-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Tra­že­ći put do mo­li­tve­nih is­ho­di­šta, Vlaj­ko­vo pe­ro, u svi­je­tu po­re­me­će­nih vri­jed­no­sti i mo­ral­nih pa­do­va, na­pi­sa­lo je po­e­mu „Do­ba bez je­van­đe­lja”. Pje­snik sa­mim na­slo­vom ilu­stru­je već vi­đe­no stra­da­nje pra­ved­ni­ka. Ot­kri­va la­žne spa­si­o­ce ko­ji  sve ono što je od Bo­ga da­to po­ku­ša­va­ju da sklo­ne i pre­da­ju za­bo­ra­vu. Za­o­ku­pljen ne­pro­hod­nim pu­te­vi­ma, u bes­kraj­nom oti­ma­nju, gdje prav­da za­sta­je pri­je ne­go li se i po­me­ne, pje­snik osta­je osu­đe­nik bol­nih svje­do­čan­sta­va ko­ji­ma se ne na­zi­re kraj. On iz oča­ja, iz sta­ha za bu­du­će na­ra­šta­je opo­mi­nje da sve vi­še na­ka­za do­la­zi na svi­jet, a da se od Du­ha Sve­to­ga ni­šta ne za­či­nje:
Kud god se okre­neš: Ze­mlja je Iro­do­va.
Ar­he­la­ji sto­lu­ju u njoj i če­do­mor­ci je­zde.
Ni­ot­kud po­klo­ni­ka, nad ko­li­jev­kom, ma ko­jom, i
Ni­ot­kud zvi­je­zde,
Ma­kar da za­tre­pe­ri, iz­nad ma ko­jeg kro­va.
Ću­la­fuć se na ovaj na­čin hva­ta u ko­štac sa du­hov­nim po­ko­ljem, tra­že­ći pro­po­vi­jed­ni­ka da se gla­sne i osta­vi pro­laz za na­du. On, uz le­lek nad svo­jim ro­dom, plo­vi niz po­mra­či­nu ko­ja po­kri­va po­sr­nu­li svi­jet. Nje­go­ve su­ze kva­se rod­na sta­bla ko­ja pa­da­ju pred ne­za­si­tom sje­ki­rom ka­droj da i kli­ci uzme du­šu. Ću­la­fić maj­stor­ski sli­ka ze­mlju bez­bo­žni­ka u ko­joj ne­ma su­da, a sa­mim tim ni kri­va­ca. Na­gla­ša­va da se ču­ju sa­mo Ju­di­ni po­ljup­ci, dok mo­li­tve i opo­me­ne iš­če­za­va­ju u ljud­skom ne­sta­ja­nju. Pje­snik ne mo­že da se po­mi­ri sa či­nje­ni­com da zlo­čin­ci uda­ra­ju pe­čat sto­lje­ću. Od sti­ha do sti­ha, kri­vo­klet­ni­ci ne da­ju mi­ra nje­go­voj mi­sli. Tje­ra­ju ga da stro­fa­ma na­di­re kroz za­tvo­re­na vra­ta i ki­ti ro­blje ne­zna­ve­no, za­ro­blje­no sop­stve­nim ne­zna­njem. Ću­la­fić se u po­e­mi „Do­ba bez je­van­đe­lja” ob­ra­ču­na­va sa sa­mo­zva­nim ve­li­či­na­ma ko­je gu­ra­ju na­rod bez vje­re da isu­ku­je sa­blje, ili ka­ko sam na­vo­di: Neo­so­lje­na sta­da ki­di­šu jed­no na dru­go. U sve­mu to­me pje­snik se tru­di da iz­ve­ze­ni stih do­bi­je na zvuč­no­sti i da nje­go­va este­ti­ka pri­vu­če či­ta­o­ca. On ne­na­me­tlji­vo fa­vo­ri­zu­je fi­lo­zo­fi­ju vje­re, ko­ja ča­mi pred za­man­da­lje­nim ne­be­skim ka­pi­ja­ma. Maj­stor­ski sli­ka­ju­ći oskr­na­vlje­na pro­če­lja, pje­snik do­ča­ra­va si­lu raz­vrat­ni­ka ko­ja se svi­je­tom ši­re i na­vo­di na­rod u pro­va­li­ju. Za njih ni­šta ni­je sve­to, pa ni Go­spod ko­ji hra­mo­ve po ze­mlji po­sa­di. Ću­la­fić to po­svje­do­ča­va sti­ho­vi­ma:
Sva­ki su hram i žr­tve­nik u gu­bi­li­šte ob­re­li,
Na­ro­de, i car­stva, di­gli jed­ne na dru­ge
Iz­da­jom i omra­zom bra­ću su opu­stje­li
I pre­tvo­ri­li u ni­šta, u svo­je po­kor­ne slu­ge.
