-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ka­ra­đor­đe­va haj­duč­ka dru­ži­na bi­la je broj­na. Pre­ma po­da­ci­ma jed­nog me­mo­a­ri­ste, u njoj je bi­lo „pre­ko sto­ti­ne” haj­du­ka. Nje­go­vo haj­du­ko­va­nje prav­dao je taj me­mo­a­ri­sta tvrd­njom da „nig­di ni­je dao dru­že­stvu hri­sti­ja­ne ara­ti”, osim što je dru­ži­nu snab­di­je­vao hra­nom uzi­ma­ju­ći od njih. Po­zna­to je da Ka­ra­đor­đe ni­je vo­dio ra­ču­na o svo­joj odje­ći, ali se mo­že pret­po­sta­vi­ti da se obla­čio, ako ne bo­lje, a ono kao nje­go­vi haj­du­ci. Opis dvo­ji­ce nje­go­vih haj­du­ka stva­ra upe­ča­tlji­vu pred­sta­vu o haj­duč­koj dru­ži­ni: „Mi­ju­ško je bio smeđ i vi­sok čo­vek i ka­kav je – ara­tos ga bi­lo. Na gla­vi mu čal­ma tur­ska (vi­sok fes, pa po nje­mu po­ša svi­le­na), na nje­mu ve­li­ke čak­ši­re pla­vet­ne, na nje­mu čev­kin i do­la­ma, to­ke na pr­si­ma i le­po oruž­je: dva pi­što­lja sre­br­na i ja­ta­gan be­lo­ko­rac i pu­ška ša­ra ve­li­ka. Imao je oko 30–35 go­di­na. Mla­den (Mi­lo­va­no­vić) je bio mlad, cr­no­ma­njast, po­ni­ži od Mi­ju­ška, no lep­ši i lep­še to­ke na nje­mu i lep­še ruo i oruž­je. Na gla­vi mu tur­ska čal­ma, a za čal­mom če­len­ka od tri pe­ra”. Pro­ta Ma­te­ja opi­sao je od­mor na da­ni­ku haj­duč­ke dru­ži­ne ha­ram­ba­še Jo­vi­ce iz Vr­bi­ce. Na ha­ram­ba­ši, me­đu­tim, ni­je­su bi­le to­ke, „ne­go sve ta­li­ri je­dan do dru­go­ga, po je­čer­mi iz­pre­ši­va­ti”.
Knez Alek­sa Ne­na­do­vić, kao što smo na­ve­li, imao je va­lja­nih raz­lo­ga da go­ni haj­du­ke iz Va­ljev­ske na­hi­je. Sto­ga ni­je­su uvi­jek uvjer­lji­va ka­zi­va­nja me­mo­a­ri­sta u ko­ji­ma se prav­da Đor­đe­vo haj­du­ko­va­nje. Oni su za­bi­lje­ži­li sce­ne haj­duč­kih zu­lu­ma, od ko­jih je naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ja oti­ma­nje dje­vo­ja­ka i nji­ho­va uda­ja za haj­du­ke. Tim na­či­nom Ka­ra­đor­đe je ože­nio sko­ro svu svo­ju dru­ži­nu, a ne­kim je bio i „ruč­ni dje­ver”. Isto to ra­di­le su i dru­ge haj­duč­ke dru­ži­ne. Ot­mi­ca dje­vo­ja­ka jed­no je od te­žih na­si­lja, is­po­lja­va­no i to­kom i po­sli­je Ko­či­ne kra­ji­ne. Ga­ja Pan­te­lić ni­je ko­men­ta­ri­sao ova­kve Ka­ra­đor­đe­ve po­stup­ke, ali je to uči­nio po­što je opi­sao istu po­ja­vu u ve­zi sa ha­ram­ba­šom Sta­ni­mi­rom iz Ra­brov­ca: „I za taj zu­lum ja znam, a i vi­še su ja­da uči­ni­li što ne znam”. Pe­tar Jo­kić je opi­sao sce­nu iz­me­đu Ka­ra­đor­đa i ne­ke ba­be, u vri­je­me jed­ne po­tje­re. Upi­ta­na šta se u se­lu de­ša­va, ona je od­go­vo­ri­la: „Ta, onaj cr­ni a ne be­li Đor­đe od­met­nu se u haj­du­ke, pa vi­še zla po­či­ni ne­go Tur­ci, pa nje­ga oće da va­ta­ju”. Zbog ove iskre­no­sti ba­ba je pro­šla lo­še, što je, uz već re­če­no, do­kaz vi­še o to­me da je haj­du­či­ja po­pri­mi­la vid raz­boj­ni­štva. Pre­ma jed­noj za­bi­lje­šci, Ka­ra­đor­đe je, tri do če­ti­ri go­di­ne po­sli­je Ko­či­ne kra­ji­ne, bio sta­ri svat Sta­no­ju Gla­va­šu. Oni su, da­kle, bi­li u is­toj haj­duč­koj dru­ži­ni u vri­je­me iz­me­đu Svi­štov­skog mi­ra i do­la­ska Ha­dži Mu­sta­fa-pa­še za ve­zi­ra Be­o­grad­skog pa­ša­lu­ka.
