- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Prav­nim ak­ti­ma 1793, 1794. i 1796. go­di­ne Por­ta je da­la ko­na­čan ob­lik kne­žin­skoj sa­mo­u­pra­vi u Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku, ali ni­je bi­lo ni vre­me­na, ni­ti su no­vi ne­mi­ri do­pu­šta­li, da se ona usta­li i raz­vi­je do kraj­njih gra­ni­ca svo­jih mo­guć­no­sti. U jed­nom prav­cu, a vri­je­me će po­ka­za­ti da je baš taj pra­vac po­seb­no va­žan, sa­mo­u­pra­va je da­la zna­čaj­ne re­zul­ta­te. U su­ko­bi­ma pro­tje­ra­nih ja­ni­ča­ra i vi­din­skog uzur­pa­to­ra Pa­zvan Oglua sa be­o­grad­skim ve­zi­rom, va­žan či­ni­lac bi­li su srp­ski od­re­di, ko­ji su bro­ja­li do 16.000 voj­ni­ka. Ta srp­ska voj­ska u tur­skoj slu­žbi ima­la je svo­ju or­ga­ni­za­ci­ju, na če­lu sa bim­ba­šom Stan­kom Aram­ba­ši­ćem. Nje­go­vo pre­zi­me uka­zu­je na haj­duč­ku pro­šlost pre­da­ka. Ni­že star­je­ši­ne bi­le su ha­ram­ba­še i bim­ba­še. O nji­ma su bri­nu­li na­hij­ski kne­zo­vi, a bi­li su pod za­po­vjed­ni­štvom be­o­grad­skog ve­zi­ra i nje­go­vih voj­sko­vo­đa. Bri­ga kne­žin­ske or­ga­ni­za­ci­je za srp­ske od­re­de ni­je bez zna­ča­ja za po­to­nje usta­nič­ke do­ga­đa­je. Na ovaj na­čin pro­ši­re­na je kne­žin­ska auto­no­mi­ja, bez ob­zi­ra na to što su se srp­ski od­re­di ne­po­sred­no bo­ri­li za tur­ske in­te­re­se, a po­sred­no za svo­ja sa­mo­u­prav­na pra­va.
Ka­ra­đor­đev ži­vot za ve­zi­ro­va­nja Ha­dži Mu­sta­fa-pa­še bio je is­pu­njen ra­dom na to­pol­skom ima­nju i po­vre­me­nim uče­šćem u srp­skim od­re­di­ma. Kra­jem 18. vi­je­ka sje­ver­ne pro­vin­ci­je Tur­skog car­stva na­šle su se u ti­pič­no gra­đan­skom ra­tu. Tur­ci, mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo i hri­šća­ni Bal­ka­na na­la­zi­li su se u voj­ska­ma obi­ju za­ra­će­nih stra­na – i tur­skih od­met­ni­ka i Por­te. Uzmi­mo kao pri­mjer sa­mo ra­to­va­nje Ha­dži-Mu­sta­fa-pa­še i Pa­zvan Oglua. Sr­ba, Tu­ra­ka i Bu­ga­ra bi­lo je u ob­je­ma voj­ska­ma. Ni­je sto­ga spor­no Ka­ra­đor­đe­vo uče­šće u voj­sci be­o­grad­skog ve­zi­ra, već sa­mo čin ko­ji je do­bio. Ve­ći­na me­mo­a­ri­sta na­vo­di da je u voj­sci bio naj­i­stak­nu­ti­ja lič­nost po­sli­je Aram­ba­ši­ća, ali da ni­je htio da pri­mi ni­je­dan čin, što je ma­lo vje­ro­vat­no. Sto­ga bi tre­ba­lo po­klo­ni­ti po­vje­re­nje Jo­va­nu Ha­dži­ću ko­ji ka­že da je Ka­ra­đor­đe bio pred­vod­nik jed­nog odje­lje­nja, od­no­sno bu­lju­ba­ša. On je već ta­da bio po­zna­ta lič­nost, ali je pre­tje­ra­no svr­sta­va­ti Đor­đa od­mah do Aram­ba­ši­ća. Iz­vo­ri bi­lje­že Ka­ra­đor­đe­vo uče­šće u su­ko­bi­ma s Pa­zvan Ogu­lu­o­vom voj­skom kod Ja­go­di­ne (1796), Po­ža­rev­ca i Sme­de­re­va (1798). On je ta­da za­pa­zio ne­is­kre­nost be­o­grad­skih Tu­ra­ka pre­ma Sr­bi­ma, iako su ra­to­va­li na is­toj stra­ni. U jed­noj bi­ci Tu­ci su pu­ca­li Sr­bi­ma u le­đa, a oni im to ni­je­su za­bo­ra­vi­li. Ne­ki­ma je sme­ta­lo Ka­ra­đor­đe­vo is­ti­ca­nje, a po­seb­no je­dan ob­ra­čun s raz­u­la­re­nim Tur­ci­ma kod Sme­de­re­va. Po­sli­je ubi­stva Stan­ka Aram­ba­ši­ća (1798), ubi­jen kad i Ri­ga od Fe­re, mo­žda i pod tim uti­skom, me­đu oni­ma ko­je je tre­ba­lo smak­nu­ti na­šao se i naš ju­nak. Osje­tiv­ši opa­snost on se ču­vao i „ni­ti je vi­še smio ići ni u Be­o­grad ni­ti u dru­gu ko­ju tur­sku va­roš”. Osta­lo je u pre­da­nju da su Tur­ci po­sla­li čak i če­tu voj­ni­ka da po­gu­bi Ka­ra­đor­đa u To­po­li, ali je on uspio da umak­ne. Pred­vod­nik eks­pe­di­ci­je prav­dao se kra­gu­je­vač­kom mu­se­li­mu: „Je..m mu še­ćer, ko će dža­vo­la na­ći, ne­ma ga”.
