-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Uče­šće Sr­ba u po­sled­njem austrij­sko-tur­skom ra­tu bi­lo je ma­sov­no, pa je po­pri­mi­lo obi­ljež­je ustan­ka. Sr­bi su bi­li is­klju­či­vi uče­sni­ci Ko­či­ne kra­ji­ne, či­ni­li su glav­ni­nu fraj­ko­ra, broj­ne haj­duč­ke dru­ži­ne kr­sta­ri­le su Pa­ša­lu­kom, a dio na­ro­da sklo­nio se u zbje­go­ve. Sko­ro cje­lo­kup­no sta­nov­ni­štvo bi­lo je u po­kre­tu. Đor­đe je u vri­je­me ra­ta bio i fraj­ko­rac, i haj­duk, i za­štit­nik zbje­ga.
On je sa Mi­ha­lje­vi­će­vim fraj­ko­rom pre­šao u Sr­bi­ju. Bio je ras­po­re­đen u če­tu ka­pe­ta­na So­ko­lo­vi­ća. Ona je pr­va ušla u Ša­bac 27. apri­la 1788. go­di­ne. Ne­pun mje­sec ka­sni­je, sa Ra­di­če­vim i De­li Đor­đe­vim do­bro­volj­ci­ma, ima­la je za­pa­že­ne uspje­he u bor­bi sa Tur­ci­ma kod Že­lje­zni­ka. Oko Be­o­gra­da vo­đe­no je vi­še bi­ta­ka do nje­go­vog osva­ja­nja (29. no­vem­bar 1789). Po­sli­je bor­bi za Ša­bac i po­čet­nih oko Be­o­gra­da, Mi­ha­lje­vi­ćev fraj­kor osvo­jio je Va­lje­vo (jun 1788). Ta­da je Ka­ra­đor­đe na­pu­stio fraj­kor­ske je­di­ni­ce, vje­ro­vat­no uz do­pu­šte­nje ofi­ci­ra, i oku­pio haj­duč­ku dru­ži­nu. Ne­mo­gu­će je tač­no utvr­di­ti ka­da je sve Ka­ra­đor­đe če­to­vao sa­mo­stal­no a ka­da u sa­sta­vu Mi­ha­lje­vi­će­vog fraj­ko­ra. Kad se od nje­ga zah­ti­je­va­lo, on se pri­klju­či­vao fraj­ko­ru, a ka­da je ovaj mi­ro­vao, on je na­sta­vljao su­ko­be s Tur­ci­ma. Jo­ki­će­vo ka­zi­va­nje da je Đor­đe kod Ra­di­ča Pe­tro­vi­ća po­stao „bu­lju­ba­ša nad čet­ni­ci­ma” i da je ra­to­vao na Po­že­gi, Ka­ra­nov­cu i Čač­ku, ni­je bez osno­va.
Po­zna­ta je epi­zo­da iz bor­bi za Be­o­grad, u ko­joj se is­ta­ko naš ju­nak. Ka­pe­tan Ra­dič na­šao se u ve­li­koj opa­sno­sti i ži­vot mu je vi­sio o kon­cu. Ta­da mu je Ka­ra­đor­đe pri­te­kao u po­moć: ra­nje­nog Ra­di­ča oslo­bo­dio je, po­što je pret­hod­no ubio če­ti­ri Tur­či­na! „Ovim se dje­lom on raz­gla­si po svi­je­tu kao ju­nak”, bi­lje­ži Ga­ja Pan­te­lić. Kra­jem 1789. go­di­ne bo­ra­vio je u ma­na­sti­ru Stu­de­ni­ci, oda­kle je, po­čet­kom 1790, pra­tio mo­šti Sve­tog kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog do Be­o­gra­da. Osva­ja­nje Kru­šev­ca i Alek­sin­ca, ja­nu­ra 1790. go­di­ne, po­sled­nji je ve­li­ki uspjeh austrij­ske voj­ske u Sr­bi­ji. Po­tom je usli­je­di­la tur­ska pro­tiv­o­fan­zi­va. I iz nje nam je po­znat je­dan do­ga­đaj u ko­jem se još jed­nom pro­sla­vio naš ju­nak. Na Ra­di­čev po­ziv Ka­ra­đor­đe se po­ja­vio na Rud­ni­ku. Rat­ni­ci su se upu­ti­li pre­ma Po­že­gi, s na­mje­rom da tu za­u­sta­ve pro­dor Tu­ra­ka iz Uži­ca. Pre­da­nje ka­že da se Ka­ra­đor­đe na­mje­rio na tur­skog ju­na­ka Lo­mi­go­ru, či­je ime do­volj­no svje­do­či o nje­go­voj kr­šno­sti, a pri­ča­lo se da mu ni olo­vo ni­šta ne mo­že. Ka­ra­đor­đe mu je, ipak, do­šao gla­ve.
Austrij­ska voj­ska po­tom se po­vu­kla. Fraj­kor­ci, po­naj­vi­še iz Sr­bi­je, ma­sov­no su de­zer­ti­ra­li. Do kra­ja 1790. go­di­ne ras­pu­šte­ni su do­bro­vo­ljač­ki od­re­di. Za­tim je usli­je­dio pe­ri­od pri­mir­ja, dok 4. av­gu­sta 1791. go­di­ne ni­je sklo­pljen Svi­štov­ski mir, ko­jim je vra­će­no pret­hod­no sta­nje a Sr­bi am­ne­sti­ra­ni.
