-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Pre­ma mi­šlje­nju isto­ri­ča­ra, Ru­si­ja je spa­si­la dru­ge evrop­ske ze­mlje od ra­za­ra­nja, jer su oni za­u­sta­vlja­li na­pa­de Po­lo­va­ca. Ka­sni­je, u slič­noj isto­rij­skoj si­tu­a­ci­ji, Ru­si­ja je odo­lje­la naj­stra­šni­jim na­pa­di­ma ta­ta­ro-mon­gol­skih ple­me­na i ta­ko, žr­tvu­ju­ći se­be, za­šti­ti­la Evro­pu od nji­ho­ve na­je­zde. Za­pad je to za­bo­ra­vio, ali Ru­si do­bro pam­te.
Va­si­lij Klju­čev­ski pi­še: „Ta sko­ro dvo­vje­kov­na bor­ba Ru­sa sa Po­lov­ci­ma ima svoj zna­čaj u evrop­skoj isto­ri­ji. U to vri­je­me kad su kr­sta­ši iz za­pad­ne Evro­pe kre­nu­li u osva­jač­ke po­ho­de na is­tok Azi­je, kad se na Pi­ri­nej­skom po­lu­o­str­vu ja­vio sli­čan po­kret pro­tiv Ma­o­ra, Ru­si su sa svo­jim rat­nim dej­stvi­ma u ste­pa­ma šti­ti­li li­je­vi front evrop­skih rat­ni­ka. Ali tu isto­rij­sku za­slu­gu Ru­si­ja je pla­ti­la ve­o­ma sku­po, nje­ni ži­te­lji su mo­ra­li da na­pu­ste svo­ja sta­ni­šta oko Dnje­pra, gdje su bi­li na­vi­kli da ži­ve i na­glo pre­šli na dru­gi na­čin ži­vo­ta“.
Dvo­vje­kov­na bor­ba sa Po­lov­ci­ma je mno­go osla­bi­la Ki­jev­sku Ru­si­ju. U lje­to­pi­si­ma se is­ti­če br­zo i po­ja­ča­no ise­lja­va­nje sta­nov­ni­štva na za­pad, pre­ma unu­tra­šnjo­sti Polj­ske i uglav­nom na sje­ve­ro­i­stok, tj. na pro­sto­re iz­me­đu ri­je­ka Oke i gor­njeg to­ka Vol­ge. Taj od­la­zak Ru­sa iz Ki­je­va u šu­me cen­tral­ne Ru­si­je na dug pe­ri­od je odvo­jio glav­ni dio sta­nov­ni­štva ta­da­šnje Ru­si­je od za­pa­da. Evro­pa je osta­la da­le­ko iza nji­ho­vih le­đa, ali su se za­to pri­ma­kli sa­svim bli­zu azij­skoj di­vlji­ni.
Ise­lja­va­nje ni­je bjek­stvo. Čak za vri­je­me tog pri­nud­nog na­pu­šta­nja, Ru­si su svim si­la­ma bra­ni­li svo­je pra­vo da osta­nu Evro­plja­ni. Smo­lensk i Po­lock su još du­go osta­li, ako ne kao glav­na ka­pi­ja, a ono kao vra­tan­ca za pro­laz pre­ma za­pa­du. Ve­li­ka ko­lo­ni­ja Nje­ma­ca u Smo­len­sku je ima­la svog pred­sjed­ni­ka i za­jed­nič­ku ka­su, ko­ja je vr­ši­la obrt slič­no ban­kar­skom ka­pi­ta­lu. Di­rekt­ni ugo­vo­ri su za­klju­či­va­ni iz­me­đu smo­len­skih kne­že­va i tr­go­va­ca iz Li­be­ka, Dan­cin­ga, Bre­me­na i Dort­mun­da.
Po­znat je tekst ugo­vo­ra sa Njem­ci­ma, ko­ji je pri­pre­man i de­talj­no raz­ra­đen kod kne­za Msti­sla­va Da­vi­do­vi­ča iz 1229. go­di­ne. Ka­ko se vi­di iz sa­mog tek­sta, na iz­ra­di tog pr­vog ugo­vo­ra naj­vi­še su se „na­mu­či­li“ tr­go­vac iz Ka­se­lja Rolf i gra­đa­nin Smo­len­ska Tu­maš Mi­haj­lo­vič. Taj za­jed­nič­ki „ura­đen“ tekst je ka­sni­je po­slu­žio kao osno­va ci­je­log ni­za ugo­vo­ra iz­me­đu Ru­sa i Nje­ma­ca, a sva prav­na osno­va smo­len­sko-nje­mač­ke tr­go­vi­ne u isto­ri­ji je na­zva­na Smo­len­ski tr­go­vač­ki za­kon. Po pra­vi­lu, ta­da­šnji ugo­vo­ri i spo­ra­zu­mi su se sa­sto­ja­li iz dva di­je­la: iz kri­vič­nog ko­dek­sa i iz ta­ča­ka, ko­je su od­re­đi­va­le tr­go­vač­ke uslo­ve i na­gla­ša­va­le tr­go­vač­ke obi­ča­je. Obje stra­ne su ko­ri­sti­le pra­vo bes­ca­rin­skog uvo­za svo­je ro­be. Su­de­ći po tr­go­vač­kim pri­ho­di­ma, ko­je je grad do­sta­vljao lo­kal­nom kne­zu, Smo­lensk je čak i u tim te­škim vre­me­ni­ma ži­vio bo­ga­to. Zbog to­ga su se na­ši pre­ci te­ška sr­ca odva­ja­li od za­pa­da, jer su bi­li sa­svim svje­sni da sa­mo ta­ko mo­gu bi­ti na gu­bit­ku.