Sli­čan du­hov­ni ob­ra­čun sa ne­zna­bo­šni­ci­ma Ću­la­fić vo­di i u knji­zi „Utva zla­to­kri­la”. Tu se po­ka­zao kao maj­stor so­ne­ta, te mo­žda, naj­te­že pje­snič­ke for­me. U tom dje­lu do­mi­ni­ra pje­sni­kov ot­por pre­ma na­ci­o­nal­nom uni­šte­nju ko­ji „ser­vi­ra” no­vi svjet­ski po­re­dak. On ot­kri­va unu­tra­šnji pla­men i bo­lu­ju­ću mu­ku svog ro­da, ve­zu­ju­ći svo­je dje­lo za ži­ve, tra­di­ci­o­nal­ne to­ko­ve srp­skog pje­sni­štva. Da­ju­ći osvrt na ovo po­et­sko ostva­re­nje Vlaj­ka Ću­la­fi­ća, pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj za­pi­sa:
„Te­ško po­stra­da­nje srp­skog na­ro­da, nje­gov hod po ivi­ci isto­rij­skih i po­li­tič­kih po­no­ra, me­đu­sob­ni ras­ko­li i za­va­de, ne­sna­la­že­nje u no­vim glo­bal­nim pro­ce­si­ma... svu tu ne­ve­se­lu zbi­lju pje­snik Vlaj­ko Ću­la­fić za­o­kru­žu­je i smje­šta u okvi­re so­ne­ta u Utvu zla­to­kri­lu, pje­smu, ko­ja, po­put one pti­ce iz na­še na­rod­ne epi­ke, svo­ja zlat­na kri­la ši­ri nad bo­go­li­kim na­ro­dom. To je ona vr­sta pje­va­nja ko­ja, u sim­bo­li­ci oči­gled­nog, na­la­zi te­melj­no upo­ri­šte. Sve to omo­gu­ću­je iš­či­ta­va­nje no­vih zna­če­nja, no­vog pro­sto­ra i no­vih zvu­kov­no-me­lo­dij­skih sa­zvuč­ja”. 
A o ka­kvom se dje­lu ra­di naj­bo­lje mo­gu da po­svje­do­če sle­de­će ri­je­či ko­je je za Utvu Zla­to­kri­lu iz­re­kao Mo­mir Voj­vo­dić:
„So­net­ni vi­je­nac Utva zla­to­kri­la je­ste blje­sak ar­ti­stič­kog fre­ska­nja stra­da­nja, ko­je je za­de­si­lo srp­ski rod na po­čet­ku tre­ćeg hri­šćan­skog mi­le­ni­ju­ma. `Iz pra­znog am­ba­ra miš pu­sto dvo­ri­šte gleda`. Sa­mo ovaj pri­zor je­ste fre­ska, ko­ja go­vo­ri kao ro­man”.
Kao maj­stor sti­ha, Vlaj­ko je po­ru­ke iz če­tr­na­est so­net­nih cje­li­na u Utvi zla­to­kri­loj sa­brao u ma­gi­stra­le,  pi­ta­ju­ći se do­kle će Sr­bi da ta­vo­re u vre­me­ni­ma tam­nim:
 U do­ba ovo sram­no, do­ba la­ži i si­le,
Ta­vo­re Ser­bi, ni­šči, ras­pe­ti, ra­si­ja­ni...
Vje­ko­vi se zbi­ra­ju, kroz njih, stra­dal­ni cvi­le,
Ad zi­nuo, i ala – re­ži na sva­koj stra­ni.
(Na­sta­vi­će se)