-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me

No­va­ko­vić je upor­no bra­nio svo­je pra­vo da na­pra­vi film u ko­me će tekst bi­ti vi­še pod­sti­caj za lič­ne vi­zi­je ne­go oba­ve­zan okvir i li­te­rar­na pod­lo­ga. U tom pro­sto­ru mo­gu­će su ras­pra­ve – da li se u okvi­ru ta­ko za­mi­šlje­nog stva­ra­lač­kog po­stup­ka iz­na­la­ze sve one po­je­di­no­sti ko­je sa­dr­že po­treb­nu sna­gu za osvje­tlja­va­njem tih unu­tra­šnjih od­no­sa. Tu su i naj­vi­dlji­vi­je raz­li­ke iz­me­đu nji­ho­vih shva­ta­nja i onog što u svom dje­lu Stan­ko­vić iz­la­že. Sa­svim je iz­vje­sno da je No­va­ko­vić uspio da se oslo­bo­di li­te­rar­nog na­či­na iz­ra­ža­va­nja i da kre­ne jed­nim dru­gim pu­tem, bez ob­zi­ra na nje­gov do­met i stvar­nu efi­ka­snost. Re­ži­ja se u ovom fil­mu do­sta ba­vi­la pro­ble­mi­ma auten­tič­no­sti ozna­če­nog ma­te­ri­ja­la. Gra­đe­ni su objek­ti, in­si­sti­ra­lo se na re­a­li­stič­nim po­je­di­no­sti­ma i tra­že­na mje­ra iz­me­đu ob­ra­đe­nog i auten­tič­nog am­bi­jen­ta. Re­di­telj je in­si­sti­rao da sva­ki ka­dar bu­de stva­ran i da se kroz mon­ta­žu mo­gu uči­ni­ti rav­no­prav­nim i am­bi­jent, i glum­ci, i ri­je­či. In­si­sti­ra­nje na pre­vo­đe­nju li­te­ra­tu­re u film­ski je­zik po­ne­kad je vo­di­lo u ma­ni­ri­zam. To se ogle­da u onim me­đu­ka­dro­vi­ma ko­ji tre­ba da po­ka­žu pro­tok vre­me­na ili da is­tak­nu iz­vje­sne sim­bo­le.
Naj­če­šće su oni tra­že­ni u obla­ci­ma, dr­ve­ću, le­tu go­lu­bo­va, u na­bu­ja­lim vo­da­ma, za­tim po­vre­me­nim di­gre­si­ja­ma ili pod­sje­ća­nju na osnov­ne ide­je fil­ma. Ima ka­dro­va u ko­ji­ma je vi­dan uti­caj so­vjet­ske re­di­telj­ske ško­le, dok je u ne­kim ve­ćim cje­li­na­ma na­gla­še­ni­je pri­su­stvo is­ku­stva ame­rič­kih i fran­cu­skih fil­mo­va. U sve­mu to­me je ja­ko pri­sut­na eklek­ti­ka (tra­ži­ti naj­bo­lje) kao uslov da bi se do­šlo do film­skog je­zi­ka u ko­me tek re­di­telj tre­ba da is­po­lji svo­ju in­di­vi­du­al­nost. Ona ni­je sa­mo u ima­gi­na­ci­ji i ori­gi­nal­no­sti po sva­ku ci­je­nu, već i u do­me­nu ide­ja i onog što se že­li od fil­ma da stvo­ri. Pr­vo se mo­ra iz­di­ći u do­men umjet­nič­kog dje­lo­va­nja, jer tu po­či­nje osmi­šlja­va­nje vla­sti­tih že­lja i sa­mog iz­ra­za. To je ujed­no bi­lo i raz­gra­ni­ča­va­nje sa kon­ven­ci­o­nal­no­sti­ma i iz­vje­snom vul­ga­ri­za­ci­jom film­skog je­zi­ka, ko­ja je pri­mi­je­će­na u ne­kim tek sni­mlje­nim fil­mo­vi­ma. Ra­doš No­va­ko­vić je bio ubi­je­đen da film ap­so­lut­no mo­ra da osta­ne u do­me­nu umjet­nič­kog iz­ra­ža­va­nja i da in­di­vi­du­a­li­za­ci­ja dje­la ne mo­že bi­ti sve­de­na na tre­nut­ni ukus, pot­pu­no pro­iz­volj­no shva­ta­nje ili ig­no­ri­sa­nje estet­skih za­ko­ni­to­sti. In­si­sti­ra­lo se da pro­ble­mi čo­vje­ka i svi­je­ta bu­du rje­ša­va­ni u fil­mu na spe­ci­fi­čan na­čin, bez ob­zi­ra na sce­na­rio i li­te­rar­ne vri­jed­no­sti iz­vor­nog dje­la. Su­o­ča­va­nje sa sud­bi­na­ma i isti­na­ma li­či­lo je po­ne­kad na ne­gi­ra­nje li­te­rar­nih vi­zi­ja, ali je kroz sve to No­va­ko­vić vje­ro­vao da se me­ta­fo­rič­no­šću po­je­di­nih ka­dro­va mo­že do­ći do pu­nog vi­zu­el­nog uti­ska. Ali je isto ta­ko si­gur­no da u iz­vje­snim sce­na­ma, a po­seb­no u tret­ma­nu sa­mog iz­ra­za i unu­tra­šnjim pro­mje­na­ma u po­zna­tim li­ko­vi­ma i pri­zo­ri­ma, ra­za­zna­je­mo re­di­te­lja, ko­ji kroz tu­đe dje­lo po­ku­ša­va da se pro­bi­je do se­be. Tra­di­ci­o­nal­ne ka­rak­te­ri­sti­ke film­skog iz­ra­ža­va­nja ne po­sma­tra kao ne­što spolj­no i tu­đe već i kao svo­je, i po­mo­ću to­ga na­sto­ji da kon­sti­tu­i­še stva­ra­la­štvo. Zbog to­ga i ne­ma ori­gi­nal­no­sti po sva­ku ci­je­nu, ali ni sli­je­pog po­vo­đe­nja za po­zna­tim uzo­ri­ma – film mo­ra da pru­ži do­ka­ze da i ovaj re­di­telj, unu­tar ta­kve si­tu­a­ci­je, mo­že da se po­tvr­di kroz auten­tič­nost svog dje­la. No­va­ko­vić te­ško pri­sta­je na po­ko­ra­va­nje li­te­ra­tu­ri, uz­dr­ža­va se u na­gla­ša­va­nju vla­sti­te su­bjek­tiv­no­sti, iz­bje­ga­va da ri­je­či uvi­jek pre­tvo­ri u objek­te. Sve ga je to hra­bri­lo u uvje­re­nju da je u raz­ra­đi­va­nju pi­šče­vog svi­je­ta mo­gu­će za­dr­ža­ti emo­ci­o­nal­ni od­nos pre­ma nje­mu i svoj iz­raz uči­ni­ti isto­vre­me­no i lič­nim i objek­tiv­nim.(Na­sta­vi­će se)