Na dan smr­ti Vlaj­ka Ću­la­fi­ća, za­si­gur­no jed­nog od naj­u­gled­ni­jih i naj­zna­čaj­ni­jih knji­žev­nih stva­ra­la­ca po­ni­klih na Sve­tim vo­da­ma Li­ma, za­pi­sao sam da je ovo­ze­malj­ski svi­jet na­pu­stio čo­vjek ko­ji je bio u stal­noj po­tra­zi za du­hov­nim na­dah­nu­ći­ma, li­te­ra­tu­rom, za uz­vi­še­nim ri­je­či­ma. Ka­zao sam da je njih uvi­jek bio i gla­dan i že­dan, zna­ju­ći da se ra­zum naj­bo­lje hra­ni sti­ho­vi­ma, da se bra­nio pje­smom, i od se­be i od dru­gih, i on­da ka­da je bi­lo be­smi­sle­no po­te­za­ti ri­je­či, pred du­hov­nim i mo­ral­nim po­sr­nu­ćem ko­je je op­ko­lja­va­lo su­đe­no nam pod­ne­be­sje. Do­dao sam da se Vlaj­ko, zna­ju­ći da go­spo­dar ze­mlje i ne­ba sve vi­di, sti­ho­vi­ma mo­lio za na­še spa­se­nje, da je bo­lo­vao kao što bo­lu­ju šu­me Ze­le­ti­na i bo­ro­vi iz­nad nje­go­vih rod­nih Lu­ga, kao je­ca­ji ko­sov­ske bra­će na­slo­nje­ni na sve­te ka­me­ne plo­če. Iz­u­stio sam da je, su­o­čen sa na­šim ne­sta­ja­nji­ma, tra­žio iz­laz i bu­dio na­du, pri­vi­ja­ju­ći gru­men za­vi­čaj­ne ze­mlje na svo­je gru­di kao ne­što naj­sve­ti­je. Da je Vlaj­ko za­i­sta bio lič­nost za po­što­va­nje po­tvr­đu­je i nje­go­va bo­ga­ta bi­o­gra­fi­ja, za­o­kru­že­na knji­žev­nim vi­jen­cem iz kog oli­sta­va­ju mi­sa­o­ne ri­je­či pri­ma­mlji­ve i za naj­e­mi­nent­ni­je kri­ti­ča­re.
Vlaj­ko je ro­đen 18.1.1957. go­di­ne u Lu­ga­ma kod An­dri­je­vi­ce. Di­plo­mi­rao je na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu (gru­pa za op­štu knji­žev­nost i te­o­ri­ju knji­žev­no­sti) u Be­o­gra­du. Ob­ja­vio je knji­ge pje­sa­ma: Pro­kle­ti­je (1995), O, Jo­ve, re­ci (2000), Uz­glav­ni­ca (2002), Do­ba bez Je­van­đe­lja (2004), Utva zla­to­kri­la (2007), Ne­be­ska ta­pi­ja (2008), Žer­tvi­no umi­lje­ni­je (2010), Do­ba bez Je­van­đe­lja (iza­bra­ne pje­sme – 2005), Ne­be­ska ta­pi­ja (iza­bra­ne po­e­me – 2014) i Kad svi­je­tom pro­mi­je­nim (2014), kao i zbir­ke afo­ri­za­ma Ze­či­ji trn (2000) i Pi­lo­ti­na (2002), i knji­gu sa­ti­ra Ka­ra­da­gi­ja (2010). Pri­re­dio je iza­bra­ne pje­sme Rat­ka De­le­ti­ća Stud i krik (2009), kao i Me­mo­a­re Voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća (2016), u dva to­ma. Po­vo­dom 800. go­di­šnji­ce Đur­đe­vih Stu­po­va, kod Be­ra­na, pri­re­dio je, sa si­nom Da­mja­nom, knji­žev­no–isto­rij­sku spo­me­ni­cu ovog ma­na­sti­ra (2013), a po­vo­dom 900. go­di­šnji­ce ro­đe­nja Ste­fa­na Ne­ma­nje Spo­me­ni­cu Ste­fa­na Ne­ma­nje (2014). Go­di­ne 2016. ob­ja­vlje­ni su Me­mo­a­ri voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća, ko­je je pri­re­dio Vlaj­ko Ću­la­fić, za njih na­pi­sao pred­go­vor, ura­dio ko­rek­tu­ru i imen­ski i pred­met­ni re­gi­star.
