Pr­vi je iz­la­gao Mi­lić od Ma­čve i to ci­klus sli­ka „Ko­so­vo pr­vi prag Sr­bi­je”. Iz­lo­žba „Vi­tez ču­va­ra ko­sov­skih manastira” oku­pi­la je u „San­ta Ma­ri­ji” broj­nu pu­bli­ku. Otvo­rio ju je bu­dvan­ski sli­kar Slo­bo­dan Slo­vi­nić
Mi­lić je pr­vi put iz­la­gao sa Me­di­a­lom 1995/56. na do­če­ku No­ve go­di­ne na po­du vi­še­me­dij­skog umjet­ni­ka Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća u Be­o­gra­du, za­pi­sa­no je u ka­ta­lo­gu. U nje­noj bi­o­gra­fi­ji je vi­še od tri­sta sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi u na­šoj ze­mlji i ino­stran­stvu. O nje­go­vom opu­su je na­pi­sa­no vi­še mo­no­gra­fi­ja i pu­bli­ka­ci­ja.
Mi­li­će­va in­spi­ra­ci­ja je sli­kar­stvo nad­re­a­li­sta, a ne­po­sred­ni uzo­ri su mu dje­la Da­li­ja, De Ki­rir­ka, Ern­sta, a još ra­ni­je Broj­ge­la i Bo­ša.
„Mi­lić od Ma­čve je u kru­gu za­go­vor­ni­ka nad­re­a­li­zma i fan­ta­sti­ke ofor­mio svoj oso­be­ni stil” na­pi­sao je li­kov­ni te­o­re­ti­čar Đor­đe Ka­di­je­vić.
Ono po če­mu se raz­li­ko­vao od osta­lih nad­re­a­li­sta svo­je ge­ne­ra­ci­je bi­la je pri­je sve­ga sce­no­gra­fi­ja fan­ta­stič­nog pri­zo­ra. Kod ve­ći­ne sli­ka­ra iz kru­ga „Me­di­a­le” – pri­mi­je­tio je Ka­di­je­vić – ta sce­no­gra­fi­ja ima­la je atri­bu­te ar­hi­tek­ton­skog am­bi­jen­ta. Am­bi­jent Mi­li­će­vih fan­ta­stič­nih pred­je­la je pej­saž.
– Čak i en­te­ri­je­ri kod Mi­li­ća uvi­jek ima­ju ne­ki „ven­til” (pro­zor, vra­ta) ne­ki otvor kroz ko­ji pro­vi­ru­je pre­dio kao znak ši­re, pla­ne­tar­ne i ko­smič­ke am­bi­je­nat­ci­je. Sce­no­graf­ske ka­rak­te­ri­sti­ke Mi­li­će­vih pej­sa­ža ne­skri­ve­no su­ge­ri­šu ru­ral­ni, se­o­ski am­bi­jent sa ka­rak­te­ri­stič­nim re­kvi­zi­ta­ri­jem mo­čvan­skog pod­ne­blja – kon­sta­tu­je Ka­di­je­vić.
La­i­no­vić skro­man, vo­li umjet­nost
O sli­kar­stvu Cvet­ka La­i­no­vi­ća aka­de­mik Če­do Vu­ko­vić je na­pi­sao:
„Sli­kar La­i­no­vić je od­re­đen sa ja­snim li­kov­nim sta­vom i ru­ko­pi­som – on ni­ko­ga ne do­vo­di u ne­do­u­mi­cu, ali na­go­ni na ne­mir i neo­me­đe­no raz­mi­šlja­nje. La­i­no­vić do­la­zi do je­din­stva sli­ka­nog i cr­ta­nog. To jed­nin­stvo ni­je slu­ča­jan su­sret ni­ti is­for­si­ra­no htje­nje auto­ra, već su to maj­stor–cr­tač i is­tan­čan ko­lo­rit ko­ji stre­me ka istom: na rav­nom ostva­ri­ti rav­no – da­kle, ne pri­hva­ti­ti stva­ra­nje ilu­zi­je o du­bi­ni sli­ke već tra­ži­ti dru­gu du­bi­nu (emo­tiv­nu i re­flek­siv­nu).
