-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na ta­ko­zva­noj Be­o­grad­skoj Na­rod­noj skup­šti­ni, odr­ža­noj od 12. do 14. ju­na 1839. go­di­ne, čel­ni­ci usta­vo­bra­ni­te­lja vr­lo vje­što su uspje­li da kao na­rod­nu že­lju pro­gu­ra­ju za­htjev da se iz na­rod­ne bla­gaj­ne ni­ko­me i ni pod ko­jim vi­dom ne da­je no­vac, sem oni­ma ko­ji se sta­ra­ju o na­rod­nom bla­go­sta­nju. Sva­ka­ko da je usva­ja­nje ovog za­htje­va do­no­si­lo naj­ve­će ko­ri­sti upra­vo usta­vo­bra­ni­te­lji­ma, kao lju­di­ma ko­ji su se pred­sta­vlja­li kao is­traj­ni bor­ci za na­rod­ni in­te­res. Sa­mo u pe­ri­o­du od po­čet­ka ju­la do kra­ja sep­tem­bra 1839. go­di­ne, oni su se­bi i svo­jim pri­ja­te­lji­ma od­re­di­li sle­de­će na­gra­de i po­zaj­mi­ce iz dr­žav­ne ka­se: Đor­đu Pro­ti­ću, u to vri­je­me još uvi­jek is­tak­nu­tom usta­vo­bra­ni­te­lju, pri­zna­ta je pla­ta za sve vri­je­me iz­gnan­stva po­sli­je su­ko­ba sa kne­zom Mi­lo­šem; Sto­ja­nu Si­mi­ću je odo­bre­na po­zaj­mi­ca iz dr­žav­ne ka­se u iz­no­su od 50.000 car­skih du­ka­ta bez ka­ma­te; pro­ta Ma­ti­ja Ne­na­do­vić do­bio je pla­tu za pret­hod­ni pe­ri­od u kom je ra­dio kao član za­ko­no­dav­ne ko­mi­si­je; Avra­mu Pe­tro­ni­je­vi­ću pla­ta je uve­ća­na za 900 ta­li­ra; Vu­či­ću je da­ta na­dok­na­da za stva­ri raz­gra­blje­ne od stra­ne Tu­ra­ka za vri­je­me nje­go­vog ba­vlje­nja jav­nim po­slo­vi­ma, dok mu je za uslu­ge ko­je je uči­nio otadž­bi­ni ugu­še­njem Jo­va­no­ve bu­ne kao na­gra­da uru­če­no još 1.000 du­ka­ta; čla­no­vi Sa­vje­ta Mi­lu­tin Ga­ra­ša­nin i Vu­le Gli­go­ri­je­vić do­bi­li su po 500 du­ka­ta, dok su kne­že­vi sa­vjet­ni­ci se­bi od­re­di­li iz ci­vil­ne li­ste po 5.000 ta­li­ra go­di­šnje. Ka­da su se vi­je­sti o ovom zlo­u­po­tre­ba­ma pro­ču­le u Sr­bi­ji iza­zva­le su ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo na­ro­da. Sto­ga je na Na­rod­noj skup­šti­ni, sa­zva­noj mar­ta 1840. go­di­ne, bio pod­ni­jet za­htjev da se ne sa­mo Sto­jan Si­mić, na ko­ga je pre­ba­če­no te­ži­šte kri­vi­ce, već i sva­ki dru­gi či­nov­nik ko­ji je ko­ri­stio na­rod­ni no­vac za pri­vat­ne po­slo­ve otje­ra iz slu­žbe! Po­što se ova vi­jest po­ja­vi­la i u no­vi­na­ma „Aug­sbur­ger All­ge­me­i­ne Ze­i­tung”, a ka­ko je i ov­dje me­đu pr­vo­op­tu­že­ni­ma bio nje­gov pri­ja­telj S. Si­mić, Pa­vlo­vić je na­šao za po­treb­no da uzme okri­vlje­ne u za­šti­tu. Sma­tra­ju­ći da po­me­nu­te no­vi­ne „mno­go ko­je šta ja­vlja­ju ili ne isti­ni­to ili iz­o­pa­če­no”, on je is­ta­kao ka­ko su po­me­nu­te su­me, po­klo­nje­ne ili po­za­mlje­ne vo­đa­ma usta­vo­bra­ni­te­lja, sa­mo ne­znat­na na­dok­na­da za na­po­re ko­je su ulo­ži­li i za žr­tve ko­je su za ko­rist svo­ga na­ro­da pod­ni­je­li. Po is­te­ku ro­ka, ka­da je Si­mić vra­tio svoj dug dr­žav­noj bla­gaj­ni, Pa­vlo­vić je od­mah, na is­tak­nu­tom mje­stu u „No­vi­na­ma”, dao oba­vje­šte­nje o to­me, pod­vla­če­ći da je no­vac vra­tio na vri­je­me, i to „za­jed­no sa za­ko­nim in­te­re­som, da­kle sa ne­ko­li­ko hi­lja­da du­ka­ta pro­fi­ta dr­žav­noj ka­si”, iako je po­zaj­mi­cu do­bio bez ika­kvog in­te­re­sa.