Vlaj­ko Ću­la­fić je za­stu­pljen u ne­ko­li­ko an­to­lo­gi­ja i zbor­ni­ka sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je i afo­ri­za­ma, kao i u en­ci­klo­pe­di­ja­ma Ko je ko u Cr­noj Go­ri i u En­ci­klo­pe­di­ji zna­me­ni­ti­jih Sr­ba, ko­ju je pri­re­dio Dra­gan La­ki­će­vić, ured­nik Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, a su­i­zda­vač­ki ob­ja­vi­li „Is­toč­nik”, iz­da­vač­ka ku­ća Epar­hi­je ka­nad­ske SPC, i „Par­te­non”, iz Be­o­gra­da.
Ću­la­fić je pi­sao i knji­žev­nu kri­ti­ku. Na­pi­sao je re­cen­zi­je za ve­li­ki broj knji­ga na­ših po­zna­tih knji­žev­nih stva­ra­la­ca. Nje­go­vi kri­tič­ki osvr­ti i broj­ni pri­lo­zi ob­ja­vlje­ni su u mno­štvu po­zna­tih li­sto­va i ča­so­pi­sa. Uče­snik je broj­nih knji­žev­nih su­sre­ta, na ko­ji­ma je uvi­jek s uva­ža­va­njem pri­hva­tan od stra­ne knji­žev­ne pu­bli­ke, bi­lo da ka­zu­je svo­je sti­ho­ve, ili da go­vo­ri o knji­žev­nom stva­ra­la­štvu dru­gih. Bio je di­rek­tor In­fo­r­ma­tiv­nog cen­tra, u či­jem sa­sta­vu su bi­li list „Slo­bo­da”, Ra­dio Be­ra­ne, i ča­so­pis „To­ko­vi”. Autor je Vo­di­ča kroz Po­lim­ski mu­zej, ko­ji je ob­ja­vljen 2016. go­di­ne.
Do­bio je na­gra­de: „Bo­ško Pu­šo­njić” – Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re – za naj­bo­lju re­por­ta­žu u 2007. go­di­ni, „Vu­ko Be­za­re­vić” – za naj­bo­lju sa­ti­rič­nu pri­ču (2007), „Ra­do­van Zo­go­vić” – za pje­snič­ko dje­lo (2012) i na­gra­du Op­šti­ne Be­ra­ne „21. jul” (2013). Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki g. Jo­a­ni­ki­je od­li­ko­vao ga je Zlat­nom me­da­ljom Sve­to­ga Ge­or­gi­ja pr­vo­ga ste­pe­na (2014). Bio je uprav­nik Spo­men ku­će voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća pri Cen­tru za kul­tu­ru u Be­ra­na­ma, du­go­go­di­šnji glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik Sve­vi­đa, li­sta Epar­hi­je Bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke, član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka i Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re.
Svo­ju mi­sa­nu vri­jed­nost i pje­snič­ki ta­le­nat Vlaj­ko je na­go­vi­je­stio još u pr­voj zbir­ci po­e­zi­je Pro­kle­ti­je, ko­ju je štam­pao pri­je vi­še od dva­de­set go­di­na. Upra­vo ta knji­ga, sat­ka­na od Vlaj­ko­vih mla­da­lač­kih za­no­sa i ru­ko­pi­sa, ali i po­tre­be da se ogla­si sti­hom, ot­kri­la je nje­go­vu mi­sa­o­nost i fi­lo­zof­sko po­i­ma­nje svi­je­ta. On je ta­da sti­hom otvo­rio svoj pro­ro­čan­ski pro­zor prot­kan no­stal­gi­jom, no­tom pro­la­zno­sti i do­la­ze­ćih vre­me­na či­ja se tra­gi­ka ob­i­sti­nja­va­la ona­ko ka­ko je to u pje­sma­ma i pred­vi­đao. Ta­ko je u knji­žev­nim kru­go­vi­ma, ali i me­đu obič­nim lju­di­ma istin­ski za­ži­vje­la nje­go­va kult­na pje­sma Pro­kle­ti­je, ko­jom je, op­ko­ljen zeb­njom za na­še sju­tra, po­ku­šao da za­lju­lja upit­nik ko­ji vi­si nad za­vi­ča­jem i na­šim sud­bi­na­ma. Ka­sni­je je, go­di­na­ma, sa nje­go­vih usa­na ka­pa­la ta pje­sma, za­o­gr­nu­ta stra­hom i gor­či­nom za­vi­čaj­nom, čo­vje­kom i vu­kom, pi­ta­njem ho­će li nas bi­ti?

Vuk za­vi­ja is­pod Pro­kle­ti­ja
maj­ko mo­ja, svu noć vuk za­vi­ja.

Zar ne ču­ješ, iz­nad na­še ku­će,
Či­ni mi se ne­bo ras­pad­nu­će?
...............................................
O, šta li će, Bo­že, zateć` zo­ra
Nas, ili trag di­vlje­ga čo­po­ra?
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