če­la sa ra­dom Mo­der­na ga­le­ri­ja. Pr­vu iz­lo­žbu „Sa­vre­me­ni eks­pre­si­o­ni­sti” otvo­rio je me­ce­na i za­lju­blje­nik u li­kov­ni svi­jet Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po. Ubr­zo se po­ka­za­lo, da je jed­na ga­le­ri­ja za Bu­dvu, „kra­lji­cu” i me­tro­po­lu ju­go­slo­ven­skog tu­ri­zma – ne­do­volj­na.
Tih go­di­na u Bu­dvi se odr­žao je­din­stve­ni ju­go­slo­ven­ski mu­zi­či fe­sti­val „Da­ni mu­zi­ke Bu­dva – Sve­ti Ste­fan”. In­te­re­sant­no je da po­li­tič­ke struk­tu­re u gra­du ni­je­su uvi­dje­le zna­čaj ovog fe­sti­va­la, ko­ji je po­sli­je je­da­na­est go­di­na na ini­ci­ja­ti­vu po­zna­tog di­ri­gen­ta An­ge­la Šu­re­va pre­se­ljen u Her­ceg No­vi, gdje je ubr­zo za­mro. U to vri­je­me na­sta­la je ide­ja da se pro­na­đe i pri­la­go­di na­mje­ni no­vi, atrak­tiv­ni pro­stor gdje bi se odr­ža­va­le iz­lo­žbe i kon­cer­ti. Od­go­vor­ni iz Kul­tu­rog cen­tra sma­tra­li su da je be­ne­dik­tin­ska cr­kva San­ta Ma­ri­ja in Pun­ta naj­bo­lje rje­še­nje. U apri­lu 1973. go­di­ne kon­zer­va­to­ri Za­vo­da za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re Cr­ne Go­re sa Ce­ti­nja u sa­rad­nji s Kul­tu­rnim cen­trom, po­če­li su kon­zer­va­ci­ju en­te­ri­je­ra cr­kve iz 840. go­di­ne. Ta­da je „Po­bje­da” ob­ja­vi­la vi­jest „Ga­le­ri­ja u cr­kvi”, ko­ja je iza­zva­la ne­ra­zu­mi­je­va­nje i ne­go­do­va­nje čla­no­va Op­štin­skog ko­mi­te­ta SK Bu­dva. Po­ka­za­lo se da po­li­ti­ča­ri ni­je­su bi­li u pra­vu.
To lje­to San­ta Ma­ri­ja in Pun­ta bi­la je otvo­re­na za umjet­ni­ke. Tu su po­če­li da iz­la­žu zna­čaj­ni li­kov­ni stva­ra­o­ci i da se odr­ža­va­ju kon­cer­ti. U vri­je­me ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne, u San­ta Ma­ri­ji in Pun­ta, sve do sa­na­ci­je 1988. go­di­ne, pre­sta­la je sva­ka ak­tiv­nost.
Pr­vog ju­la 1987. go­di­ne ko­re­o­dra­mom „Ani­ta Ber­ber” Na­de Ko­ko­to­vić, otvo­ren je pr­vi fe­sti­val Grad te­a­tar. Bu­dva je otvo­ri­la vra­ta za umjet­ni­ke, ali se po­sli­je dva odr­ža­na fe­sti­va­la osje­ti­la iz­vje­sna pra­zni­na, ne­do­sta­jao je seg­ment – li­kov­na umjet­nost. U pro­lje­će 1990. go­di­ne, u Di­rek­ci­ji Gra­da te­a­tra do­go­vo­re­no je da se sva­kog na­red­nog fe­sti­va­la otvo­re tri do če­ti­ri iz­lo­žbe zna­čaj­nih sli­ka­ra, po po­zi­vu, u iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru „San­ta Ma­ri­ja”.
San­ta Ma­ri­ja, cr­kva iz IX vi­je­ka, ka­me­nih zi­do­va, div­nih svo­do­va, sa po­lu­ta­mom i da­hom pro­šlo­sti, po­ka­za­la se kao iza­zov umjet­ni­ci­ma. Iz­bor sli­ka­ra ko­ji po po­zi­vu iz­la­žu u okvi­ru Gra­da te­a­tra (u San­ta Ma­ri­ji ili na dru­gim mje­sti­ma, pa čak i na otvo­re­nom pro­sto­ru) pod­ra­zu­mi­je­va ne sa­mo po­tvr­đe­ni re­no­me umjet­ni­ka, či­ja su dje­la pri­zna­te vri­jed­no­sti na­še kul­tu­re), već je upu­ći­vao i na one ko­ji su ima­li no­vi al­ter­na­tiv­ni iz­raz, ili su tek po­či­nja­li. Ured­nik li­kov­nog pro­gra­ma do 1996. bio je Stan­ko Pa­po­vić. Te go­di­ne­na pred­log čla­no­va Sa­vje­ta Gra­da te­a­tra iza­bran je za se­lek­to­ra li­kov­nog pro­gra­ma – Ni­ko­la Gvo­zde­no­vić Gvo­zdo, is­tak­nu­ti sli­kar, osni­vač i pro­fe­sor Aka­de­mi­je li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju
Sva­ku iz­lo­žbu pra­ti­li su skrom­ni, ali dra­go­cje­ni ka­ta­lo­zi, zna­čaj­ni i kao do­ku­men­ti. Uvod­ni tek­sto­vi u nji­ma su re­le­vant­ne ocje­ne o opu­su umjet­ni­ka. Fe­sti­val ne bi tra­jao da ni­je ra­zu­mi­je­va­nja onih ko­ji ga po­ma­žu, a njih je mno­go.
