-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me

To je bi­lo i ob­ja­šnje­nje od­no­sa fil­ma i ro­ma­na, s tim što je in­si­sti­ra­no na to­me da se mo­gu čak i Stan­ko­vi­će­vom tek­stu po­sta­vi­ti od­re­đe­ni estet­ski za­htje­vi. Ta­ko je, vje­ro­vat­no, i do­šlo do do­pi­si­va­nja iz­vje­snih sce­na, po­go­to­vo onih ko­je pri­ka­zu­ju rat­ne okr­ša­je za oslo­bo­đe­nje Sr­bi­je, za­tim va­šar, rin­gi­špil ili svad­be­no go­šće­nje. Pri sve­mu to­me ima vi­še fol­klo­ra ne­go što to Stan­ko­vić se­bi do­zvo­lja­va, a i so­ci­jal­ne kom­po­nen­te fa­bu­le nijesu raz­ra­đi­va­ne u psi­ho­lo­škom smi­slu, ni­ti su uti­ca­le da film­ska sli­ka po­sta­ne još otvo­re­ni­ja, opo­ri­ja i tra­gič­ni­ja. No­va­ko­vić je po­tvr­dio da film ne mo­že bi­ti za­vi­san is­klju­či­vo od li­te­ra­tu­re i po­zo­ri­šta, da ima pra­vo na na­gla­ša­va­nje vla­sti­te su­bjek­tiv­no­sti. Raz­gra­đi­va­nje auto­ro­vog svi­je­ta ne zna­či i nje­go­vo obez­vre­đi­va­nje, već, na­pro­tiv, is­ti­če emo­ci­o­nal­ni od­nos pre­ma nje­mu i na­sto­ja­nje da se nji­me na­dah­nu film­ske for­me sa od­re­đe­nim smi­slom i lje­po­tom. Bra­nje­no je kroz sve to pra­vo na in­di­vi­du­al­no is­ka­zi­va­nje i lič­no shva­ta­nje umjet­no­sti.
Že­lje­la se fi­zič­ka ak­ci­ja ili psi­hič­ka re­ak­ci­ja po sva­ku ci­je­nu, ali su uz svu po­stig­nu­tu di­na­mi­ku u po­je­di­nim se­kven­ca­ma ključ­ne sce­ne osta­le do­sta za­tvo­re­ne i sa po­čet­kom i kra­jem, pa sto­ga i uti­sak, bez ob­zi­ra na mon­ta­žni re­do­sled ka­dro­va, kao da su kom­po­no­va­ni na ne­što slo­bod­ni­jim po­zor­ni­ca­ma. Tom uti­sku do­sta pri­do­no­se i sa­mi glum­ci svo­jim na­či­nom igre, u ko­joj če­sto do­mi­ni­ra re­to­rič­nost, sve­ča­no ka­zi­va­nje, pa­u­ze i ne­do­volj­no pla­stič­no­sti u po­ve­zi­va­nju svih onih uslov­no­sti ko­je či­ne ovu dra­mu ta­ko su­mor­nom i te­škom. Ako se pri­hva­ti stav Ra­do­ša No­va­ko­vi­ća, a i Alek­san­dra Vu­ča, da ne­ma raz­lo­ga za po­re­đe­nje iz­me­đu ro­ma­na i fil­ma, pa­žnja se nu­žno pre­no­si u do­men iz­ra­za. Sa nje­go­vom di­na­mi­kom, sli­ko­vi­to­šću, sim­bo­li­ma, ozna­ča­va­nju vre­me­na, pro­sto­ra i te raz­go­li­će­ne osje­ćaj­no­sti, „Sof­ka” po­sta­je, me­đu tim na­šim pi­o­nir­skim dje­li­ma, do­sta za­ni­mlji­vo ostva­re­nje. U fil­mu se pre­la­ma­ju po­zna­te te­o­ri­je i že­lja da one bu­du ova­plo­će­ne u sop­stve­nom do­ži­vlja­ju. Po­šlo se od kla­sič­nog film­skog is­ku­stva, od ame­rič­kog do so­vjet­skog fil­ma, ka­ko bi i do­sta raz­li­či­ta shva­ta­nja o dra­ma­tur­gi­ji, a na­ro­či­to kom­po­zi­ci­ji ka­dra, bi­la sin­te­ti­zo­va­na i pod­re­đe­na sop­stve­nim in­te­lek­tu­al­nim i stva­ra­lač­kim po­tre­ba­ma. No­va­ko­vić je do­sta pro­sto­ra po­sve­tio oda­bi­ra­nju ele­me­na­ta za po­je­di­ne pri­zo­re i nji­ho­vom ka­dri­ra­nju. Otud niz sli­ka te­ži sta­tič­nom sa­vr­šen­stvu i dje­lu­je iz­van­red­no svo­jom lje­po­tom i fak­to­gra­fi­jom. U nji­ma ima sa­mo­za­do­volj­stva, ne­ka­kve uz­vi­še­no­sti, po­seb­nog osvje­tlje­nja, na­ro­či­tih uglo­va za po­sma­tra­nje i za­o­ku­plje­no­sti da se ta­ko do­đe do du­bljeg li­kov­nog od­ra­za stvar­no­sti. No­va­ko­vić je, a to se u fil­mu ja­sno vi­di, bje­žao od po­vr­šno­sti i bi­lje­že­nja uti­sa­ka i otu­da iz­vje­sna ana­li­tič­nost u pri­stu­pu ma­te­ri­ja­lu. Po­je­di­ni pred­me­ti, ma ka­ko bi­li re­a­li­stič­ni, ne mo­gu sa­mi po se­bi da bu­du ozna­ka onog ti­pič­nog ili su­štin­skog. Za­to on u iz­ra­zi­to­sti tih sli­ka že­li da ono bit­no, što se na­la­zi u do­me­nu isti­ne o Sof­ki i svim dru­gim lič­no­sti­ma ve­za­nim za nje­nu sud­bi­nu, po­sta­ne pu­bli­ci vid­no, pri­stu­pač­no i, što je naj­va­žni­je, su­ge­stiv­no. Re­ži­ji je čak za­mje­re­no što se pre­vi­še osje­ća slo­bod­nom i što na­sto­ji da pot­pu­no za­ne­ma­ri ona već objek­tiv­na shva­ta­nja i su­do­ve o ro­ma­nu Bo­ri­sla­va Bo­re Stan­ko­vi­ća.(Na­sta­vi­će se)