<br /> Ako se uzmu do­sad iz­ni­je­ti po­da­ci o naj­vje­ro­vat­ni­jem bro­ju srp­skih lo­go­ra­ša, na­stra­da­lih u de­set naj­ve­ćih, od tri­sta lo­go­ra, na te­ri­to­ri­ji Austro­u­gar­ske, vi­dje­će­mo da ih je bi­lo 236.807, što je vi­še od 200.000, ko­li­ko je zva­nič­no pro­ci­je­nje­no na Ver­saj­skom mi­rov­nom ugo­vo­ru...
Po­red utvr­đi­va­nja bro­ja lo­go­ra, pre­mi­nu­lih lo­go­ra­ša, ve­o­ma je va­žno utvr­di­ti i okol­no­sti pod ko­ji­ma su lo­go­ri funk­ci­o­ni­sa­li, re­žim ra­da i ži­vo­ta...
Lo­ka­ci­ja lo­go­ra, je po pra­vi­lu, bi­ra­na u ne­zdra­vim di­je­lo­vi­ma Austri­je, Ma­đar­ske, Če­ške i Mo­rav­ske, uglav­nom bli­zu ri­je­ka, ri­to­va Du­na­va i dru­gih vo­de­nih po­vr­ši­na, kao što su Ne­ži­der­sko i Blat­no je­ze­ro.
Smje­štaj je bio is­pod sva­kog ljud­skog ni­voa. U po­čet­ku su lo­go­ri bi­li pod otvo­re­nim ne­bom, ogra­đe­ni bo­dlji­ka­vom ži­com. Lo­go­ra­ši bez ade­kvat­ne odje­će i obu­će, iz­lo­že­ni vre­men­skim ne­po­go­da­ma, br­zo su umi­ra­li. Ka­sni­je su pra­vlje­ne im­pro­vi­zo­va­ne ba­ra­ke, u ko­ji­ma su le­ža­li na ze­mlju. I tu ih je mo­ri­la hlad­no­ća, ili vru­ći­na.
Glad je bi­la kon­stant­na. To­kom pr­vih go­di­na, bi­la je do­ne­kle i pod­no­šlji­va, da bi već po­čet­kom sva­ke idu­će, za­li­he bi­va­le sve ta­nje i ta­nje. U po­čet­ku su lo­go­ra­ši do­bi­ja­li je­dan ku­va­ni obrok, uglav­nom jed­no­li­čan i, na­rav­no, blju­tav. Uz to, di­je­li­li su hljeb od 750 gra­ma na tro­ji­cu.
Ka­sni­je je hljeb sma­njen na 500 gra­ma, a čor­ba ku­va­na od ra­znih tra­va. Na­po­slet­ku je hra­na sma­nje­na is­pod bi­o­lo­škog mi­ni­mu­ma, pa su lo­go­ra­ši je­li lo­gor­sku tra­vu, a sa ži­vo­ti­nja­ma se oti­ma­li oko po­mi­ja na đu­bri­štu.
Is­cr­plji­va­nje lo­go­ra­ša te­škim i opa­snim ra­dom ta­ko­đe je bi­lo kon­stant­no. Pr­ven­stve­no su bi­li an­ga­žo­va­ni za rad, ko­ji Austro­u­ga­ri, pri­je sve­ga, ni­ka­da ne bi ra­di­li.
Srp­ski lo­go­ra­ši ra­di­li su u rud­ni­ci­ma uglja, ka­me­no­lo­mi­ma, gra­di­li pu­te­ve, ne­za­šti­će­ni ba­ra­ta­li he­mi­ka­li­ja­ma... Da bi ih, iz­ne­mo­gle, glad­ne i umor­ne, austro­u­gar­ski voj­ni­ci mal­tre­ti­ra­li, tu­kli, pre­bi­ja­li, ne da­ju­ći im da spa­va­ju bar ne­ko­li­ko sa­ti.
Hi­gi­je­ne sko­ro da i ni­je bi­lo. Vo­de ni­kad do­sta. Je­dva su je do­bi­ja­li i za pi­će, a ka­mo­li za umi­va­nje, pra­nje ru­blja, ni­ti im je sa­pun di­je­ljen. Usled ta­kve ne­hi­gi­je­ne, ja­vlja­le su se ra­zno­vr­sne za­ra­ze...