Ka­da je Ka­ra­đor­đe „pre­dvo­jio pa­me­ću” i od­lu­čio da po­ro­di­cu vra­ti u Šu­ma­di­ju, po­šao je u Srem po nju. U jed­noj krč­mi ve­če­rao je, ali ni­je htio da pre­no­ći. „Ja oću da idem, ne ma­rim što je noć, ja sam se na­u­čio no­ću ići, i oću da idem mo­joj fa­mi­li­ji”, od­go­vo­rio je na krč­ma­re­vu po­nu­du da pre­no­ći. Bir­taš iz Ra­ko­vi­ce na­zvao ga je pu­sta­hi­jom i zlim čo­vje­kom, a po­vod za to na­šao je u Đor­đe­voj smje­lo­sti da sam tu­ma­ra no­ću. Zbog to­ga je do­bio ba­ti­ne. Nje­go­va že­na uspje­la je da u gu­žvi iz Đor­đe­vog dže­pa iz­vu­če ke­su sa 500 fo­rin­ti. Ova sce­na svje­do­či i o to­me da je haj­du­ku­ju­ći ste­kao pri­lič­no nov­ca, ko­ji mu je omo­gu­ća­vao mir­ni­ji po­ro­dič­ni ži­vot. Ne­za­do­volj­stvo na­ro­da pu­sta­hi­lu­kom bi­lo je oprav­da­no, ali se ni­je mo­glo su­zbi­ti.
Po­što je po­ro­di­cu smje­stio u To­po­li, a pri­li­ke se, kra­jem 1793. i po­čet­kom 1794. go­di­ne, sta­bi­li­zo­va­le po­nov­nim za­vo­đe­njem sa­mo­u­prav­nih usta­no­va, Ka­ra­đor­đe se oka­nio haj­du­či­je. Ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka o mje­stu ko­je je za­u­zeo u sa­mo­u­prav­nim ti­je­li­ma, ali se sa si­gur­no­šću mo­že re­ći da mu je, kao biv­šem ha­ram­ba­ši, po­vje­re­na bor­ba pro­tiv haj­du­či­je. Pre­stan­kom rat­nih dej­sta­va, za­vo­đe­njem sta­rog po­ret­ka – tur­ske vla­sti i sa­mo­u­pra­ve – haj­du­či­ja je iz­gu­bi­la pre­đa­šnji smi­sao i pre­tvo­ri­la se, bar dje­li­mič­no, u po­ja­vu štet­nu po na­rod. Đor­đa je, naj­vje­ro­vat­ni­je u vri­je­me do­bi­ja­nja fer­ma­na o sa­mo­u­pra­vi 1793. go­di­ne, an­ga­žo­vao obor-knez Kra­gu­je­vač­ke na­hi­je da pri­mi­ri haj­du­ke. Me­mo­a­ri­sti do­vo­de ovu po­ja­vu u ne­po­sred­nu ve­zu s ve­li­kom haj­duč­kom po­ha­rom Dra­ga­če­va, u ko­joj on ni­je uče­stvo­vao. Sa­mo je obor-knez, a od nje­ga je to tra­ži­la tur­ska vlast, mo­gao po­vje­ri­ti ovu du­žnost biv­šem ha­ram­ba­ši. „Ta­ko mi hak Bo­ga ve­li­ko­ga, ko­ji bi se aj­duk čuo naj­da­lje do ne­de­lje da­na te­ra­ću ga, ako ga stig­nem, ubi­ću ga, a ko­ga ne stig­nem is­te­ra­ću ga iz ove ze­mlje”. Ova ak­ci­ja mo­ra da je bi­la do­bro smi­šlje­na i iz­ve­de­na, po­što su se ve­ći­na haj­du­ka, čak i ci­je­le dru­ži­ne, pri­mi­ri­li i na­pu­sti­li haj­du­ko­va­nje. Ka­ra­đor­đe je za­po­čeo dru­ga­či­je da ži­vi.
Na­sta­niv­ši se u To­po­li, Đor­đe je mo­gao da do­đe do ima­nja nov­cem ste­če­nim u ra­tu i haj­du­ko­va­njem, kao i za­hva­ta­njem pu­sta­ra i kr­če­vi­nom ši­ka­ra. Ra­de­ći ra­tar­ske po­slo­ve, po­ma­lo tr­gu­ju­ći, on je ste­kao pri­sto­jan ime­tak, do­vo­ljan da mu osi­gu­ra po­lo­žaj uobi­ča­jen za mla­da do­ma­ći­na. Pre­tje­ru­ju oni ko­ji tvr­de da je Ka­ra­đor­đe u vri­je­me kad je Pa­ša­lu­kom upra­vljao Ha­dži Mu­sta­fa-pa­ša bio „do­bar do­ma­ćin i imu­ćan ga­zda”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)