- Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Vlaj­ko je od Pro­kle­ti­ja kre­nuo ka vječ­no­sti, tra­si­ra­ju­ći put ko­jim idu sa­mo oda­bra­ni kul­tur­ni mi­si­o­na­ri i pre­ga­o­ci, za­du­že­ni, či­ni se i od Bo­ga, da tra­že du­hov­na uz­vi­še­nja. Po­ka­za­lo se da je Ću­la­fić do tih um­no-po­et­skih vi­so­va naj­ra­di­je do­la­zio kr­sta­re­ći kroz za­vi­čaj­ne go­re, za­lju­ljan u ko­li­jev­ci či­ju je to­pli­nu i hlad­no­ću ob­je­di­nja­vao sti­ho­vi­ma ko­ji će, zbog svo­je oso­be­no­sti, ot­po­ra i vri­jed­no­sti, tra­ja­ti za vi­jek vje­ko­va.
To je po­svje­do­čio i Vlaj­kov sa­brat po pe­ru Rat­ko De­le­tić ko­ji u po­go­vo­ru za knji­gu „Pro­kle­ti­je” za­pi­sa:
„Ima u ovoj po­e­zi­ji zeb­nje, slut­nje, ot­po­ra pre­ma zlu. Ova po­e­zi­ja je spo­na sa za­vi­ča­jem kao Bo­ži­jim da­rom. I kao da pje­snik ne­ma te­žeg ci­lja do da opje­va za­vi­čaj, pre­po­zna­ju­ći ga na as­fal­tu, u da­le­kim gra­do­vi­ma i pu­te­vi­ma ko­ji­ma je bo­drio i ho­dio”.
I, za­i­sta, Vlaj­ka su u pr­vim nje­go­vim pje­sma­ma op­ko­li­le vje­či­te taj­ne ži­vo­ta, ko­ji­ma je, za raz­li­ku od ne­kih na­red­nih ostva­re­nja, da­vao emo­tiv­ni pri­zvuk i lir­sko ute­me­lje­nje do vi­si­ne za­vid­nog stva­ra­lač­kog ni­voa. Pje­sme iz nje­go­ve pr­ve zbir­ke za­slu­žu­ju po­seb­nu pa­žnju, jer je u nji­ma ja­čao Vlaj­kov re­fleks za slo­že­ni­je pje­snič­ke for­me li­še­ne pa­te­ti­ke i jed­no­stav­ne i usta­lje­ne ri­me. Ti sti­ho­vi su bru­si­li nje­gov pje­snič­ki nerv, spre­man da se hva­ta u ko­štac sa te­škim na­sle­đi­ma i ra­na­ma ro­da svo­ga, od ko­jih je kle­sao oso­be­ne po­et­ske vi­jen­ce ra­za­pe­te iz­me­đu obič­no­sti i fi­lo­zof­skog pro­ži­ma­nja. Za­to, da bi se sa­gle­da­lo Ću­la­fi­će­vo ukup­no knji­žev­no stva­ra­la­štvo, neo­p­hod­no je od­škri­nu­ti vra­ta nje­go­vih pr­vje­na­ca, jer se ta­ko mo­gu pro­tu­ma­či­ti Vlaj­ko­ve po­ru­ke, kat­kad, na pr­vi po­gled jed­no­stav­ne, a, u stva­ri, ta­ko slo­že­ne za istin­sko po­i­ma­nje.
U Vlaj­ko­vim pje­snič­kim pr­vjen­ci­ma te­ško je za­o­bi­ći pje­smu „Šu­me”. Ko god, iole, dr­ži do vje­ro­va­nja u pje­snič­ke vi­zi­je, za­sta­će pred tim sti­ho­vi­ma ko­ji gla­se:
„Na ple­ća mi na­slo­nje­ne
Svu­noć tru­nu šu­me dra­ge.
Da po­bjeg­nem – ne­mam ku­da.
Da iz­dr­žim – ne­mam sna­ge.
...........................................
Po­to­nu­lo u noć sve je.
Ne ču­je se ži­vog stvo­ra.
Bez svje­do­ka ras­pa­de se
No­ćas mo­ja tu­žna go­ra.”