Obes­pra­vlje­nost se po­ka­zi­va­la u sve­mu, pa i u ka­žnja­va­nju. Sve je za­vi­si­lo od tre­nut­nog ras­po­lo­že­nja lju­di iz austro­u­gar­ske ko­man­de. Lo­go­ra­še su svi tu­kli, od ko­man­dan­ta lo­go­ra, do stra­ža­ra, u sva­ko vri­je­me i bez raz­lo­ga. U stva­ri, raz­log je bio taj što su Sr­bi. Za po­ku­šaj bjek­stva ve­zi­va­ni su za ko­lac iza le­đa, za­tvo­rom do tri­de­set da­na, ili vje­ša­njem za stub, ili dr­vo, gla­vom okre­nu­tom na do­lje. Vi­še pu­ta i smrt­nom ka­znom.
Ve­zi­va­li su ih za ko­lac una­kr­sno: li­je­va ru­ka-de­sna no­ga i de­sna ru­ka-li­je­va no­ga, uz sta­vlja­nje bu­ka­gi­ja na no­ge, bez oslon­ca na ze­mlju. Ta­ko bi stra­dal­nik osta­jao i po šest sa­ti.
Vje­ša­nje gla­vom na­do­lje, u tra­ja­nju od dva sa­ta, če­sto je iza­zi­va­lo ne­svje­sti­ce. Ski­da­li bi ih sa stu­ba da se osvi­je­ste, po­tom po­no­vo vje­ša­li, do is­pu­nje­nja ka­zne.
Pljač­ka­nje lo­go­ra­ša je bi­lo mno­go­broj­no i ra­zno­vr­sno. Oti­ma­či­na je po­či­nja­la pu­tem pre­tre­sa, u ko­ji­ma im je od­u­zi­man no­vac, na­kit, sa­to­vi i mno­gi dru­gi pred­me­ti ko­ji su ima­li ma i ka­kvu vri­jed­nost.
Srp­skim lo­go­ra­ši­ma ni­je­su do­zvo­lja­va­li pri­jem nov­ča­nih po­šilj­ki. No­vac su sta­vlja­li u de­po­zit, a pa­ke­te di­je­li­li iz­me­đu se­be. Umje­sto nov­ca do­bi­ja­li su ne­ka­kve bo­no­ve, ko­ji su bi­li bez­vri­jed­ni. Bo­no­ve su mo­gli ko­ri­sti­ti sa­mo u lo­go­ra­škoj kan­ti­ni, ku­pu­ju­ći hra­nu, ko­ja bi im na raz­ne na­či­ne bi­la od­u­ze­ta.
Iako su bi­li du­žni po Ha­škoj kon­ven­ci­ji, Austro­u­ga­ri ni­je­su pru­ža­li ade­kvat­nu lje­kar­sku za­šti­tu lo­go­ra­ši­ma.
Pre­ma iz­vje­šta­ju Ž. To­pa­lo­vi­ća, sa­ni­tet­ska slu­žba u lo­go­ri­ma ni­je ni po­sto­ja­la. Ni­je bi­lo lje­ka­ra, ili sa­mo je­dan na sto­ti­nak lo­go­ra­ša.
Čak je, u ne­kim slu­ča­je­vi­ma, ši­re­nje epi­de­mi­je zva­nič­no lje­kar­sko oso­blje na­pu­šta­lo lo­go­re i za­ra­že­ne osta­vlja­lo sa­mim lo­go­ra­ši­ma...
S pra­vom se mo­že re­ći da je bi­la u pi­ta­nju svje­sna, per­fid­no pla­ni­ra­na i or­ga­ni­zo­va­na po­li­ti­ka ne­li­je­če­nja bo­le­sni­ka. I ona­ko su im, iz­ne­mo­gli i bo­le­sni bi­li na te­re­tu. Bo­lje da umru od bo­le­sti, ne­go da tro­še met­ke...
Dr Živ­ko To­pa­lo­vić, ko­ji je po obi­la­sku austro­u­gar­skih lo­go­ra pod­nio iz­vje­štaj Vla­di Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je na Kr­fu, po­red osta­log, na­vo­di: „Austrij­ski i na­ši lje­ka­ri vr­ši­li su sek­ci­ra­nja, pre­gle­da­li i mje­ri­li le­še­ve. Bi­lo je le­še­va, ko­ji ni­su te­ži­li vi­še od 30 ki­lo­gra­ma.”
Ka­ko su kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri iz Pr­vog svjet­skog ra­ta ma­sov­no po­no­vlje­ni i u Dru­gom svjet­skom ra­tu, po­sta­je ja­sno da su lo­go­ri od po­čet­ka bi­li plan­ski pro­jek­to­va­ni kao naj­e­fi­ka­sni­je sred­stvo za iz­vr­še­nje ge­no­ci­da to­kom nji­ho­vog tra­ja­nja...(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:
Ve­se­lin La­za­re­vić