Iz­lo­žba Pa­riz – Bu­dvi ili „Pa­ri­ski za­pi­si” otvo­re­na je av­gu­sta 1991. go­di­ne uz po­moć aka­de­mi­ka Mi­lo­ra­da Ba­te Mi­ha­i­lo­vi­ća. Te zi­me do­go­vo­ri­li smo se da do­ne­se iz Pa­ri­za cr­te­že svo­jih pri­ja­te­lja umjet­ni­ka.
„Za­do­vo­ljan sam što sam uspio da pri­vo­lim tri­de­set ve­li­kih umjet­ni­ka iz ra­znih ze­ma­lja svi­je­ta ko­ji ži­ve i stva­ra­ju u Pa­ri­zu, da iz­la­žu u ovom pre­li­je­pom pro­sto­ru„San­ta Ma­ri­je”, re­kao je na otva­ra­nju iz­lo­žbe aka­de­mik Mi­lo­rad Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić.
Ba­ta je do­nio ra­do­ve: Pje­ra Ale­šin­skog (Bel­gi­ja), An­že­ra Jor­na i Mor­gen­sa An­der­se­na (Dan­ska), Ka­re­la Ape­la (Ho­lan­di­ja), Mar­ti­na Bren­di­ja i Ža­na Kri­sto­for­na (En­gle­ska), Bi­ro Ati­le ( Ma­đar­ska), Haj­me Azor­ka­na (Uru­gvaj), Ja­se Ta­bu­ći­ja (Ja­pan), Đo­va­ni­ja di Tro­la (Ita­li­ja), An­to­ni­ja Ga­ma­ra (Či­le), Bengt Lind­stro­ma i Žan Maj­ste­ra (Šved­ska), Mo­ri­sa Ple­sin­ga, Oli­vi­jea De­brea, Ža­na Bar­te­le­vi­ja i dru­gih. Od na­ših auto­ra ko­ji ži­ve i stva­ra­ju u Pa­ri­zu, bi­la su iz­lo­že­na dje­la Lju­be Po­po­vi­ća, Lju­bin­ke Jo­va­no­vić, Mi­lo­ra­da Ba­te Mi­ha­i­lo­vi­ća, Ve­sne Ba­jal­ske i Da­da Đu­ri­ća.
NA­STA­VI­ĆE SE

Pa­ri­ski za­pi­si
Na otva­ra­nju „Pa­ri­skih za­pi­sa” go­vo­rio je di­rek­tor Mu­ze­ja Sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du Zo­ran Ga­vrić.
„Svi ra­do­vi su na­sta­li u Pa­ri­zu, i to od umjet­ni­ka ko­ji su (pre­te­žan broj njih) u nje­ga do­šli iza ra­ta. U svo­joj knji­zi „Fan­tom avan­gar­da”, Ro­ber­to Ort po­sta­vlja pi­ta­nje: gdje je u Evro­pi po­sli­je ra­ta po­sta­jao grad ko­ji bi mo­gao da odr­ži obe­ća­nje ono­ga što je evro­pa nu­di­la – ši­ro­ke uli­ce, stva­ra­lač­ko vri­je­me, pri­ja­te­lje – gra­du ko­jem bi ka­kva ma­la gru­pa Pri­ja­te­lja po­kre­nu­la no­vu ak­ci­ju, stvo­ri­la no­vi umje­tič­ki po­kret, pre­i­spi­ta­la na­sle­đe avan­gar­de na nov na­čin? Ovim pi­ta­njem autor uvo­di či­ta­o­ca u svo­je is­tra­ži­va­nje o jed­noj stru­ji po­sli­je­rat­ne avan­gard­ne umjet­no­sti, či­je je je­zgro za­če­to upra­vo u Pa­ri­zu. Umjet­nič­ka kri­ti­ka onog vre­me­na for­mu­li­sa­na je no­vo sli­kar­stvo pod „Ecol de Pa­ris” ko­joj su stva­ra­lač­ke pri­lo­ge da­li umjet­ni­ci iz ci­je­log svi­je­ta.

PI­ŠE:
STAN­KO PA­PO­VIĆ