Ta­ko­đe, „No­vi­ne” su uka­zi­va­le na pro­tek­ci­ju kod iz­bo­ra dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka, gdje je, ka­ko se u štam­pi tvr­di­lo, vr­še­na ne­ga­tiv­na se­lek­ci­ja. Po­seb­no te­ško u „No­vi­na­ma” je pri­mlje­na vi­jest da je vla­da odo­bri­la go­di­šnju pen­zi­ju kne­zu Mi­lo­šu i kne­gi­nji Lju­bi­ci: „Bil’ mo­gao ko i po­mi­sli­ti, da se u ova­ko zlom sta­nju fi­nan­ci­ja i jed­na reč spo­me­nu­ti mo­že o da­va­nju pen­zi­ja oni­ma, ko­ji su kroz 25 go­di­na pu­no­vlast­ni pri­ti­ža­te­lji svi­ju ze­malj­ski pri­ho­di bi­li, i sva bo­gat­stva ze­mlje se­bi pri­svo­ja­va­li, kao Knja­gi­nji Lju­bi­ci, ko­ja i dan da­na­šnji gle­di, da sve mo­no­po­le u ze­mlji pre­ot­me, i knja­zu Mi­lo­šu, ko­ji je za­me­ni­to bla­go sa so­bom u stra­nu ze­mlju od­neo i ko­jeg go­di­šnji pri­hod i ona­ko pet­de­set hi­lja­da du­ka­ta iz­no­si”. Iz­u­zet­nu osje­tlji­vost Pa­vlo­vić je po­ka­zao i kod po­ku­ša­ja vla­de da uma­nji zna­čaj Sa­vje­ta, i za­o­bi­đe ga pri do­no­še­nju po­je­di­nih ured­bi. „No­vi­ne” su re­a­go­va­le na sle­de­ći na­čin: „Sad zna­mo, da­kle, da se u Ser­bi­ji i ne­ho­ti­ce i s ne­zna­njem pod­pi­su­ju zva­nič­ne ured­be, ali ka­ko se ne­ho­ti­ce na­u­me i na­pi­šu ta­kve ured­be? I ka­ko se ne­ho­ti­ce u ta­kvim de­li­ma obi­đe So­vet, bez ko­ga se po Usta­vu ta­kvo što ne sme ra­di­ti?”
Ve­li­ku va­žnost Pa­vlo­vić je da­vao do­ga­đa­ji­ma ko­ji su iza­zva­li pro­tje­ri­va­nje čel­ni­ka usta­vo­bra­ni­te­lja iz Sr­bi­je. Ne šte­de­ći pre­vi­še ni sa­mog kne­za, on je glav­ne kriv­ce za na­sta­lo sta­nje na­šao u kne­že­vim naj­po­vjer­lji­vi­jim lju­di­ma, pa je sto­ga že­sto­ke i broj­ne kri­ti­ke upu­ći­vao vla­di zbog nje­ne ne­do­sled­no­sti u od­no­su pre­ma po­bu­na­ma i po­bu­nje­ni­ci­ma. Sto­ga je, po­sli­je vla­di­nog uspje­šnog ugu­še­nja Pe­ke­ti­ne bu­ne, pra­ve­ći po­re­đe­nje s na­rod­nom po­bu­nom kne­že­vih sa­vjet­ni­ka, u „No­vi­na­ma” ob­ja­vljen sle­de­ći ko­men­tar: „Ov­de se i sa­mo na­me­će čo­ve­ku pri­mje­ča­nie, ka­ko je Knjaz Mi­ha­il i sa­da­šnje pra­vi­telj­stvo Srb­sko mo­glo ovu če­tu od 2.000 lju­di raz­te­ra­ti i ko­lo­vo­đe nji­o­ve po­va­ta­ti, bez pro­li­ti­ja ka­pi kr­vi, i ne­re­če, da se na­ro­du ne mo­že ni­šta uči­ni­ti, i da mu tre­ba zah­te­va­nju udo­vle­tvo­ri­ti; jer je ovo sad knja­zu pro­tiv­no; a onu pro­le­to­šnju pr­vu če­tu od 500 lju­di, ne­mo­ga­še da raz­te­ra­ju go­vo­re­ći, da se na­ro­du ne­mo­že ni­šta uči­ni­ti, i da mu tre­ba is­pu­ni­ti zah­te­va­nje, da se oni či­nov­ni­ci pro­te­ra­ju, a to za­to, jer­bo je i že­lja bi­la to, što je na­go­vo­ren na­rod iskao. Ni­je li ovaj slu­čaj do­volj­no do­ka­za­telj­stvo, da je ona bu­na po­dig­nu­ta bi­la od oni[h], u koji[m] se ru­ka­ma sad pra­vi­telj­stvo na­la­zi...” Pa­vlo­vi­ću su sme­ta­li raz­li­či­ti kri­te­ri­ji ko­je su knez Mi­ha­i­lo i čla­no­vi vla­de ko­ri­sti­li u iz­ri­ca­nju pre­su­da po­bu­nje­ni­ci­ma. Tvr­de­ći da su uče­sni­ci u svim bu­na­ma po­li­tič­kog ka­rak­te­ra pod­jed­na­ko kri­vi, on je sma­trao da bi nji­ho­vo ka­žnja­va­nje tre­ba­lo spro­vo­di­ti po istim mje­ri­li­ma. Ta­ko­đe, za­mje­rao je kne­zu da za­tva­ra oči pred oči­gled­nim ne­pra­vil­no­sti­ma u vo­đe­nju sud­skih pro­ce­sa i do­no­še­nju pre­su­da, kao i da i sam u nji­ma uče­stvu­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)