-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Bez ob­zi­ra na mno­štvo vjer­skih ne­su­gla­si­ca, pi­ta­nje, u stva­ri, ni­je bi­lo to­li­ko cr­kve­no ko­li­ko na­ci­o­nal­no i po­li­tič­ko. Pre­ma tom uje­di­nje­nju jed­na­ko su se od­no­si­li i je­zu­i­ti, i Po­lja­ci, a i Mo­skva je pri­hva­ta­la ta­kvu si­tu­a­ci­ju. Ova­ko je ru­ska isto­ri­ja pri­je re­vo­lu­ci­je re­zi­mi­ra­la to sta­nje: „Akt uje­di­nje­nja je naj­ve­ći po­raz ko­ji je na­ne­sen ne sa­mo grč­koj re­li­gi­ji već i ru­skoj na­ci­o­nal­no­sti u Polj­sko-Li­tvan­skoj dr­ža­vi“.
Čak i ako je ovaj za­klju­čak bio tvrd i pri­hva­ćen kao ak­si­om, ni u tom slu­ča­ju ni­je mo­gao da li­ši pra­va na­še pret­ke li­je­pih uspo­me­na, ko­ji su osta­li da ži­ve u Li­tva­ni­ji. Obič­ni ru­ski čo­vjek, za raz­li­ku od nji­ho­vih za­blu­dje­lih du­hov­nih pa­sti­ra, su­prot­sta­vljao se je­zu­it­skom, is­po­li­ti­zo­va­nom uje­di­nje­nju i na­sil­nom po­po­lja­ča­va­nju, to­li­ko ko­li­ko su mo­gli.
U po­li­ti­ci se po­ne­kad de­ša­va­ju bez­iz­la­zne po­zi­ci­je, ko­je je ne­mo­gu­će za­šti­ti­ti. Ovo je bio baš ta­kav slu­čaj. Po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci su pot­pu­no i na du­ži vre­men­ski pe­ri­od za­tvo­ri­li Mo­skvi iz­laz u Evro­pu u tom prav­cu.
Tač­no je, osta­la su još jed­na vra­ta pre­ma Za­pa­du, ali su ona bi­la na sje­ve­ru i u tim vre­me­ni­ma do­sta da­le­ko od no­vog cen­tra Ru­ske dr­ža­ve. Ri­ječ je o Nov­go­ro­du.
Upra­vo za Nov­go­rod, ka­ko pi­še u lje­to­pi­si­ma, ve­zu­je se po­ja­vlji­va­nje kne­že­va Rju­ri­ka, Si­ne­u­sa i Tru­vo­ra na slo­ve­skim te­ri­to­ri­ja­ma, sa ko­ji­ma je i po­če­la di­na­sti­ja Rju­ri­ko­vi­ča u Ru­si­ji. Baš odav­de su Nor­ma­ni ne­ka­da kre­nu­li na jug, pre­ma Ki­je­vu.
Ka­sni­je in­te­re­so­va­nje kne­že­va za Nov­go­rod, ko­ji je ostao da­le­ko iza glav­nih po­li­tič­kih zbi­va­nja, sa­svim je ne­sta­lo. Grad je bio pre­pu­šten sa­mom se­bi, što je i po­mo­glo da se stvo­ri Nov­go­rod­ska re­pu­bli­ka. Kne­že­vi su se če­sto smje­nji­va­li u Nov­go­ro­du i sa svo­jom voj­skom su vr­ši­li sa­mo ulo­gu pla­će­ni­ka za ču­va­nje nov­go­rod­skih ve­le­po­sjed­ni­ka i nji­ho­ve imo­vi­ne, a sva vlast u sred­nje­vje­kov­noj re­pu­bli­ci je pri­pa­da­la Na­rod­noj skup­šti­ni – za­jed­nič­kom udru­že­nju gra­đa­na.
Za raz­li­ku od ve­ći­ne ru­skih gra­do­va, Nov­go­rod se ni­je obo­ga­tio od ze­mljo­rad­nje, ne­go od tr­go­vi­ne. Pri­je sve­ga, tr­go­vi­na sa za­pad­nim part­ne­ri­ma je, za­hva­lju­ju­ći po­volj­nom po­lo­ža­ju gra­da, bi­la omo­gu­će­na pre­ko ri­je­ke Vol­hov, na ko­joj je on bio iz­gra­đen i re­pu­bli­ka je ima­la di­rek­tan vo­de­ni put u Fin­ski za­liv i Bal­tič­ko mo­re. Mo­čvar­no ze­mlji­šte oko Nov­go­ro­da spa­si­lo je grad da ga Ta­ta­ri ne raz­o­re. Obi­lje vo­de, je­ze­ra i ri­je­ke omo­gu­ća­va­li su da se raz­gra­na mre­ža tr­go­vač­kih pu­te­va, šu­me su nu­di­le kr­zno i di­vljač, a lo­še ze­mlji­šte za ob­ra­du je na­tje­ra­lo sta­nov­ni­ke Nov­go­ro­da da se ba­ve tr­go­vi­nom.
U pe­ri­o­du svog pro­cva­ta Nov­go­rod je bio glav­ni cen­tar sje­ve­ro­i­stoč­nog tr­go­vač­kog udru­že­nja nje­mač­kih gra­do­va, na či­jem je če­lu bio Li­bek, a udru­že­nje je do­bi­lo na­ziv Han­za.
