-Pri­re­dio: Ivan Mi­lo­še­vić

Pred svad­bu star­je­ši­na kuć­ni po­zo­ve sva­to­ve po mo­guć­stvu 12-100 na pet­na­est da­na ra­ni­je, ka­ko se mo­gu spre­mi­ti nov­cem, oruž­jem, , ko­njem, fi­še­ci­ma i do­ma­ćim tro­škom. Ni­ko ne­će od­re­ći sva­tu ono što ima, a sva­tu tre­ba pri­lič­no tro­ška. U sva­to­vi­ma su gla­va­ri: sta­ri svat, bar­jak­tar, voj­vo­da, uvek mla­do­že­njin zet, ako ga ima, i đe­ver: doc­ni­je je sa za­pa­da do­šlo i pr­vi­je­nac. Osta­li se sva­to­vi zo­vu pu­sto­sva­ti­ce. Ako je ku­ća de­vo­jač­ka da­lje od dva i po sa­ta, sva­to­vi idu na ko­nak, a ina­če ob­da­ni­ce. Ku­ći mla­do­že­nji­noj pr­vi mo­ra do­ći bar­jak­tar, ko­ji za­bo­de bar­jak u kuć­nu stre­hu što je znak da se ku­pe sva­to­vi. Kad se is­ku­pe pi­ju i je­du, pa se kre­nu. Do­ma­ćin na­to­va­ri za­kla­nu ov­cu ili, ako je vi­še sva­to­va, ov­na, ne­ko­li­ko po­ga­ča i na sva­kog sva­ta po li­tru ili po po­la oka ra­ki­je, a za sta­rog sva­ta i osta­le gla­va­re po vi­še bo­ca. Đe­ver mo­ra ima­ti naj­bo­ljeg ko­nja za pro­še­ni­cu, sit­nih i krup­nih no­va­ca, pre­snu po­ga­ču, svi­le svih bo­ja i pr­sten za pr­ste­no­va­nje.
Ko­ga god u pu­tu sva­to­vi sret­nu da­ju mu zdra­vi­ce, a pred sva­kom ku­ćom ku­da pro­đu iz­no­se nji­ma zdra­vi­ce, a oni osta­vlja­ju zdra­vi­cu u nov­cu. Pu­tem pe­va­ju, pu­ca­ju iz pu­ša­ka i igra­ju ko­nje. Kad se pri­bli­že de­voj­či­noj ku­ći po­šlju dvo­ji­cu na­pred-mu­štu­lumg­dži­je, ko­ji pu­ca­njem iz pu­ša­ka ja­vlja­ju do­la­zak sva­to­va, do­bi­ju od do­ma­ći­na (či­ja je kćer) zdra­vi­cu, po­ga­ču za ko­ši­ju i dar, pa se od­mah sa po­ga­čom vra­te na­trag. U to i sva­to­vi stig­nu, tr­če­ći ko­ji će da ugra­bi iz­ne­se­nu po­ga­ču sa zdra­vi­com. Do­šav­ši pred ku­ću sva­to­vi pu­ca­ju iz pu­ša­ka, ski­da­ju se s ko­nja, lju­be se sa pri­ja­te­lji­ma i ula­ze u ku­ću, gde je po­sta­vlje­na so­fra, za ko­ju za­sed­nu. Iz­me­đu sva­to­va po­se­da još ono­li­ko se­lja­ka iz to­ga se­la ko­li­ko je sva­to­va. Od­mah za­tim na­sta­je igra, pe­va­nje i me­ta­nje iz pu­ša­ka.
Doc­ni­je ko­ji od uku­ća­na ili se­lja­ka pri­đe sta­rom sva­tu i pri­ma zdra­vi­ce od se­lja­ka, sta­vlja ih pred sta­rog sva­ta i ka­zu­je mu ko­ja je či­ja. Ovaj ot­pi­je od sva­ke po ma­lo, za­hva­lju­je i pru­ža sva­to­vi­ma, te i oni pi­ju. Po­što se s tim svr­ši, đe­ver do­no­si onu pre­snu po­ga­ču, na ko­joj je krug od svi­le, sta­vlja je pred sta­rog sva­ta, a ovaj do­zi­va do­ma­ći­na ku­će, ko­ji sta­vi na po­ga­ču što vi­še nov­ca, a za ovim do­la­zi do­ma­ćin (iz či­je je ku­će mla­do­že­nja), te i on sta­vlja na po­ga­ču, uvek vi­še od pr­vo­ga. Za ovim đe­ver uzme po­ga­ču i no­si je od sta­rog sva­ta svi­ma sva­to­vi­ma re­dom, te i oni što sta­ve. Sva­ko­ga đe­ver po­lju­bi u ru­ku, pa se vra­ća sta­rom sva­tu pred ko­jim iz­bro­ji taj no­vac.
