- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bi­lo je to do­ba haj­du­ko­va­nja ha­ram­ba­še La­ze Do­bri­ća, iz srem­skog se­la Sa­sa. Nje­go­va dru­ži­na bi­la je sa­sta­vlje­na i od Sre­ma­ca i od Sr­bi­ja­na­ca. Naj­i­stak­nu­ti­ji haj­duk u nje­go­voj če­ti bio je Sta­no­je Gla­vaš. Ne­u­hva­tljiv za austrij­ske i tur­ske vla­sti, on je na­šao na­či­na da se po­ve­že sa sul­ta­no­vim od­met­ni­ci­ma – da­hi­ja­ma. U bu­du­ćim is­tra­ži­va­nji­ma tre­ba­lo bi po­klo­ni­ti vi­še pa­žnje ovoj od­met­nič­koj sa­rad­nji, po­što se zna da su Ku­čuk Ali­ja i Agan­li­ja šti­ti­li La­zu ha­rab­ma­šu i Sta­no­ja Gla­va­ša. I ovo je je­dan od raz­lo­ga što će­mo ovo po­gla­vlje za­vr­ši­ti Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma. Haj­du­ku­ju­ći u Sr­bi­ji La­za Do­brić se za­dr­žao uglav­nom u rud­nič­kom kra­ju, ali je od­la­zio i do Lev­ča i Sta­rog Vla­ha. Ne­ma ni­ka­kvog na­go­vje­šta­ja da je Ka­ra­đor­đe bio nje­gov haj­duk ili u kon­tak­tu s nji­ma, ali tu mo­guć­nost ne bi tre­ba­lo is­klju­či­ti za vri­je­me od 1801. do 1803. godine. Ta­kva sa­rad­nja mo­gla se us­po­sta­vi­ti po­sred­stvom Gla­va­ša, ko­ji je, po­sli­je ubi­stva La­ze ha­ram­ba­še u Si­ljev­cu (20. maj 1803), bio naj­znat­ni­ji haj­duk u Sr­bi­ji. Od ta­da pa do iz­bi­ja­nja ustan­ka on i Ka­ra­đor­đe ni­je­su se raz­dva­ja­li.
Ne­ki iz­vo­ri go­vo­re o La­zi Do­bri­ću kao o ober-ha­ram­ba­ši. Isti iz­raz ko­ri­stio se i za dru­ge haj­duč­ke vo­đe, dok su se ha­ram­ba­ša­ma i voj­vo­da­ma haj­duč­kim na­zi­va­li za­po­vjed­ni­ci u če­ti. Kao da se uoči Re­vo­lu­ci­je, kad je haj­du­či­ja po­sta­la ma­sov­na po­ja­va, ne­što iz­mi­je­ni­lo u haj­duč­koj or­ga­ni­za­ci­ji. Po­tvr­du za ovu te­zu na­la­zi­mo i kod Sa­raj­li­je, ko­ji je u ži­ti­ju Ra­do­sa­va Ka­la­bi­ća tvr­dio da je Ćur­či­ća na­re­dio, po­sli­je sje­če kne­zo­va, „svi­ma svo­im po­dru­žnim aram­ba­ša­ma da po dru­mo­vi­ma svu­da bi­ju Tur­ke”.
U vri­je­me da­hij­ske vla­da­vi­ne (1801–1804) Ka­ra­đor­đe je naj­ma­nje vre­me­na pro­vo­dio u oba­vlja­nju ra­tar­skih i po­kat­kad tr­go­vač­kih po­slo­va. Kao i svi Sr­bi ko­ji se ni­je­su od­met­nu­li u šu­mu, ta­ko je i on mo­rao da gra­di tur­ski han u To­po­li. Sva­ko znat­ni­je se­lo do­bi­lo je han s pro­lje­ća 1802. go­di­ne, pa je tih ha­no­va, po ka­zi­va­nju Ga­je Pan­te­li­ća, bi­lo u pa­ša­lu­ku 600. Po­di­za­ni su ku­lu­kom, po­red dru­ma ili cr­kve, na mje­stu sa do­brim vi­di­kom, ra­di osma­tra­nja oko­li­ne. Pra­vlje­ni su is­klju­či­vo od dr­ve­ta. Za­bi­lje­že­no je u pre­da­nju da je Mi­li­sav Čam­dži­ja re­kao, po­la­žu­ći jed­no brv­no u zid ha­na u Vra­ni­ću: „Da­bog­da se ne­ko na ovom brv­nu slat­ko ogri­jao”. Ku­lu­če­nje i na­si­lja ko­ja su se vr­ši­la u vri­je­me po­di­za­nja ha­no­va, kao i ka­sni­je, za­vo­đe­njem stra­ho­vla­de od stra­ne su­ba­ša i nji­ho­vih mo­ma­ka, pot­pu­na kon­tro­la nad sta­nov­ni­ci­ma se­la i pa­la­na­ka, ka­kva ni­je po­sto­ja­la od pa­da pod Tur­ke, uči­ni­li su ha­no­ve naj­o­mra­že­ni­jom da­hij­skom usta­no­vom. Su­ba­še, od­no­sno ha­dži­je, ka­ko ih je na­rod zvao, ra­di­le