-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pa­vlo­vić je u „No­vi­na­ma” pra­tio i da­vao ocje­ne kne­že­ve ak­tiv­no­sti na una­pre­đe­nju Sr­bi­je. Uz već na­ve­de­ne kri­ti­ke od­no­sa kne­za pre­ma usta­vo­bra­ni­te­lji­ma i nji­ho­vim vo­đa­ma, iz­no­sio je i dru­ge pri­mjed­be, ko­je se ni­je­su uvi­jek od­no­si­le ne­po­sred­no na sa­mog kne­za, ali su ima­le ve­li­kog uti­ca­ja na stva­ra­nje ne­po­volj­nog mi­šlje­nja či­ta­la­ca pre­ma nje­mu, či­me su mu bit­no pod­ri­va­le auto­ri­tet. Upo­re­di­mo li naj­zna­čaj­ni­je od ovih kri­ti­ka, ko­je su ob­ja­vlje­ne u „Serb­skim na­rod­nim no­vi­na­ma”, sa oni­ma ko­je su u svo­jim za­htje­vi­ma iz­no­si­li usta­vo­bra­ni­te­lji, uoči­će­mo ve­li­ku slič­nost, ko­ja se te­ško mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti kao slu­čaj­na. Za raz­li­ku od ve­ći­ne pi­ta­nja ko­ja su u „No­vi­na­ma” ras­pra­vlja­na, a ko­ja su iz­no­še­na u jed­nom ili naj­vi­še dva na­stav­ka uz kra­tak osvrt ured­ni­štva, na­pi­si o ko­ji­ma je ri­ječ ima­li su dru­ga­či­ju kon­cep­ci­ju. U pi­ta­nju su član­ci, pi­sa­ni u vi­du felj­to­na, ko­ji su upe­ča­tlji­vo i sve­o­bu­hvat­no od­sli­ka­va­li pro­ce­se ko­ji su se od­i­gra­va­li u ze­mlji ili su se ne­po­sred­no ti­ca­li nje­nog me­đu­na­rod­nog po­lo­ža­ja. Ve­ći­na ovih na­pi­sa ni­je otvo­re­no su­ge­ri­sa­la ili po­ka­zi­va­la na­klo­nost ni pre­ma jed­noj stra­ni u su­ko­bu, već je osta­vlja­la či­ta­o­cu da sam pro­ci­je­ni „na či­joj je stra­ni prav­da”, dok je, u isto vi­je­me, sa­mim sa­dr­ža­jem tek­sta uči­nje­no sve da se ot­klo­ni di­le­ma za ko­ju od su­ko­blje­nih stra­na se tre­ba opre­di­je­li­ti. Kao pri­mjer mo­gu da po­slu­že če­sto ob­ja­vlji­va­ni tek­sto­vi ko­ji su se ti­ca­li pi­ta­nja ne­za­do­volj­stva na­ro­da zbog po­ve­ća­nja dan­ka za je­dan ta­lir, sa pet na šest ta­li­ra go­di­šnje, kao i vra­ća­nja pri­ho­da od ži­rov­ni­ce dr­ža­vi. To je pred­sta­vlja­lo je­dan od naj­ja­čih adu­ta „usta­vo­va­ca” u bor­bi za oba­ra­nje Mi­ha­i­la, ko­ji su oni umje­li zna­lač­ki da is­ko­ri­ste.
U na­sto­ja­nju da okle­ve­ta­ju mla­dog kne­za, usta­vo­bra­ni­te­lji su po­ku­ša­va­li da pu­tem „No­vi­na” na­met­nu pred­sta­vu o Mi­ha­i­lu Obre­no­vi­ću kao na­sta­vlja­ču po­li­ti­ke ko­ju je za­čeo nje­gov otac. Iz tih raz­lo­ga, „Vu­či­ćev­ci” su ši­ri­li gla­si­ne da se knez Mi­ha­i­lo, ko­ji se u spolj­noj po­li­ti­ci u pot­pu­no­sti osla­njao na Ru­si­ju, pod uti­ca­jem maj­ke, stri­ca Jo­va­na i mi­tro­po­li­ta Pe­tra Jo­va­no­vi­ća, mi­je­nja, te da se okre­će En­gle­skoj i zah­ti­je­va nje­no po­kro­vi­telj­stvo. Po­red ši­re­nja ovih gla­si­na na unu­tar­po­li­tič­kom pla­nu, gdje im je osnov­ni cilj bio de­sta­bi­li­za­ci­ja vla­sti Obre­no­vi­ća, ta­ko­đe je tre­ba­lo da iza­zo­vu po­do­zre­nje ru­ske di­plo­ma­ti­je i po­re­me­te ina­če ve­o­ma do­bre od­no­se Ru­si­je sa kne­zom Mi­ha­i­lom. Da su ove op­tu­žbe ima­le ma­lo osno­va mo­že se vi­dje­ti iz či­ta­vog ni­za pri­mje­ra. Mo­žda je naj­u­vjer­lji­vi­ja po­tvr­da to­ga po­sta­vlja­nje ru­skog pen­zi­o­ni­sa­nog ofi­ci­ra, ge­ne­ral-ma­jo­ra Iva­na Da­ni­lo­vi­ća, za