Han­za je ima­la svo­ju tr­go­vač­ku ku­ću u Nov­go­ro­du, po­red ko­je je ta­da bi­la iz­gra­đe­na je­di­na nje­mač­ka cr­kva u Ru­si­ji, ka­to­lič­ka cr­kva Sve­tog Pe­tra. Oko cr­kve su bi­la iz­gra­đe­na mno­ga sto­va­ri­šta i am­ba­ri. Čak i u po­dru­mu hra­ma su bi­la skla­di­šta ro­be. Po pra­vi­lu, sa do­la­skom sva­ke kom­pa­ni­je do­la­zio je i ka­to­lič­ki sve­šte­nik. U to vri­je­me, kad su tom tr­go­vač­kom ku­ćom isto­vre­me­no upra­vlja­li gra­do­vi Li­bek i Vi­zbi, sve­šte­nik je upu­ći­van u nov­go­rod­sku cr­kvu na po go­di­nu da­na, pr­vo od jed­nog, a on­da od dru­gog gra­da. Tek ka­sni­je su Nov­go­ro­đa­ni po­kre­nu­li tr­go­vi­nu sa Ri­gom i Derp­tom.
Ino­stra­ni tr­gov­ci u Nov­go­ro­du su ima­li eks­klu­ziv­no udru­že­nje, ima­li su svo­ja prav­na ak­ta i auto­no­mi­ju, na či­jem se če­lu na­la­zio ta­ko­zva­ni al­der­man. Al­der­man je imao ši­ro­ka ovla­šće­nja, čak je mo­gao da uti­če na sud i op­tu­že­nog osu­di i na smrt. On je bio po­sred­nik u pre­go­vo­ri­ma sa Nov­go­ro­đa­ni­ma. Nov­go­rod je za­stu­pao ar­hi­e­pi­skop, on je bio naj­ve­ći auto­ri­tet is­pred gra­đa­na i on je uče­stvo­vao u rje­ša­va­nju spo­ro­va iz­me­đu stra­na­ca i lo­kal­nog sta­nov­ni­štva.
Nov­go­ro­đa­ni ni­je­su pri­ma­li sa­mo tr­gov­ce i za­pad­ne age­na­te, ne­go su i oni re­gu­lar­no plo­vi­li i tr­go­va­li u Evro­pi. Tač­no je, oni ni­je­su ima­li svo­ju tr­go­vač­ku flo­tu, ali su če­sto iz­najm­lji­va­li nje­mač­ke i šved­ske bro­do­ve. Iz ino­stran­stva su uvo­zi­li me­ta­le i raz­ne ru­ko­tvo­ri­ne od me­ta­la (iz­u­ze­tak je bi­lo oruž­je, či­ji je uvoz bio za­bra­njen), a ta­ko­đe je vr­šen uvoz vi­na, pi­va i bal­tič­ke ha­rin­ge. Iz­vo­zi­li su kr­zno, ri­blje ulje, sla­ni­nu, vo­sak, ko­no­plju i lan. Sa Is­to­ka na Za­pad, pre­ko Nov­go­ro­da, išla je i svi­la.
Ukup­nim obr­tom za­pad­ne tr­go­vi­ne u gra­du su upra­vlja­li stran­ci, ali za­to su Nov­go­ro­đa­ni pot­pu­no do­mi­ni­ra­li tr­go­vi­nom na Is­to­ku. Tr­gov­ci iz Nov­go­ro­da ni­je­su tr­go­va­li sa­mo po Evro­pi, ne­go i u Ki­je­vu, i u Po­vo­lož­ju, sti­za­li su čak i na arap­ski Is­tok.
Opa­snost iz spo­lja­šno­sti je stal­no pri­je­ti­la re­pu­bli­ci, me­đu­tim, gra­đa­ni Nov­go­ro­da su sva­ki put sa ne­vo­lja­ma iz­la­zi­li na­kraj. 1240. go­di­ne Šve­đa­ni su, ospo­riv­ši Nov­go­ro­đa­ni­ma za­po­si­je­da­nje Fin­ske i pod­stak­nu­ti pap­skom bu­lom na kr­sta­ški po­hod na pra­vo­slav­ni Nov­go­rod, upa­li si­lom na nje­go­vu te­ri­to­ri­ju sa voj­skom, ko­ju je pred­vo­dio voj­sko­vo­đa (po jed­noj od ver­zi­ja) zet šved­skog kra­lja Bir­ge­ra, ali su ih Ru­si po­ra­zi­li do no­gu na oba­la­ma Ne­ve. Knez Alek­san­dar, ko­ji je ko­man­do­vao ru­skom voj­skom, u znak za­hval­no­sti od svo­jih ze­mlja­ka do­bio je na­di­mak Nev­ski.
Za­tim su po­ku­ša­li da po­ko­re Nov­go­rod nje­mač­ki vi­te­zo­vi. Ali i oni su pre­tr­pje­li po­raz od Ru­sa, ko­je je pred­vo­dio taj isti Alek­san­dar Nev­ski, na za­le­đe­nom Čud­skom je­ze­ru. Ove bit­ke, ko­je su osta­vi­le svi­je­tli trag u na­rod­nom sje­ća­nju, u stva­ri, ni­je­su bi­le je­di­ni su­ko­bi Nov­go­ro­đa­na sa kr­sta­ši­ma. Ka­ko svje­do­če lje­to­pi­si, Ru­si ni­je­su sa­mo jed­nom uspje­šno po­tu­kli kr­sta­še, već to se de­ša­va­lo, ka­ko pri­je, ta­ko i po­sli­je opi­sa­nih do­ga­đa­ja.
(Na­sta­vi­će se)