su što su htje­le. Nji­hov zu­lum pre­la­zio je sva­ku mje­ru. To­pol­ski han­dži­ja Ibra­him ni­je bio u to­me iz­u­ze­tak. Na­red­ni pri­mjer od­sli­ka­va rop­stvo, pat­nju i pot­pu­no ljud­sko uni­že­nje, ali i od­luč­nost da se pre­ki­ne po­da­nič­ki po­lo­žaj. Ljud­ska du­ša ni­je vi­še mo­gla da pod­no­si ta­kav vid na­si­lja. „An­dži­ja Ibra­im sa­zo­ve se­lo da oru Mu­la Ju­su­fu za je­čam. Tu do­đu svi lju­di. Me­đu nji­ma i ne­ki Jev­ta Vo­de­ni­ča­re­vić ko­me je Ibra­im pre­o­teo že­nu bio, zbog če­ga on ni­je smio iz šu­me ni­ka­ko ku­ći do­la­zi­ti. A Ibra­im ga za­to što je on vi­še u šu­mi ne­go kod ku­će (bo­ra­vio) sve me­đe­dom zvao. Jev­ta kao čo­vjek gle­da svoj put, a Ibra­im sve jed­na­ko pri­stao za njim, pa ‘dr­ži me­đe­de! ne daj ta­mo, me­đe­de! ta ni­je ta­ko, me­đe­de!’ Dok se ovo Jev­ti do­sa­di, pa pu­sti plug u le­di­nu pa sče­pa ori­tak da Ibra­i­ma po­sred zve­zde tre­sne: ‘ Ta oca ti tur­skog, ti si me me­đe­dom na­či­nio, a ja sam čo­vjek kao i ti, a mo­žda sam po­šte­ni­ji od te­be’. A to dig­nu­ti ru­ku na Tur­či­na, bi­la je stvar ne­mo­guć­na i po­mi­sli­ti! Ibra­im br­že za pi­štolj. No lju­di na­je­dam­put ok­nu vo­lo­ve, pa se skle­o­ta­ju oko njih dvo­i­ce. ‘Šta je to?’ vi­ču. ‘Eto, oće me­đed da me uda­ri maj­ku mu j..em’, rek­ne Ibra­im. ‘Ne, ne ne­maš pra­vo Ibra­i­me, ti si ga na­zvao me­đe­dom, a on ni­je me­đed ne­go naš brat, pa je čo­vje­ku te­ško.’Ele, Ibra­im odav­de iz­mak­ne.” Vje­snik slo­bo­de već se bla­go na­zi­rao. Po­ni­že­ni i obes­pra­vlje­ni Jev­ta la­tio se orit­ka i ti­me pro­bu­dio od­va­žnost kod To­po­la­ca, ko­ji se usu­di­še da ga za­šti­te, pa han­dži­ji zu­lum­ća­ru ne pre­o­sta ni­šta dru­go do po­vla­če­nje u han. On je bio nji­ho­vo po­sled­nje upo­ri­šte. Ni­je ni­ma­lo čud­no što je re­vo­lu­ci­ja 1804. go­di­ne za­po­če­ta pa­lje­vi­nom ha­no­va.
Svi me­mo­a­ri­sti bi­lje­že da se Ka­ra­đor­đe ču­vao od ja­ni­ča­ra, a skla­njao se i od to­pol­skog han­dži­je Ibra­hi­ma, iako je sa njim „do­bro ži­vio”. U ovo vri­je­me Tur­ci su dva pu­ta po­ku­ša­li da se do­mog­nu Cr­nog Đor­đa. Pr­vo je de­li Meh­med iz Kra­gu­jev­ca na­va­lio na nje­ga u Ža­ba­ri­ma, u ku­ći Jan­ka Ker­te, na kr­šte­nju si­na, u zi­mu po Bo­ži­ću 1803. go­di­ne. On je pro­šao bo­lje od pret­hod­nih na­pa­da­ča, po­što mu „zu­be ni­je po­lo­mio ni oko is­tje­rao, ali mu je re­bra s rb­te­ni­com sa­sta­vio da je ma­lo živ oti­šao”. Ni­ma­lo bo­lje pro­veo se na­še go­re list, a islam­ske vje­re, Av­di­ja Ha­dži Ma­rić, ina­če „ju­nak na gla­su”, ko­ji se dr­znuo da Ka­ra­đor­đa sve­že is­pred nje­go­ve ku­će u To­po­li. Sem što ga je pra­klja­čom is­pre­bi­jao i re­bra mu raz­mje­stio, još ga je stao „lju­to ko­le­ni­sa­ti”. Ne­ki su ka­zi­va­li da mu je ta­da i že­na pri­sko­či­la u po­moć. Me­mo­a­ri­sti pi­šu da se po­tom sam pre­dao kra­gu­je­vač­kom mu­se­li­mu i da je bio za­tvo­ren. Pri­je će bi­ti da je na ne­ki dru­gi na­čin do­pao za­tvo­ra, jer oso­ba ko­ja se to­li­ko skri­va­la od Tu­ra­ka ne bi se sa­ma pre­da­la nji­ho­vim vla­sti­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)