-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Pri­pad­ni­ci JNA ni­je­su vi­dje­li kriv­ca u Sa­ra­je­vu kao gra­du već u oni­ma ko­ji su dej­stvo­va­li po pri­pad­ni­ci­ma JNA iz to­ga Sa­ra­je­va. U sva­kom slu­ča­ju ni­je­su raz­mi­šlja­li kao lum­pe-pro­le­te­ri ko­ji su raz­bi­ja­li fa­brič­ke stro­je­ve mi­sle­ći da ih oni eks­plo­a­ti­šu, a ne vla­sni­ci istih. Za­to, umje­sto ter­mi­na ,,gra­na­ti­ra­nje Sa­ra­je­va”, tre­ba da sto­ji dej­stvo po oru­ža­nim sa­sta­vi­ma ko­ji su bo­ra­vi­li u Sa­ra­je­vu i dej­stvo­va­li po pri­pad­ni­ci­ma JNA u ka­sar­na­ma, jer su i ka­sar­ne u Sa­ra­je­vu. Ta­ko da su i nji­ho­vi oru­ža­ni sa­sta­vi gra­na­ti­ra­li Sa­ra­je­vo.
Sa­ra­je­vo obi­lje­ža­va dan oslo­bo­đe­nja od fa­ši­stič­kih oku­pa­to­ra, še­sti april, što je za­slu­ga pri­pad­ni­ka NOV, či­ji su sled­be­ni­ci JNA. Me­đu­tim, sa­da su ti sled­be­ni­ci NOV po­sta­li oku­pa­to­ri i ne­pri­ja­te­lji Sa­raj­li­ja. Če­tr­de­set i pe­te ih oslo­bo­di­li še­stog apri­la, ali ove de­ve­de­set i dru­ge ih oku­pi­ra­li, jer se sti­če ta­kav uti­sak na osno­vu po­na­ša­nja po­je­di­nih ru­ko­vo­di­la­ca čel­nih lju­di dr­ža­ve i dej­stva pa­ra­voj­nih for­ma­ci­ja mu­sli­man­sko-hr­vat­skih u gra­du Sa­ra­je­vu. Sad su im kost u gr­lu, oni ko­ji su ih oslo­bo­di­li od fa­ši­zma.
Pri­pad­ni­ci JNA su da­li ogro­man do­pri­nos iz­grad­nji put­ne in­fra­struk­tu­re u BiH i iz­grad­nji olim­pij­skih obje­ka­ta, kao i obez­bje­đe­nju odr­ža­va­nja Olim­pij­skih iga­ra. Sa nji­ma su se Sa­raj­li­je po­no­si­le da bi ih te de­ve­dest i dru­ge go­di­ne, ubi­ja­li po sa­ra­jev­skim uli­ca­ma, iz či­sta mi­ra bez bi­lo ka­kvog dru­gog po­vo­da iz­u­zev što su pri­pad­ni­ci JNA. Za­što? Ne­ma dru­gog od­go­vo­ra iz­u­zev za­to, kao što sam već na­veo, što je na pro­sto­ru BiH vas­kr­snu­la fa­ši­stič­ka ide­o­lo­gi­ja pro­kla­mo­va­na od jed­nog bro­ja čel­nih lju­di, mu­sli­man­sko-hr­vat­skih, gar­ni­ra­na sa ra­di­kal­nim isla­mi­zmom ko­ji su u pri­pad­ni­ci­ma JNA kao an­ti­fa­ši­sti­ma vi­dje­li že­sto­ke pro­tiv­ni­ke ta­kve ide­o­lo­gi­je, kao i u srp­skom na­ro­du. Za ostva­re­nje fa­ši­stič­kih ci­lje­va po­treb­ne su im bi­le oru­ža­ne sna­ge ko­je su ile­gal­no for­mi­ra­li pod na­zi­vom ,,Pa­tri­ot­ska li­ga”, a ne po ne­kim ra­ni­jim ime­ni­ma, ka­ko bi lak­še pri­do­bi­ja­li svo­je su­na­rod­ni­ke. Ka­sni­je su ih na­zi­va­li ,,Ze­le­ne be­ret­ke” ko­ji­ma su u po­čet­ku ko­man­do­va­li lju­di ko­ji su se već ra­ni­je ogri­je­ši­li o za­kon kao što su Ju­ka Pra­zi­na, Ce­co, Će­lo, Mu­rat i dru­gi slič­ni nji­ma kri­mi­nal­ci, što je do­bro po­zna­to Sa­raj­li­ja­ma. Svi su bi­li voj­nič­ki neo­bra­zo­va­ni, in­te­lek­tu­al­no ogra­ni­če­ni, ali su po­slu­ži­li re­ži­mu za oba­vlja­nje onih pr­lja­vih po­slo­va od za­stra­ši­va­nja, si­lo­va­nja, pljač­ka­nja, pro­tje­ri­va­nja do li­kvi­da­ci­je po­šte­nih gra­đa­na srp­ske i cr­no­gor­ske na­ci­o­nal­no­sti. In­te­re­sant­no je da je ve­ći­na tih ta­ko­zva­nih rat­ni­ka i za­štit­ni­ka mu­sli­man­skog na­ro­da tek po­sta­la sta­nov­ni­ci­ma gra­da Sa­ra­je­va, ve­ći­nom 1990. i 1991. go­di­ne ili ne­što ma­lo ra­ni­je. Sa­da spa­da­ju me­đu bo­ga­ti­je Sa­raj­li­je, jer su se do­mo­gli imo­vi­ne onih ko­ji su mo­ra­li da na­pu­ste Sa­ra­je­vo.
