-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ko­ri­ste­ći broj­ne bu­ne kao po­vod za ova­kvo pi­sa­nje, vla­di i kne­zu, sve do nje­go­vog pa­da, upu­ći­va­ne su na stra­ni­ca­ma „No­vi­na” kri­ti­ke slič­ne sa­dr­ži­ne. Kra­jem 1840. go­di­ne, po­sli­je ugu­še­nja ma­čvan­ske bu­ne, ko­ja ni­je ima­la či­sto po­li­tič­ku po­za­di­nu, Pa­vlo­vić se ja­vio sle­de­ćim na­pi­som: „Či­ta­li ste, ka­ko se je stro­gost ob­šče­na­rod­njeg za­klju­če­ni­ja [...] nad Đur­đem Er­de­vi­ča­ni­nom bun­tov­ni­kom Ma­čvan­skim iz­vr­ši­la. To je za­i­sta po­hval­no za­to, što tre­ba, da sva­ki za­kon svo­ju si­lu ima; no na­me­će se čo­ve­ku pi­ta­nje, za­što se ta stro­gost ne iz­vr­ši i nad Pe­ke­tom i nje­go­vim druž­stvom, kad su i oni bun­tov­ni­ci bi­li, pa jošt ne za ži­ro­pa­đu me­đu so­bom kao Ma­čva­ni, ne­go upra­vo pro­tiv Čle­no­va pra­vi­telj­stva, ko­ji ni­su ho­te­li, da se Knjaz Mi­loš u Ser­bi­ju do­ve­de...” Na isti na­čin pro­pra­tio je i do­no­še­nje pre­su­de na­kon po­ku­ša­ja Ga­je Vu­ko­ma­no­vi­ća, u pro­lje­će 1841. go­di­ne, da bu­nom vra­ti na vlast kne­za Mi­lo­ša. Kao i kod pret­hod­nih slu­ča­je­va, Pa­vlo­vić je u svo­joj osu­di is­ti­cao po­gre­šnost i neo­prav­da­nost po­stu­pa­ka vla­de pre­ma po­bu­nje­ni­ci­ma – dok su glav­ne or­ga­ni­za­to­re i vo­đe po­bu­na oslo­ba­đa­li pre­su­da ili ih glo­bi­li tek ne­znat­nim nov­ča­nim ka­zna­ma, do­tle su ne­du­žne, za­ve­de­ne lju­de, bez ime­na i uti­ca­ja u na­ro­du, osu­đi­va­li na smrt ili ka­žnja­va­li te­škim tje­le­snim ka­zna­ma i du­go­go­di­šnjom ro­bi­jom. Upra­vo iz tih raz­lo­ga, ka­da su čla­no­vi van­red­nog su­da od­bi­li da do­ne­su ova­kvu pre­su­du, us­hi­ćen, Pa­vlo­vić je po­hva­lio ovaj gest, tvr­de­ći da su ovi lju­di, svo­jim po­stup­kom, od­bra­ni­li „ime Srb­sko”. On je sma­trao da su sve ka­sni­je bu­ne mo­gle bi­ti iz­bjeg­nu­te, da je, slič­no na­ve­de­nom po­stup­ku čla­no­va su­da, na sa­mom po­čet­ku bu­ne pro­tiv kne­že­vih sa­vjet­ni­ka, neo­p­te­re­će­na in­te­re­som da oču­va vlast, vla­da bla­go­vre­me­no i pra­vil­no od­re­a­go­va­la.
Prem­da tek­sto­vi ova­kve sa­dr­ži­ne pre­vla­đu­ju, ipak se u „No­vi­na­ma” mo­gao na­ći i po­ne­ki čla­nak či­ji je sa­dr­žaj svo­jim to­nom od­stu­pao od uobi­ča­je­nog. To su bi­li ri­jet­ki na­pi­si, či­ji zna­čaj uve­ća­va upra­vo ta od­li­ka. U nji­ma je autor bra­nio dr­ža­nje kne­za i nje­go­vih mi­ni­sta­ra. U jed­nom od njih, iz no­vem­bra 1841. go­di­ne, pre­ko­ri­je­va­ni su Vu­čić i Pe­tro­ni­je­vić što su ra­di­li na to­me da ih Por­ta po­sta­vi za sa­vjet­ni­ke kne­zu, jer, ako oni ni­je­su na to­me ra­di­li, za­što su na sa­vjet­nič­ki po­lo­žaj pri­sta­li kad je to pro­tiv­no usta­vu? Upi­sa­no im je u gri­jeh što su pri­do­bi­ja­li na­rod za Ka­ra­đor­đe­vi­će, pa im je pred­lo­že­no da mo­le za po­mi­lo­va­nje.
