O Pri­zre­nu je na in­te­re­san­tan na­čin, za­ni­mlji­vo i sa do­sta in­for­ma­ci­ja pi­sao i Ri­sto M. Ska­ka­lje­vić. Ura­dio je to tek­stom u „Bo­san­skoj vi­li”, 1910. go­di­ne, iz ko­ga ov­dje pre­no­si­mo je­dan dio:
„Tri su, tr­go­vač­ka dru­ma, ko­ji­ma su tr­gov­ci sa Pri­mor­ja naj­vi­še pr­o­di­ra­li u unu­tra­šnjost srp­skih ze­ma­lja. Je­dan od naj­va­žni­jih i naj­kra­ćih, ko­ji je spa­jao Ko­so­vo, cen­tar srp­ske kul­tu­re i dr­žav­nog ži­vo­ta sa ta­ko­đe kul­tur­nim i gu­sto na­se­lje­nim zet­skim Pri­mor­jem, bio je drum, ko­ji je po­la­zio sa ušća Bo­ja­ne i Dri­ma i išao pre­ko Ska­dra, Pri­zre­na, No­vog Br­da, Vra­nja i So­fi­je. Na nje­mu bi­ja­hu naj­znat­ni­ja mje­sta, tr­go­vi i gra­do­vi. On je bio u ve­zi sa ma­će­don­skim tr­go­vač­ki­om pu­te­vi­ma, sa bo­san­skim i ca­ri­grad­skim dru­mom, i mno­gim dru­gim. Bla­go­da­re­ći to­me što se na­la­zio na jed­nom od naj­glav­ni­jih pu­te­va, ko­jim je naj­vi­še išla srp­ska tr­go­vi­na u sred­njem vi­je­ku, i na ras­kr­sni­ci dru­gih va­žnih dru­mo­va, Pri­zren se još vr­lo ra­no mo­gao da po­dig­ne i da po­sta­ne zna­me­ni­tim tr­gom u srp­skoj ze­mlji.
Da Pri­zren po­sta­ne znat­no tr­go­vač­ko mje­sto mno­go je do­pri­ni­je­lo i to, što mu je oko­li­na bi­la gu­sto na­se­lje­na i ve­o­ma bo­ga­ta, ka­ko se vi­di iz Hri­so­vu­lja srp­skih vla­da­la­ca po­je­di­nim ma­na­sti­ri­ma, na­ro­či­to iz Hri­so­vu­lja Ar­han­đe­lo­vač­ke i De­čan­ske. Pro­stra­no i pi­to­mo Pod­ri­mlje bi­lo je po­kri­ve­no nji­va­ma i vi­no­gra­di­ma, ko­je su vri­jed­ne ru­ke me­ro­pa­ške ob­ra­đi­va­le, a na obli­žnjoj Ša­ri i nje­nim ogran­ci­ma pa­sla su mno­ga sta­da. Car Du­šan pri­lo­žio je ma­na­sti­ru sv. Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la i Ga­vri­la u Pri­zre­nu pre­ko 60 se­la me­ro­pa­ha, 17 ka­tu­na vla­ških i ar­ba­na­ških, i mno­ge vi­no­gra­de, a naj­ve­ći dio sve­ga ovo­ga na­la­zio se u pri­zren­skoj oko­li­ni.
Po­red ze­mljo­rad­nje, sto­čar­stva i vi­no­gra­dar­stva sta­nov­ni­štvo iz oko­li­ne Pri­zre­na ba­vi­lo se i dru­gim pri­vred­nim gra­na­ma, kao vo­ćar­stvom i svi­lar­stvom. I ina­če se iz spo­me­ni­ka vi­di, da je u pri­zren­skoj oko­li­ni bi­lo u iz­o­bi­lju sve­ga ono­ga, što se u to do­ba iz Sr­bi­je iz­vo­zi­lo, sem me­ta­la, a sve to uči­ni­lo je da tr­go­vi­na u Pri­zre­nu po­sta­ne vr­lo ži­va.
Po to­me što u Pri­zre­nu na­la­zi­mo go­di­ne 1346. dvi­je ka­to­lič­ke cr­kve ko­je su mo­gle po­sto­ja­ti sa­mo za stra­ne tr­gov­ce, po­naj­vi­še Du­brov­ča­ne, mo­že­mo su­di­ti da je u Pri­zre­nu tr­go­vi­na po­če­la da cvje­ta mno­go pri­je ovo­ga vre­me­na, još u 13. vi­je­ku. Zbog to­ga, mo­žda, kralj Mi­lu­tin i po­di­že u nje­mu dvor i na­re­đu­je da to či­ni i nje­go­va vla­ste­la.