Da­nas su nji­ho­vi na­red­bo­dav­ci gla­sni i tvr­de da su oni žr­tve, a ne oni ko­ji su zbog njih mo­ra­li na­pu­sti­ti svo­je sta­no­ve, ku­će i po­bje­ći sa vje­či­tih og­nji­šta da bi sa­ču­va­li go­li ži­vot. Ono što je naj­tu­žni­je bi­lo ta­da, a i sa­da je­ste, što se ta­kvoj ide­o­lo­gi­ji i po­li­ti­ci pri­klju­čio je­dan broj ofi­ci­ra JNA me­đu ko­ji­ma su pu­kov­ni­ci Ha­san Efen­dić, Stje­pan Ši­ber, Jo­vo Di­vjak, Veh­bi­ja Ka­rić, Ri­fat Bi­la­jac, Zić­ro Su­lje­vić, pot­pu­kov­ni­ci Fi­kret Mu­sli­mo­vić, En­ver Ha­dži­ha­sa­no­vić, Ra­sim De­lić, dr Mu­šir Br­kić, ma­jo­ri Se­fer Ha­li­lo­vić, Se­ad Re­kić i mno­gi dru­gi ko­ji su po­vje­ro­va­li u la­ži ko­je je tih da­na, pre­ko svih mo­gu­ćih sred­sta­va pla­si­ra­la u jav­nost vla­da­ju­ća gar­ni­tu­ra. In­te­re­sant­no je da su svi oni za­dr­ža­li či­no­ve ko­je su ste­kli kao pri­pad­ni­ci JNA, pro­tiv ko­je se tre­nut­no bo­re i na taj na­čin ob­ma­nju­ju ši­ru jav­nost, po­seb­no svoj na­rod, o ne­ka­kvoj nji­ho­voj pra­ved­noj bor­bi i opa­sno­sti od pri­pad­ni­ka JNA ko­ja je sad na­vod­no sa­mo srp­ska i cr­no­gor­ska, od­no­sno čet­nič­ka i sve dru­ge ho­će da sta­vi pod nož.
Po­što je BiH po­sta­la sa­mo­stal­na i ne­za­vi­sna, oru­ža­ne sna­ge su na­zva­li Te­ri­to­ri­jal­na od­bra­na ka­ko se je­dan dio oru­ža­nih sna­ga Ju­go­sla­vi­je i zvao. U či­ta­vom to­me ko­šma­ru, pro­go­nu Sr­ba sa nji­ho­vih og­nji­šta, mu­sli­man­sko ru­ko­vod­stvo vr­lo je umje­šno, za pro­pa­gan­du, ko­ri­sti­lo upra­vo po­je­di­ne Sr­be i Cr­no­gor­ce ko­je su uspje­li pri­do­bi­ti da ra­de za nji­ho­ve po­tre­be, po­seb­no da op­tu­žu­ju svo­je su­na­rod­ni­ke pred evrop­skom i svjet­skom jav­no­šću. Kad su for­mi­ra­li Štab te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne BiH, čel­ni čo­vjek, od­no­sno ko­man­dant Šta­ba bio je pu­kov­nik Ha­san Efen­dić, Mu­sli­man, a nje­go­vi za­mje­ni­ci pu­kov­ni­ci Stje­pan Ši­ber, Hr­vat i Jo­vo Di­vjak, Sr­bin, da­kle pred­stav­ni­ci tri kon­sti­tu­tiv­na na­ro­da u Bo­sni rav­no­prav­no za­stu­plje­na. Ta­kva struk­tu­ra, vje­ru­jem, i sad bi­ti­še na če­lu za­jed­nič­kih oru­ža­nih sna­ga. Za Evro­pu, ova­kav sa­stav ko­man­de, go­vo­ri da ne­ma dis­kri­mi­na­ci­je pre­ma bi­lo kom na­ro­du. U kon­kret­nom slu­ča­ju pu­kov­nik Di­vjak je zlo­u­po­tre­bljen, jer on ni­je mo­gao le­gi­tim­no pred­sta­vlja­ti srp­ski na­rod po­što ni­je od njih kan­di­do­van. On se sti­ca­jem okol­no­sti na­šao u nji­ho­vim re­do­vi­ma. Za­pra­vo, nje­ga je voj­ni sud JNA osu­dio na od­re­đe­nu vre­men­sku ka­znu za­tvo­ra, uslov­no dok ne ot­klo­ni po­sle­di­ce ko­je je pru­zro­ko­vao ne­sa­vje­snim ru­ko­vo­đe­njem na šte­tu JNA. On je ne zna­ju­ći da vi­še ne­ma pra­vo, a pra­vo ne pri­zna­je ne­zna­nje, pot­pi­sao na­log za iz­u­zi­ma­nje na­o­ru­ža­nja te­ri­to­ri­jal­noj je­di­ni­ci ja­či­ne pje­ša­dij­ske če­te, sa jed­nim bor­be­nim kom­ple­tom mu­ni­ci­je, iz voj­nog skla­di­šta u Ki­se­lja­ku. Za­pra­vo, za­stav­nik mu je u ne­kom re­sto­ra­nu u Ki­se­lja­ku po­tu­rio da pot­pi­še na­log, što je Di­vjak i ura­dio. Ta če­ta na­o­ru­ža­na i opre­mlje­na, sju­tra­dan je upu­će­na u Hr­vat­sku da se bo­ri pro­tiv pri­pad­ni­ka JNA, ko­ji su iz­vo­di­li bor­be­na dej­stva pro­tiv pa­ra­voj­nih sna­ga Hr­vat­ske. Za­stav­nik ni­je ka­žnjen, jer je imao odo­bre­nje da iz­da na­o­ru­ža­nje a pu­kov­nik je ka­žnjen i smi­je­njen sa du­žno­sti ko­man­dan­ta Zon­skog šta­ba TO.(NA­STA­VI­ĆE SE)