U dru­gom do­pi­su, iz mar­ta 1842. go­di­ne, do­pi­snik je iz­nio mi­šlje­nje o ure­đe­nju Sr­bi­je. On ne pri­zna­je da je Sr­bi­ja ustav­na ze­mlja, jer u njoj na­rod ne uče­stvu­je u upra­vlja­nju. Umje­sto na­ro­da, dr­ža­vom upra­vlja­ju se­dam­na­e­sto­ri­ca sa­vjet­ni­ka, ko­je ni bi­ra na­rod, i oni sto­ga ne mo­gu go­vo­ri­ti u ime na­ro­da, jer ga ne pi­ta­ju za mi­šlje­nje. Za­to, ka­da na­rod ho­će da is­ka­že „što mu je na umu i na srd­cu”, on to mo­ra či­ni­ti bu­nom. Sto­ga, pi­sac tek­sta je tra­žio da se do­pu­sti um­nim i sr­ča­nim lju­di­ma da štam­pom is­ka­zu­ju svo­ja mi­šlje­nja o op­štim dje­li­ma svo­je otadž­bi­ne i na­ro­da. U isto vri­je­me, on je zamjerao „No­vi­na­ma” zbog pri­stra­sno­sti i osu­đi­vao je Vu­či­ća što tra­ži da nje­go­vu stvar rje­ša­va­ju stra­ni dvo­ro­vi, a ne srp­ski su­do­vi: „Da­kle Vu­čić [...] ko­ji Ustav ka­že se, bra­ni – on ne­će da zna za pra­vi­telj­stvo u Ser­bi­ji, ko­je je po Usta­vu usta­no­vlje­no?” Do­pi­snik se pro­ti­vio i obe­ća­nji­ma o sma­nji­va­nju dan­ka, jer bi to bi­lo na šte­tu dr­žav­nih in­te­re­sa.
Ako su vla­du, nje­nu dje­lat­nost i kne­že­vo okru­že­nje „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne” pri­ka­za­le do­sta jed­no­sta­no, to se ni­ka­ko ne mo­že re­ći za pri­kaz lič­no­sti i dje­lat­no­sti kne­za Mi­ha­i­la. To­kom ne­pu­ne tri go­di­ne Mi­ha­i­lo­ve pr­ve vla­de, Pa­vlo­vić je mno­go­broj­nim, iz­ni­jan­si­ra­nim, če­sto i pro­tvr­ječ­nim tek­sto­vi­ma pru­žio ve­o­ma slo­je­vit pri­kaz lič­no­sti mla­dog kne­za i nje­go­vog ra­da. I dok se ve­o­ma ri­jet­ko mo­gao pro­vu­ći i u „No­vi­na­ma” ob­ja­vi­ti na­pis ko­ji bi ustao u od­bra­nu vlade, Pa­vlo­vić ni­je po­ka­zi­vao to­li­ku is­klju­či­vost ka­da je mla­di knez bio u pi­ta­nju. To se si­gur­no ne mo­že jed­no­stav­no tu­ma­či­ti bo­le­ći­vo­šću ured­ni­ka „No­vi­na” pre­ma kne­zu. Do­i­sta, na sa­mom po­čet­ku Mi­ha­i­lo­ve vla­de, Pa­vlo­vić je ga­jio od­re­đe­ne sim­pa­ti­je pre­ma nje­mu. Po­red to­ga, pri­ti­snut cen­zu­rom u Mo­nar­hi­ji, a u že­lji da ne za­tvo­ri svo­jim li­sto­vi­ma pri­stup u Sr­bi­ju, Pa­vlo­vić se tru­dio da iz­bjeg­ne sva­ko su­ko­blja­va­nje sa kne­zom, sma­tra­ju­ći da na taj na­čin mo­že bi­ti od ve­će ko­ri­sti usta­vo­bra­ni­te­lji­ma u ši­re­nju nji­ho­vih ide­ja i bor­bi za osva­ja­nje vla­sti u Sr­bi­ji. Iz tih raz­lo­ga, u „No­vi­na­ma” je, po­red kri­ti­ke kne­za, mo­gu­će na­ći i do­pi­se ko­ji su da­va­li po­zi­tiv­nu ocje­nu Mi­ha­i­lo­vog vla­da­nja i po­dr­ža­va­li ga u ostva­ri­va­nju mje­ra ko­je je pred­u­zi­mao ra­di una­pre­đe­nja ze­mlje.
Ta­ko su, iz­vje­šta­va­ju­ći o bu­ni pro­tiv kne­že­vih sa­vjet­ni­ka, pi­sci ovih tek­sto­va, osu­đi­va­li uče­šće čla­no­va vla­de u njoj, ja­sno raz­dva­ja­ju­ći ulo­gu kne­za od nje­go­vih mi­ni­sta­ra. Bra­ne­ći ga, oni su is­ti­ca­li da je nje­go­va mla­dost i ne­is­ku­stvo raz­log pro­pu­sti­ma u vo­đe­nju dr­žav­nih po­slo­va. Ta­ko­đe, uzrok mno­gim ne­pra­vil­no­sti­ma vi­dje­li su u pre­sud­nom, ne­ga­tiv­nom uti­ca­ju ko­ji je u tom pe­ri­o­du na Mi­ha­i­la ima­la maj­ka. Tom pri­li­kom, hva­li­li su nje­go­vu prav­do­lju­bi­vost, skrom­nost, umje­re­nost, kao i ve­li­ku tr­pe­lji­vost.
(NA­STA­VI­ĆE SE)