-PI­ŠE:STAN­KO PA­PO­VIĆ

„Mo­je sli­ke ne­ma­ju pri­ču. Ne znam za­to ni ime­na da im da­jem. One su mo­ja osje­ća­nja mo­ji do­ži­vlja­ji. Ni­je­su to ni lju­di oko me­ne. To se ja sa so­bom raz­go­va­ram i ob­ra­ču­na­vam”, pri­čao je pri­je otva­ra­nja iz­lo­žbe u „San­ta Ma­ri­ji” Na­od Zo­rić.
Otva­ra­ju­ći Zo­ri­će­vu iz­lo­žbu, pu­bli­ci­sta i no­vi­nar Ma­noj­lo Ma­njo Vu­ko­tić je re­kao:
„Ima ovaj 27. go­di­šnji stva­ra­lac pra­vo da sam sa so­bom raz­go­va­ra. Mo­žda je tu mir­no­ću i po­vu­če­nost po­nio u bi­sag sa pro­plan­ka rod­ne Đur­đe­vi­ća Ta­re. Ili mu se uvu­kla, kroz pen­dže­re ate­ljea, a u du­go­vje­kov­nu ku­lu Sta­rog Ba­ra. No, on nam ti­me ne od­u­zi­ma pra­vo i zna­ti­že­lju da gre­be­mo is­pod pre­ma­za nje­go­ve čet­ki­ce i da ukr­šte­ni­cu po­ru­ka od­go­net­ne­mo i is­pi­su­je­mo svo­je­volj­no. Šta će tu gla­va? Da li je ova za­vr­nu­ta, usu­ka­na, okr­va­vlje­na gla­va, na­sli­ka­na raz­vi­je­nu nju­šku – gla­va mo­je ras­kr­vlja­ve­ne otadž­bi­ne ili ci­je­lo nje­no ras­ko­ma­da­no ti­je­lo? Da li je ovo uve­li­ča­no, te­le­skop­sko oko – za­mre­že­no i ob­ne­vi­dje­lo oko na­ših vo­di­ča? Da li je ovaj cr­ve­ni, no­so­gla­vi por­tret na­še za­jed­nič­ke mu­ke? Da li su ove pro­zir­ne ko­že raz­dr­te ča­ra­pe na­šeg ne­mo­ra­la i na­še ne­mo­ći? ”– upi­tao se Vu­ko­tić.
U ka­ta­lo­gu za Zo­ri­će­vu iz­lo­žbu na­pi­sao sam „Na­od Zo­rić pri­pa­da pr­voj ge­ne­ra­ci­ji fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju. Ri­ječ je o jed­nom od na­ta­len­to­va­ni­jih mla­dih sli­ka­ra sa ovih pro­sto­ra. Stva­ra­lač­ku ge­ni­jal­nost, po­put ne­kih na­ših ve­li­kih sli­ka­ra, pri­zna­ju mu ugled­ni li­kov­ni kri­ti­ča­ri, ali i pro­fe­so­ri sa Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti kod ko­jih je Zo­rić bru­sio svoj ta­le­nat.
Nje­go­ve sli­ke uz­bu­đu­ju. Ogrom­ne su. Li­kov­ni po­stu­pak mu je fu­ri­o­zan, sna­žnog ge­sta i sti­la ko­ji sto­ji uz bok ve­li­kih eks­pre­si­o­ni­sta. Na­vo­di po­sma­tra­ča na ve­li­ka raz­mi­šlja­nja. On svo­je gla­ve (Vuč­ji Do), (Dječ­ja igra) kao da va­ja­gu­stom pa­stom ži­vih bo­ja”.
Mi­ha­i­lo­vi­će­va dje­la sa ra­do­šću do­če­ku­je­mo
Ba­ta nam se obra­tio pro­šlog lje­ta (1998): „Ga­le­ri­ja `Santa Marija` je po­seb­no iza­zov­na. Do­sta mi je ga­le­rij­skih dle­to­va­nih zi­do­va. Ka­da ću iz­la­ga­ti”?