Za vri­je­me dok je tra­jao taj rat, ni­je la­ko raz­lu­či­ti kad je Ka­ra­đor­đe na­stu­pao kao fraj­ko­rac a kad kao haj­duk. Kad je 1804. go­di­ne tre­ba­lo da se pri­mio vođ­stva ustan­ka, pro­ta bu­ko­vič­ki pod­sje­tio ga je na ovaj rat, u ko­jem je znao, „upra­vlja­ti sto­ti­na­ma aj­du­ka i čet­ni­ka sa­mo­volj­ni­ka”. Dok je tra­ja­lo rat­no sta­nje, i haj­du­či­ja je bi­la iz­ra­že­ni­ja, jer i on­da ka­da ni­je bio u So­ko­lo­vi­će­voj če­ti, ili bu­lju­ba­ša kod Ra­di­ča, u sa­sta­vu Mi­ha­lje­vi­će­vog fraj­ko­ra, Ka­ra­đor­đe je bio u ne­po­sred­noj ve­zi s austrij­skim ofi­ci­ri­ma, pa se za nje­go­vo če­to­va­nje ne mo­že re­ći da je uvi­jek bi­lo sa­mo­stal­no. Za uslu­ge uči­nje­ne austrij­skoj voj­sci bi­la mu je do­di­je­lje­na me­da­lja za hra­brost. Do­bio je i pod­o­fi­cir­ski čin, naj­ve­ro­vat­ni­je bu­lju­ba­še.
Iz ovog ra­ta Sr­bi su iz­vu­kli zna­čaj­ne po­u­ke, od ko­jih je naj­bit­ni­ja ona o na­či­nu sti­ca­nja slobode. Za Ka­ra­đor­đa je bit­no da je ra­tu­ju­ći kao fraj­ko­rac i če­tu­ju­ći kao haj­duk ob­i­šao ci­je­lu Sr­bi­ju, upo­znao mno­ge lju­de u ze­mlji i austrij­skoj voj­sci, ste­kao is­ku­stvo u ra­to­va­nju.
Pre­du­sta­nič­ki pe­ri­od Ka­ra­đor­đe­va ži­vo­ta če­sto se do­vo­dio u ve­zu s haj­du­či­jom. Ona je u dva ma­ha, iz­me­đu Ko­či­ne kra­ji­ne i Ustan­ka, do do­la­ska Ha­dži Mu­sta­fa-pa­še i u vri­je­me da­hi­ja, da­va­la oso­bit pe­čat ži­vo­tu Sr­ba u Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku. Uče­šće u fraj­ko­ru i haj­du­či­ji osta­vi­lo je ve­li­kog tra­ga na Ka­ra­đor­đe­vu lič­no­st. Krug pri­ja­te­lja ta­da ste­čen po­stao je nje­go­va uža oko­li­na u vri­je­me Ustan­ka.
Ka­ra­đor­đe je pred kraj ra­ta i od­mah po­sli­je nje­ga bo­ra­vio uglav­nom u za­pad­noj Sr­bi­ji, a sa­mo po­vre­me­no pre­la­zio u Šu­ma­di­ju. Već ta­da na­la­zi­li su se u Ka­ra­đor­đe­voj če­ti lju­di ko­ji će u Ustan­ku igra­ti zna­čaj­nu ulo­gu. Jan­ko Ka­tić na pri­mjer. Za­što se za­dr­ža­vao u Va­ljev­skoj na­hi­ji, ni­je po­zna­to, ali se zna da ga je obor-knez Alek­sa Ne­na­do­vić pro­tje­ri­vao iz nje. Ka­sni­je je Jan­ko Ka­tić pri­čao Pro­ti Ma­te­ji ka­ko ga je Alek­sa „dva pu­ta pre­ko Ko­lu­ba­re u vo­du na­go­nio, te sam pu­ne čak­ši­re vo­de iz­no­sio, gde Cr­nog Đor­đa dlan pre­bi­še, jed­nog mom­ka ubi­še i vi­še ra­nje­ni”. Đor­đe je od ra­ne za­do­bi­je­ne u se­lu Ja­buč­ju ostao dje­li­mič­no sa­kat u de­snu ru­ku. Bje­ža­nje haj­du­ka pred od­re­dom na­hij­skog obor-kne­za na­go­vje­šta­va­lo je zna­čaj­nu dru­štve­nu pro­mje­nu. Alek­sa Ne­na­do­vić ni­je bez raz­lo­ga go­nio Ka­ra­đor­đe­vu dru­ži­nu. Po­vrat­kom le­gal­ne tur­ske vla­sti i kne­žin­ske sa­mo­u­pra­ve raz­bi­la se po­zi­tiv­na sa­rad­nja haj­du­ka i zbjeg-ra­je. Za­šti­tu na­ro­da pre­u­ze­li su kne­zo­vi. (NA­STA­VI­ĆE SE)