Vri­jed­nost Pri­zre­na kao tr­go­vač­kog mje­sta na­ro­či­to je po­ra­sla za vla­de dva po­sled­nja Ne­ma­nji­ća, ko­ji su se u nje­mu če­sto ba­vi­li, te je u tr­go­vač­kom po­gle­du Pri­zren uži­vao i one ko­ri­sti, ko­je jed­no mje­sto ima od stal­nog ba­vlje­nja vla­da­o­če­va u nje­mu.
Sem stal­nog tr­ga u Pri­zre­nu bi­lo je i po­vre­me­nih tr­go­va, tzv. pa­na­đu­ra. U svo­joj po­ve­lji epi­skop­skoj cr­kvi u Pri­zre­nu kralj De­čan­ski ka­že: „I po­sta­vih pa­na­đur da se zbi­ra m-eca sept. 8. da­na”. Du­šan da­je ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru, po­red osta­log, i trg u Pri­zre­nu pred pra­znik sv. Ni­ko­le, a za tr­go­ve pred Spa­sov­dan i Ar­han­đe­lov­dan na­re­đu­je da se zbi­ra­ju za Ar­han­đe­lo­vač­ki ma­na­stir. Tr­go­vač­ki sa­o­bra­ćaj u sta­roj srp­skoj dr­ža­vi bio je ta­ko ure­đen, da je sa­mo na iz­vje­snim mje­sti­ma bi­lo slo­bod­no stra­ni espap pro­da­va­ti. Ca­ri­na se ni­je na­pla­ći­va­la pri pre­la­zu pre­ko gra­ni­ce, već on­dje gdje se što od espa­pa i pro­da. I kad u po­ve­lja­ma sto­ji da je to­me i to­me dat taj i taj trg, va­lja ra­zu­mje­ti da mu je dat ca­rin­ski pri­hod, ko­ji se na do­tič­nom tr­gu do­bi­je!
Kao po ci­je­loj on­da­šnjoj Sr­bi­ji, i u Pri­zre­nu je tr­go­vi­na bi­la u glav­no­me u ru­ka­ma Du­brov­ča­na; ali je u nje­mu bi­lo tr­go­va­ca i iz dru­gih pri­mor­skih gra­do­va, na­ro­či­to Mle­či­ća. Car Uroš u jed­noj po­ve­lji od 10. ja­nu­a­ra 1356. g. do­pu­šta Du­brov­ča­ni­ma i Mle­či­ći­ma da mo­gu slo­bod­no da idu u Ze­mlju Srp­sku i u Pri­zren.
Ne zna se vri­je­me ka­da su Du­brov­ča­ni po­če­li da do­la­ze u Pri­zren, ali je to, sva­ka­ko, mo­ra­lo bi­ti do­sta ra­no. U nje­mu je za Du­ša­no­ve vla­de bi­la jed­na od glav­nih du­bro­vač­kih ko­lo­ni­ja. Go­di­ne 1346. vi­je­će od­lu­či, da se iz­me­đu du­bro­vač­kih tr­go­va­ca, ko­ji u Pri­zre­nu tr­gu­ju, iza­be­re je­dan, ko­ji će kao kon­zul bri­nu­ti o nji­ho­vim tr­go­vač­kim in­te­re­si­ma.
Za za­šti­tu svo­je ko­lo­ni­je u Pri­zre­nu Du­brov­ča­ni su pre­ko svo­jih po­sla­ni­ka tra­ži­li od Du­ša­na da im da na ču­va­nje pri­zren­sku akro­po­lu. Ova akro­po­la kao da je bi­la na, onom mje­stu, na ko­me se na­la­zi­la da­na­šnja tvr­đa­va (ka­lja­ja), ko­ju je „na mje­sto ra­zo­re­nog Du­ša­no­vog gra­da” po­di­gao Ru­stem pa­ša Ro­tu­lo­vić. (...)
Od ka­ko je pod kra­ljem Uro­šem de­fi­ni­tiv­no do­šao u srp­ske ru­ke, Pri­zren je, upo­re­do sa na­pre­do­va­njem Sr­bi­je, i sam stal­no na­pre­do­vao do­bi­ja­ju­ći sve ve­ću i ve­ću va­žnost, dok ni­je za naj­ve­će sla­ve i ve­li­či­ne ta­da­šnje Sr­bi­je po­stao naj­zna­me­ni­ti­jom va­ro­ši u dr­ža­vi i pre­sto­ni­com Du­ša­no­vom. A ka­da po­sli­je smr­ti ovo­ga ca­ra Sr­bi­ja po­če opa­da­ti, ta­da Pri­zren po­če da gu­bi svo­ju va­žnost ne sa­mo u po­li­tič­kom, ne­go i u tr­go­vač­kom po­gle­du, ta­ko da se g. 1433. po­mi­nje kao na­pu­šte­no tr­ži­šte”, za­pi­sao je, po­red osta­log, Ri­sto M. Ska­ka­lje­vić, 1910. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

priredio:
MILADIN VELjKOVIĆ