„Do­go­vo­ri­li smo se, i evo te iz­lo­žbe, ko­ju smo sa za­do­volj­stvom pri­hva­ti­li, jer Mi­lo­rad Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić je je­dan od onih sli­ka­ra či­ja se dje­la sa ra­do­šću i in­te­re­so­va­njem do­če­ku­ju.
Za ovu iz­lo­žbu, Ba­ta je za ka­ta­log iza­brao po­du­ži tekst po­zna­tog fran­cu­skog li­kov­nog kri­ti­ča­ra Ra­ul Žan Mu­le­na iz ko­ga iz­dva­ja­mo:
„Već 1951. go­di­ne, na svo­joj pr­voj sa­mo­stal­noj iz­lo­žbi u Be­o­gra­du, Mi­ha­i­lo­vić je na sli­ci `Srbija sa bikom` u jed­noj eks­pre­si­o­ni­stič­koj ale­go­ri­ji, su­prot­sta­vio tra­di­ci­o­nal­nu srp­sku pred­sta­vu srp­sku pred­sta­vu sve­tog rat­ni­ka, sim­bo­la ot­po­ra i slo­bo­de, pred­sta­vi bi­ka, sim­bo­lu ži­vot­ne sna­ge kad je sle­de­će go­di­ne kre­nuo za Pa­riz, po­nio je sa so­bom ovo plat­no, ko­je ga vi­še ne­će na­pu­šta­ti. Še­zde­se­tih go­di­na, u nje­go­vom naj­plod­ni­jem pe­ri­o­du, ve­ći broj nje­go­vih sli­ka eks­plo­ziv­nom sna­gom iz­ra­za evo­ci­ra­ju Ko­sov­ski boj, ko­ji ozna­ča­va po­raz Sr­ba pred tur­skom in­va­zi­jom i po­če­tak pet­sto­go­di­šnjeg rop­stva. Tu se on ozra­ža­va kroz fi­gu­ra­ci­ju za­o­ku­plje­nu uz­ne­mi­re­no­šću pul­si­ra­ju­ćih rit­mo­va ko­ji se ras­ta­pa­ju u uz­bur­ka­nom pro­sto­ru.
Sje­ća­nje ze­mlje
Ci­klus „Sje­ća­nje ze­mlje” se raz­vi­ja do ma­šte na­ro­da su­o­če­nog sa svo­jom isto­ri­jom i svo­jom le­gen­dom. Nji­ho­va funk­ci­ja u Mi­ha­i­lo­vi­će­vom sli­kar­stvu ne po­ti­če od iko­no­gra­fi­je ne­go od li­kov­nog pri­la­go­đa­va­nja struk­tu­ri jed­nog iz­ra­za ko­ji je uvi­jek od­re­đen po­kre­tom. Po­kre­tom vr­ši pre­o­bra­žaj, ostva­ru­ju­ći se­ri­ju vi­zi­o­nar­skih fe­no­me­na ko­ji se ob­na­vlja­ju i ko­ji se ukr­šta­ju obr­nu­tim re­dom.
U dru­gim ti­po­vi­ma kom­po­zi­ci­je, gdje se sli­kar­ski po­sao ne svo­di­na sred­stvo in­vo­ka­ci­je i di­ja­lek­tič­ki se or­ga­ni­zu­je u sfe­ri uti­ca­ja naj­ja­čih su­prot­no­sti, fi­gu­ra­ci­ja se ne po­ja­vlju­je da bi po­tvr­di­la svo­je pri­su­stvo to­ta­li­te­tom svog hro­mat­skog po­lja. Ona ta­da bri­še tra­go­ve svo­jih in­ter­ven­ci­ja u rit­mič­koj osno­vi bo­je. Re­me­ti­će sli­ku ko­ju pre­no­si, mi­gra­vi­ju po­vor­ki ko­je is­kr­sa­va­ju u no­ći ko­je pr­ko­se po­no­ru, su­du su­do­va, u oče­ki­va­nju no­vog ju­tra. Oda­kle do­la­zi­mo? Ko smo? Ku­da ide­mo? Sli­kar­stvo nas ta­ko pre­no­si iz jed­ne ep­ske sve­ča­no­sti u tra­gič­nost tro­stru­kog pi­ta­nja”, za­pi­sao je Ra­ul Žan Mu­len.
(NA­STA­VI­ĆE SE)