Ra­di na­pla­te ne­ka­kvog du­ga Kra­đor­đe je mo­rao da ode u Rud­nik sa Ga­jom Pan­te­li­ćem. Dok su Tur­ci pre­mi­šlja­li na jed­nom po­ljan­če­tu, ba­ca­ju­ći ka­me­na s ra­me­na, ka­ko da ga uhva­te i po­gu­be, upo­zo­rio ga je, u me­ha­ni, pri­ja­telj Ni­ko­la Ra­kić, na opa­snost. On i Ga­ja vje­što su zgra­bi­li svo­je ko­bi­le, ždrep­ce ni­je­su smje­li ja­ha­ti, spu­sti­li se niz rud­nič­ke ob­ron­ke do Ja­se­ni­ce i uma­kli. Kad su Tur­ci sti­gli, a ono: „ne­ma Ka­ra­đor­đa”. Haj­duč­ki osje­ćaj za opa­snost i spret­nost da se ona iz­bjeg­ne spa­sli su mu vi­še pu­ta ži­vot, pri­je 1804. go­di­ne. Nje­ga je za­i­sta bi­lo te­ško za­te­ći neo­pre­zna. Ne­vje­ra u Tur­či­na i haj­duč­ka opre­znost omo­gu­ći­li su mu da se pro­vu­če kroz broj­ne zam­ke lu­ka­vih Tu­ra­ka. To ni­je ne­va­žna oso­bi­na za po­sao ko­ji će mu na­met­nu­ti bož­je pro­vi­đe­nje 1804. lje­ta.
Iz ovog raz­do­blja po­znat je još je­dan do­ga­đaj, iz nje­go­vog po­ro­dič­nog ži­vo­ta. Uoči od­la­ska na Sme­de­re­vo, sa od­re­dom, gdje ga je po­zvao bim­ba­ša Stan­ko Aram­ba­šić, umro mu je naj­sta­ri­ji sin Si­ma (1798). Me­mo­a­ri­sti ni­šta dru­go ne ka­zu­ju sem da je otac, iako u ža­lo­sti, mo­rao da ide na voj­nu.
Ugar­ske vla­sti su još kra­jem 18. vi­je­ka uoči­le da Sr­bi i od do­brih i od zlih haj­du­ka stva­ra­ju ve­li­ke he­ro­je. U vri­je­me ve­zi­ro­va­nja Ha­dži Mu­sta­fa-pa­še, kad Ka­ra­đor­đe ni­je haj­du­ko­vao, ili nam to ni­je po­zna­to na osno­vu iz­vo­ra, haj­du­či­ja u Be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku ni­je pre­sta­ja­la, ali je bi­la sla­bi­ja ne­go u vri­je­me pret­hod­nog ra­ta i da­hij­ske stra­ho­vla­de. Bor­be pro­tiv ja­ni­ča­ra i Pa­zvan Oglua, pro­la­zak tur­skih tru­pa kroz Sr­bi­ju i na­si­lja ko­ja su pri to­me či­ni­li, bi­li su do­vo­ljan pod­strek za po­rast haj­du­či­je. Ona je bi­la ras­pro­stra­nje­na s obi­je stra­ne Sa­ve i Du­na­va. Haj­duč­ke dru­ži­ne iz Sre­ma i Ba­na­ta pre­la­zi­le su u Sr­bi­ju pred austrij­skim po­tje­ra­ma, a iz Pa­ša­lu­ka od­la­zi­le su na sje­ver go­nje­ne tur­skim tef­ti­ši­ma. Obi­je vla­sti na­sto­ja­le su da haj­du­či­ju is­ko­ri­je­ne, pa su po­hva­ta­ne haj­du­ke pre­da­va­le dru­goj stra­ni. Za­ro­blje­ni haj­du­ci, po­seb­no ha­ram­ba­še, ubi­ja­ni su. Be­o­grad­ski ve­zir da­vao je opro­štaj onim haj­du­ci­ma ko­ji bi pri­stu­pi­li srp­skoj voj­sci i bo­ri­li se pro­tiv sul­ta­no­vih od­met­ni­ka. A ka­da su 1801. go­di­ne ži­vot pa­šin ugro­zi­le da­hi­je, on je, u do­go­vo­ru sa Pe­trom Ič­kom i uz po­moć haj­duč­kih če­ta, od­lu­čio da se ob­ra­ču­na s ja­ni­ča­ri­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)