Ka­da se svr­ši je­lo se­lja­ci se dig­nu, a sva­to­vi osta­nu, te im se de­le da­ro­vi: ko­šu­lje, ča­ra­pe, ma­ra­me, itd. Iza ovo­ga đe­ver ide u kli­jet da pr­ste­nu­je đe­voj­ku. Pred vra­ti­ma mo­ra pla­ti­ti vra­ta­ri­nu. U kli­jet uđe sa stru­kom na pr­si­ma i no­žem za po­ja­som. Kad uće pro­stre stru­ku pred ne­vje­stu, i sta­vi na stru­ku nož, okre­nuv oštro ka ne­vje­sti, pa je pr­ste­nu­je, on­da joj po gla­vi pro­spe sit­nih no­va­ca, ko­je ona po­ku­pi i da bra­tu, uzme onaj nož i sta­vi ga đe­ve­ru u no­žni­ce i dig­ne stru­ku, ko­jom ga ogr­ne. Za­tim đe­ver iza­đe i pu­ca, na šta sva­to­vi usta­ju i spre­ma­ju ko­nje, a voj­vo­da tra­ži ko­ko­ške od ko­jih jed­nu ubi­je i no­si ku­ći, kao i ka­ši­ku, ko­joj je jeo.
Do­ma­ćin sa­da iz­no­si dje­voj­čin kov­čeg i po­ste­lju-ko­mo­ru, ko­ju ne da­du, što ne­će do­ma­ćin, ko­ji uzi­ma de­voj­ku da­ti naj­ma­nje ta­lir, što se zo­ve maj­či­na pa­ra. Rod za­tim iz­vo­di ne­vje­stu, a sva­to­vi ne osvr­ću­ći se od­mak­nu do ozna­če­nog mje­sta, do­kle će ih pri­ja­te­lji is­pra­ti­ti. Na tom mje­stu iz­mi­je­nja­ju zdra­vi­ce, po­zdra­ve se i rod pre­da­je đe­ve­ru ne­vje­stu. Kad se ma­lo oda­lje, brat ili ko­ji dru­gi ro­đak is­pa­le pu­šku i zov­ne ne­vje­stu po ime­nu. Ona se okre­ne na de­sno, ali se ne oda­zo­ve. To se či­ni da bi se po­rod umet­nuo na rod­bi­nu dje­voj­či­nu.
Me­đu­tim, sa­da su mno­gi od ovih obi­ča­ja i svad­bi pre­sta­li, ta­ko na pri­mjer sa­da se mla­do­že­nja i de­voj­ka vi­de i vje­re, dje­voj­ka ne sto­ji is­pro­še­na vi­še od jed­nog do tri me­se­ca, po­ga­ča se ne pri­no­si pred sva­to­ve, ne­go da­ri­va­ju ka­da se ra­zi­la­ze. Još ne­vje­sta ne no­si ka­pu, per­ja­ni­cu, za­vjes ni­ti ras­ple­te­nu ko­su. Mi­raz se sma­tra kao ne­što pro­kle­to, te ako je osta­la je­di­ni­ca u oca, ona ne na­sli­je­di ono što joj je osta­lo od oca, već po­kla­nja stri­če­vi­ma. Po­ro­di­ce iz isto­ga ple­me­na ne uzi­ma­ju se, pa bi­le ma­kar i 10 ko­lje­na uda­lje­ne, jer je brat­stvo sta­ri­je od pri­ja­telj­stva. Ako bi ko taj obi­čaj pre­stu­pio, on­da ga brat­stvo pre­zre.
(Na­sta­vi­će se)