Ću­la­fić je sna­gu svog li­te­rar­nog umi­je­ća do­ka­zi­vao u sle­de­ćim knji­ga­ma ko­je je knji­žev­na kri­ti­ka vi­so­ko ko­ti­ra­la. Pje­snik je svoj umjet­nič­ki uspon po­svje­do­čio u po­e­mi „O, Jo­ve, re­ci”, gdje je bi­blij­skim mo­ti­vi­ma da­vao pri­zvuk da­na­šnjih vre­me­na, uz­di­žu­ći strep­nje iz „Pro­kle­ti­ja” do ne­be­skih vi­si­na. Ta po­e­ma od­sli­ka­va usud jed­nog na­ro­da, oslu­šku­ju­ći i pri­zi­va­ju­ći ne­be­ski glas, ne bi li za­vi­rio u na­šu ne­moć i oda­gnao pro­klet­stvo nad­vi­je­no nad ok­ni­ma na­šim. On po­ru­ču­je da ve­li­či­na žr­tve vo­di do spa­se­nja. Ako či­ta­lac pa­žlji­vo oslu­šne Ću­la­fi­će­ve po­et­ske to­no­ve su­o­či­će se sa mo­li­tve­nim po­ru­ka­ma či­je usli­še­nje bi mo­glo da nas od­ve­de do sreć­ni­jih is­ho­di­šta, i, bar, do­ne­kle, spe­ru gri­je­he po­či­nje­ne. Tra­že­ći po­god­no mje­sto za ri­ječ, Vlaj­ko je u sti­ho­zbir­ci „Pro­kle­ti­je” obi­la­zio gro­blja, i gle­dao ka­ko na pro­plan­ku ra­ste dr­vo od kog će se pra­vi­ti kov­čeg za nje­go­vu upo­ko­je­nu du­šu. U tom dr­ve­tu su oli­sta­va­li nje­go­vi sti­ho­vi hra­ne­ći Lim bo­žan­stve­nim slo­vi­ma i na­dom da ima spa­sa za nas i na­še po­tom­stvo ra­za­pe­to iz­me­đu do­bra i zla.
A isti­nu o na­šim zlim či­nje­nji­ma, pred ko­ji­ma za­sta­ju i dah i ri­ječ, Vlaj­ko je opi­si­vao u zbir­ci sti­ho­va „Uz­glav­ni­ca”. Či­nio je to pri­kla­nja­ju­ći se či­ta­o­cu, a ne ne­kim mo­der­nim prav­ci­ma. Na to upu­ću­ju sti­ho­vi iz pje­me „Kru­ni­sa­nje su­žnja”:
„Kad su ga bra­ća, sve­za­nog od­ve­la
Svo­jim ubi­ca­ma, i na po­klon da­la,
Mi­sli­la su da su uz Sve­vi­šnjeg sje­la,
A ne: krv­ni­ci­ma krv s ru­ku opra­la.”
Pro­go­ne pje­sni­ka za­blu­de na­ro­da svog, se­le ga u ne­do­đi­je, u du­hov­ne pra­zni­ne. Za­to u pje­smi „Se­o­be” ka­že:
„Se­le me, iz me­ne,
A kud ću ra­se­ljen,
Na ko­ju stra­nu
Stra­na ne­ma vi­še!?”
Ali, i u mo­men­ti­ma kad se ne na­zi­re iz­laz, Vlaj­ko se okre­će mo­li­tva­ma kao u pje­smi „Gro­bo­ja­vlja­nje”. Te mo­li­tve pa­ra­ju za­vi­čaj­no ne­bo, sta­vlja­ju­ći do zna­nja da vje­ra ja­ča čo­vje­ka i uči ga kul­tu­ri i pri­mje­re­nom po­na­ša­nju. Nje­go­ve oči su okre­nu­te ka ne­be­skim dve­ri­ma, dok če­ka da se otvo­re no­ći i da se po­ja­vi čo­vjek.
On iz svog na­dah­nu­tog iz­vo­ri­šta nu­di to­pli­nu ko­ja ob­u­zda­va ne­do­stat­ke svoj­stve­ne sva­kom bi­ću sa­zda­nom od kr­vi i me­sa. Ta­ko je na­sta­ja­la nje­go­va po­e­zi­ja ko­ja i bla­ži i sna­ži, opo­mi­nje i oča­ra­va. On je u svo­jim pje­sma­ma, u svo­jim du­hov­nim dr­vo­re­di­ma, na­po­me­nuo da je i naj­du­ži ži­vot kra­tak i da je čo­vje­ko­vo tra­ja­nje du­bo­ka pro­va­li­ja bez zi­do­va i bez dna. Za nje­ga je ži­vot opa­sna po­ja­va, gdje ni­je­dan dan ni­je li­šen ri­zi­ka.
(Na­sta­vi­će se)