ko­man­dan­ta srp­ske voj­ske. Da­ni­lo­vić je 1840. go­di­ne do­šao u Sr­bi­ju s osnov­nim za­dat­kom da re­for­mi­še voj­sku. Sva­ka­ko da nje­gov do­la­zak ni­je mo­gao bi­ti ostva­ren bez sa­gla­sno­sti ru­ske vla­de. Na po­sta­vlje­nje Da­ni­lo­vi­ća za „na­čel­ni­ka re­gu­lar­nog vo­jin­stva” od­mah je re­a­go­vao knez Mi­loš, ko­ji je ovim či­nom iz­gu­bio mo­guć­nost da na taj po­lo­žaj po­sta­vi ne­ku se­bi oda­nu oso­bu, po­mo­ću ko­je bi mo­gao uti­ca­ti na zbi­va­nja u Sr­bi­ji. On je sa­vje­to­vao si­na da na va­žne dr­žav­ne funk­ci­je ne po­sta­vlja stra­ne dr­ža­vlja­ne, tvr­de­ći u isto vri­je­me da Da­ni­lo­vić ra­di pri­je sve­ga za in­te­re­se ru­ske vla­de, ko­joj ša­lje iz­vje­šta­je o sta­nju u Sr­bi­ji. No­vo­po­sta­vlje­ni na­čel­nik, kao što se mo­glo oče­ki­va­ti, iza­zvao je ve­li­ko po­do­zre­nje Austri­je i Por­te, a ta­ko­đe i ne­za­do­volj­stvo me­đu usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. Upr­kos to­me, knez Mi­ha­i­lo, ko­ji je, za­hva­lju­ju­ći ve­za­ma pred­sjed­ni­ka vla­de Pro­ti­ća odr­ža­vao pri­ja­telj­ske od­no­se sa ru­skim dvo­rom, ni­je pod­le­gao vi­še­stra­nim pri­ti­sci­ma da smi­je­ni Da­ni­lo­vi­ća. Na ovom po­lo­ža­ju on je ostao sve do Mi­ha­i­lo­vog pa­da, ka­da je li­šen slu­žbe.
Pa­vlo­vić se ni­je otvo­re­no iz­ja­šnja­vao pro­tiv Da­ni­lo­vi­ća i po­red to­ga što je bio ne­za­do­vo­ljan kne­že­vim iz­bo­rom. Sve do ne­spo­ra­zu­ma usta­vo­bra­ni­telj­skih vla­sti sa Ru­si­jom, oko Vu­či­će­vog i Pe­tro­ni­je­vi­će­vog pro­tje­ri­va­nja iz ze­mlje, kra­jem 1842. i po­čet­kom 1843. go­di­ne, on je sma­trao da ni­je po­li­tič­ki opor­tu­no su­prot­sta­vlja­ti se Ru­si­ji i nje­nim in­te­re­si­ma u Sr­bi­ji. Vje­ro­vat­no da se to mo­že sma­tra­ti glav­nim raz­lo­gom zbog ko­jeg u „No­vi­na­ma” ne­ma ni­jed­nog član­ka ne­po­sred­no upe­re­nog pro­tiv Da­ni­lo­vi­ća, što od­u­da­ra od uobi­ča­je­nog od­no­sa Pa­vlo­vi­ća pre­ma dru­gim bli­skim sa­rad­ni­ci­ma kne­za Mi­ha­i­la. Umje­sto to­ga, da bi se po­sti­gao već po­me­nu­ti cilj, Pa­vlo­vić se po­slu­žio spo­ri­jim, ali za­to si­gur­ni­jim, a isto to­li­ko efi­ka­snim na­či­nom. Ako po­sma­tra­mo svih je­da­na­est go­di­na iz­la­že­nja „No­vi­na”, i upo­re­di­mo ko­jom uče­sta­lo­šću su se u nji­ma po­ja­vlji­va­li tek­sto­vi ve­za­ni za voj­na pi­ta­nja, kao i sa­dr­žin­sku vri­jed­nost ovih tek­sto­va, do­la­zi­mo do za­ključ­ka da se oni, od go­di­ne do go­di­ne, raz­li­ku­ju u ve­li­koj mje­ri. Naj­u­če­sta­li­ji i naj­sa­dr­žaj­ni­ji su upra­vo bi­li na­pi­si na­sta­li za vri­je­me pr­ve vla­de kne­za Mi­ha­i­la. Za to po­sto­ji vr­lo lo­gič­no ob­ja­šnje­nje. Usta­vo­bra­ni­te­lji su ve­o­ma do­bro shva­ti­li ogro­man zna­čaj voj­ske kod od­no­še­nja po­li­tič­ke pre­va­ge. Sto­ga su či­ni­li sve ka­ko bi oja­ča­li svoj uti­caj u voj­noj upra­vi, i ka­ko bi na naj­i­stak­nu­ti­je po­lo­ža­je u voj­sci po­sta­vi­li svo­je lju­de. Kao re­zul­tat ovih nji­ho­vih na­po­ra mo­že se sma­tra­ti po­sta­vlja­nje Ili­je Ga­ra­ša­ni­na za „na­čal­ni­ka re­gu­lar­nog vo­in­stva”, iako se on na tom po­lo­ža­ju krat­ko odr­žao.
(NA­STA­VI­ĆE SE)