Ta­ko se sje­di­nju­ju i mi­re sve di­men­zi­je u či­stom, stro­gom li­kov­nom po­stup­ku. Po­za­di­na sli­ke – re­klo bi se – po­sta­je dio zi­da na ko­jem se vi­ju­ga li­ni­ja pu­na gu­ste tam­ni­ne i iz­ra­žaj­no­sti. I, eto pu­nog sje­di­nja­va­nja cr­tač­kog i sli­kar­skog i ta­ko is­kr­sa­va­ju La­i­no­vi­će­ve sli­ke – cr­te­ži is­ti­če Vu­ko­vić.
Cvet­ko La­i­no­vić je ro­đen u Pod­go­ri­ci 1931. go­di­ne. Aka­de­mi­ju li­kov­nih umjet­no­sti za­vr­šio je u Za­gre­bu 1954. go­di­ne. Sa uspje­hom je iz­la­gao u na­šoj ze­mlji i u vi­še gra­do­va Evro­pe i SAD. Do­bit­nik je na­gra­da: Aka­de­mi­je li­kov­nih umjet­no­sti – Za­greb 1954, gra­da Ce­ti­nja 1965, Ti­to­gra­da 1969, i naj­ve­ćeg dru­štve­nog pri­zna­nja u Cr­noj Go­ri – na­gra­de Tri­na­e­sti jul 1977. go­di­ne. Po­red sli­kar­stva, uspje­šno se ba­vi i knji­žev­nim ra­dom.
Pro­sla­vlje­ni
Vo­jo Sta­nić
Iz­lo­žbom sli­ka aka­de­mi­ka Vo­ja Sta­ni­ća fe­sti­val je zva­nič­no otvo­ren 1991. go­di­ne. Na otva­ra­nje su do­šli mno­gi.
Me­đu broj­nim zva­ni­ca­ma na iz­lo­žbi Sta­ni­ća bi­li su: Emir Ku­stu­ri­ca, naš pro­sla­vlje­ni film­ski re­di­telj, Ži­ka Mi­tro­vić, ta­ko­đe film­ski re­di­telj, Ni­ko­la Gvo­zde­no­vić Gvo­zdo, sli­kar, Vi­da Og­nje­no­vić, pr­va da­ma na­šeg te­a­tra i mno­go dru­gih. Sta­nić je po­sli­je otva­ra­nja iz­lo­žbe da­vao iz­ja­ve i in­ter­vjue no­vi­na­ri­ma: „Ne­ma ve­ćeg za­do­volj­stva za jed­nog sli­ka­ra od sa­zna­nja da je nje­go­vo di­je­lo pri­hva­će­no.
Ne­shva­tlji­va je po­bu­da da se pra­ve sli­ke ko­je ni­ko ne mo­že da ra­zu­mi­je, ko­je ra­zu­mi­je sa­mo autor. Ko­ji su to vi­ši raz­lo­zi što oprav­da­va­ju to sli­kar­stvo ko­je sa­mo auto­ri ra­zu­mi­ju, a mo­žda ih oni ne ra­zu­mi­ju. Či­ne sli­ke če­sto sku­pim i iz­la­žu ih pred lju­de ko­je ig­no­ri­šu. Ni­kad ni­je­sam uspio da ni u jed­noj ap­strakt­noj sli­ci osje­tim ika­kvu uz­bu­dlji­vost ni­ti ika­kav do­ži­vljaj. Po­ne­kad sam či­tao iz­ja­ve ap­sta­rakt­nih sli­ka­ra ali i nji­hov go­vor je ta­ko­đe ne­shva­tljiv ili je iro­ni­čan, iz­go­vo­ren sa jed­ne ne­do­sti­žne vi­si­ne, da sam pot­pu­no iz­gu­bio sva­ku vo­lju da se na­preg­nem da bih ušao u svi­jet tih lju­di po­go­to­vo kad zna­mo da smo okru­že­ni bo­gat­stvom ži­vo­ta i umjet­no­sti za ko­je, na­ža­lost, ne­ma­mo do­bolj­no vre­me­na da ih do­ži­vi­mo” re­kao nam je Sta­nić, u vri­je­me odr­ža­va­nja nje­go­ve iz­lo­žbe u „San­ta Ma­ri­ji”.
Na pi­ta­nje da li je te­že ili lak­še sli­ka­ru da ži­vi van ve­li­kih li­kov­nih cen­ta­ra, Sta­nić je od­go­vo­rio: „U ve­li­kim cen­tri­ma lak­še se pra­vi uspjeh, a u ma­lim mje­sti­ma sli­ke”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PI­ŠE:
STAN­KO PA­PO­VIĆ