Uda­ljiv­ši se od Po­lo­va­ca, Ru­si su se su­ko­bi­li sa još stra­šni­jim i opa­sni­jim pro­tiv­ni­kom – Ta­ta­ri­ma, ko­ji­ma su bi­li pot­či­nje­ni ne­ko vri­je­me. Baš ta­mo na Oki i Vol­gi (po ta­da­šnjem mi­šlje­nju to je bi­lo mno­go da­le­ko od za­pa­da) po­la­ko je sa­zri­je­va­la i ja­ča­la dr­ža­va, ko­ja je odo­li­je­va­la me­đu­sob­nim sva­đa­ma kne­že­va i ta­tar­skim na­je­zda­ma, a stran­ci su tu dr­ža­vu na­zva­li Mo­sko­vi­ja.
Po­sli­je 1312. go­di­ne, kad je ta­tar­ska Or­da pro­gla­si­la islam dr­žav­nom re­li­gi­jom, pra­vo­slav­na Ru­si­ja se na­šla iz­me­đu dvi­je va­tre. Na is­to­ku je pri­je­ti­la Or­da, a na ju­go­za­pa­du su biv­še ru­ske te­ri­to­ri­je pot­pa­le pod vlast Li­tva­ni­je. Pre­ma ri­je­či­ma ču­ve­nog ru­skog isto­ri­ča­ra La­va Gu­mi­lje­va, ju­go­za­pad­na Ru­si­ja je „iz­gu­bi­la sve: i kul­tu­ru, i po­li­tič­ku ne­za­vi­snost, i pra­vo na po­što­va­nje“.
Ovaj za­klju­čak Gu­mi­lje­va mo­že se i ospo­ri­ti. Na biv­šim ru­skim te­ri­to­ri­ja­ma su se od­vi­ja­li slo­že­ni i pro­ti­vur­ječ­ni pro­ce­si mi­je­ša­nja i „pri­la­go­đa­va­nja“ ra­znih kul­tu­ra. A na tom pu­tu ni­je­su bi­li sa­mo ne­iz­bje­žni gu­bi­ci, ne­go je bi­lo i ko­ri­sti. Ru­ski, polj­ski, nje­mač­ki, i u ma­njoj mje­ri li­tvan­ski uti­ca­ji su na biv­šim ru­skim te­ri­to­ri­ja­ma stva­ra­li no­vi i svo­je­vr­stan svi­jet.
Polj­ska i ka­to­li­čan­stvo su spre­ča­va­li taj mir­ni pro­ces uje­di­nje­nja. Ipak, Polj­ci su u po­čet­ku bi­li do­mi­nant­ni, ali ta­mo­šnji Ru­si ni­je­su že­lje­li da se od­rek­nu svo­jih po­zi­ci­ja bez bor­be. Čak i ta­ko­zva­ni Ka­zi­mi­rov Za­ko­nik iz 1468. go­di­ne je sko­ro u cje­lo­sti pre­pi­san iz „Ru­skog pra­va“ Ja­ro­sla­va Mu­drog, što po­ka­zu­je sna­gu ru­skog kul­tur­nog uti­ca­ja na te­ri­to­ri­ji, ko­ja ni­je vi­še bi­la ru­ska. I u re­li­gi­o­znoj sve­ri u Li­tva­ni­ji je du­go vre­me­na vla­da­la in­di­fe­rent­nost, tj. lo­kal­nim vla­sti­ma je bi­lo sve­jed­no u ko­ju cr­kvu – pra­vo­slav­nu, ka­to­lič­ku ili pro­te­stant­sku – idu ne­dje­ljom nji­ho­vi po­da­ni­ci.
Polj­sko-ka­to­lič­ki pri­ti­sak na Ru­se je bio po­ja­čan do­la­skom na car­ski pre­sto u Li­tva­ni­ji Ste­fa­na Ba­to­ri­ja (1576–1586), na ko­ga ni­je­su uti­ca­li re­li­gi­o­zni mo­ti­vi, jer je on pre­ma nji­ma bio rav­no­du­šan, već po­li­tič­ka ko­rist. On je od­lu­čio da uve­de cr­kve­no je­din­stvo ra­di učvr­šći­va­nja dr­žav­no­sti.
U to­me su mu po­mo­gli je­zu­i­ti, ko­ji su mu pred­lo­ži­li ide­ju uje­di­nje­nja dvi­je cr­kve- pra­vo­slav­ne i ka­to­lič­ke. Plan ko­ji je raz­ra­dio Pe­tar Skar­ga, rek­tor Vi­len­ske je­zu­it­ske aka­de­mi­je, u uslo­vi­ma to­tal­ne ne­mo­ći ta­da­šnjeg pra­vo­slav­nog sve­šten­stva u Li­tva­ni­ji (pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci su se stal­no ža­li­li na lo­še obra­zo­va­nje i sklo­nost pre­ma raz­vra­tu lo­kal­nih po­po­va i mo­na­ha) fak­tič­ki je bio usmje­ren na po­po­lja­ča­va­nje i po­ka­to­li­če­nje sta­nov­ni­štva. Po­sli­je ta­ko­zva­nog Bre­stov­skog sa­ve­za za Ru­se su na­stu­pi­la vre­me­na te­ških po­ni­že­nja. Na­sta­vlja se