-PI­ŠE:STAN­KO PA­PO­VIĆ

Dra­gan Ka­ra­džić je fa­kul­te­tet li­kov­nih umjet­no­sti i po­sli­je di­plom­ske stu­di­je za­vr­šio u Be­o­gra­du, u kla­si prof. Ra­den­ka Mi­šo­vi­ća.
O Ka­ra­dži­će­vom stva­ra­la­štvu pi­sa­li su broj­ni li­kov­ni kri­ti­ča­ri, isto­ri­ča­ri umjet­no­sti i fi­lo­zo­fi. Iz­dva­ja se esej fi­lo­zo­fa dr Sa­va La­u­še­vi­ća.
– Oko i duh su jed­na­ko upo­sle­ni pred Ka­ra­dži­će­vim plat­ni­ma: oko uči da mi­sli, a duh da gle­da. I tek ta­da se otva­ra pro­stor sli­ke, i mo­guć­nost pri­su­stvo­va­nja taj­ni ra­đa­nja i ime­no­va­nja bi­ća.
Ka­ra­dži­će­vo sli­kar­stvo da­je mo­guć­nost da se unu­tar nje­ga de­ši­fru­je­mo na raz­li­či­te na­či­ne, uvi­jek si­gur­ni da smo, ka­da to či­ni­mo, na prav­nom pu­tu.
Ter­mi­ni­ma li­kov­ne kri­ti­ke Ka­ra­dži­će­vo sli­kar­stvo je mo­gu­će od­re­di­ti kao ap­strakt­no, zbog od­su­stva fi­gu­ral­nih pred­sta­va pr­vog re­da...
Ali, sa dru­ge stra­ne, ta ap­strakt­nost po­sta­je sa­svim kon­kret­na ka­da na­vje­šću­je du­blji po­re­dak svi­je­ta i ži­vo­ta.
U tom po­ret­ku je mo­gu­će li­kov­no-po­et­sko-mi­sle­će na­sta­nji­va­nje. Jer, pun za­slu­ga, ipak pje­snič­ki sta­nu­je čo­vjek na ovoj ze­mlji (He­der­lin) – na­gla­ša­va La­u­še­vić.
An­ka Bu­rić, ne­sum­nji­vo, pri­pa­da ge­ne­ra­ci­ji vo­de­ćih gra­fi­ča­ra u na­šoj ze­mlji. To po­tvr­đu­ju i nje­na dje­la na ve­li­kim me­đu­na­rod­nim iz­lo­žba­ma. Do­cent je na Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju. Ro­đe­na je u Nik­ši­ću, gdje je za­vr­ši­la Pe­da­go­šku aka­de­mi­ju 1976, Aka­de­mi­ju li­kov­nih umjet­no­sti (gra­fi­ka) u Sa­ra­je­vu 1981, post­di­plom­ske stu­di­je na Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti u Be­o­gra­du 1983. go­di­ne.
Li­kov­ni kri­ti­čar Pe­tar Ću­ko­vić za umjet­nost An­ke Bu­rić ka­že:
– Već pet­na­e­stak go­di­na An­ka Bu­rić nas nad­moć­no uči ka­ko je či­tav svi­jet još uvi­jek pod­ruč­je ne­slu­će­nih mo­guć­no­sti, i ka­ko se upra­vo iz nje­ga mo­gu iz­dvo­ji­ti gu­sti, sin­te­tič­ki, sko­ro sa­svim ap­strakt­ni li­kov­ni zna­ko­vi ne­po­no­vlji­ve ivi­ce ho­ri­zon­ta, ogra­de, šlji­vi­ce, uglo­vi, kra­jič­ci i vr­šci sta­rih se­ljač­kih ku­ća, ali jed­na­ko i frag­men­ti ur­ba­nih am­bi­je­na­ta, ta­jan­stve­na mje­sta za­sje­da iz ko­jih vre­ba ne­dri­je­ma­no, di­ja­bo­lič­no, oštro i tam­no oko. Otu­da An­ki­ni cr­te­ži ni­je­su ne­ka­kvi le­pr­ša­vi, la­ki, ugod­ni iz­vje­šta­ji o su­sre­ti­ma sa svi­je­tom vi­dlji­vih fe­no­me­na, već, za­pra­vo, uz­ne­mi­ru­ju­ći, zgu­snu­ti za­pi­si o strep­nji, „strep­nji sta­nja” pred ne­kim unu­tra­šnjim pro­zo­ri­ma što se em­pa­tij­ski ve­zu­ju za frag­men­te spolj­nog svi­je­ta. I za­pra­vo tu, u vla­sti­toj nu­tri­ni, u istin­skoj dra­mi bi­ća, rod­no je mje­sto ovih cr­te­ža. I tu od zi­do­va na ko­ji­ma su za­pi­sa­na naj­du­blja tra­u­mat­ska is­ku­stva za­po­či­nje svoj ma­gič­ni hod An­ki­na ru­ka, iz­vi­ja­ju­ći se u na­iz­gled la­ga­ni, br­zi a u su­šti­ni po­put stig­me uti­snu­ti te­ški i pri­je­te­ći znak. I baš tu za­po­či­nje svo­ju isto­ri­ju ono za­no­sno žen­sko pi­smo, ova uz­ne­mi­re­nost, ovo drh­ta­nje, ovaj ra­zor, ovaj moć­ni ar­he­tip­ski žen­ski strah, a sa­svim u slu­žbi ovog ve­li­kog Ang­sta po­kor­no sto­je i či­sto pla­stič­ne oso­bi­ne cr­te­ža: Vi­zu­el­na na­pe­tost op­šteg pri­zo­ra, de­cen­tri­ra­na ne­mir­na kom­po­zi­ci­ja, kli­na­ste pu­ta­nje uglje­na ili bo­je, maj­stor­ska, dra­ma­tič­na i vi­brant­na li­ni­ja. Sve je u pri­zo­ru na ivi­ci psi­ho­tič­nog lo­ma, dra­ma­tič­nog is­kli­znu­ća, pri­je­te­ćeg na­do­la­ze­ćeg ra­zr­je­še­nja –za­pi­sao je Ću­ko­vić o stva­ra­la­štvu An­ke Bu­rić.
Na­sta­vi­će se