- PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

For­mi­ra­njem mu­sli­man­sko-hr­vat­skih oru­ža­nih sna­ga u BiH, pu­kov­nik Di­vjak im se pri­dru­žio i po­stao za­mje­nik čel­nog čo­vje­ka tih sna­ga. Spa­sio se za­tvo­ra, vje­ro­vat­no i li­še­nja či­na, i još avan­zo­vao. Do­du­še, u po­čet­ku sa­mog ra­ta, bez ob­zi­ra na funk­ci­ju, bio je obič­ni, na­rod­ski re­če­no, po­trč­ko ni­žim ko­man­dan­ti­ma Ju­ki, Ra­mi­zu, Isme­tu i dru­gim ja­li­ja­ši­ma ka­ko su ih pra­ve Sa­raj­li­je zva­le. Sla­li su ga na iz­vr­še­nje za­da­ta­ka za ko­je su zna­li da će nji­ho­vim iz­vr­še­njem opr­lja­ti svo­je ru­ke srp­skom kr­vlju i na taj ga na­čin uči­ni­ti zlo­čin­cem i za­tvo­ri­ti mu, za sva vre­me­na, vra­ta srp­skog en­ti­te­ta. Očit pri­mjer je 3.5.1992. go­di­ne, kad je ko­man­da Dru­ge voj­ne obla­sti JNA, po­sli­je do­go­vo­ra ko­man­dan­ta Voj­ne obla­sti ge­ne­ral-pu­kov­ni­ka Mi­lu­ti­na Ku­kanj­ca i pred­sjed­ni­ka Pre­sjed­ni­štva BiH Ali­je Izet­be­go­vi­ća uz pri­su­stvo ko­man­dan­ta UN­PRO­FOR-a ge­ne­ra­la Lu­i­sa Me­ken­zi­ja, pred­stav­ni­ka Evrop­ske za­jed­ni­ce Kol­ma Doj­la, mo­je ma­len­ko­sti i Zlat­ka La­gum­dži­je o mir­nom i neo­me­ta­nom do­la­sku Ko­man­de voj­ne obla­sti i pri­štap­skih je­di­ni­ca sa Bi­stri­ka u Lu­ka­vi­cu. Do­du­še, La­gum­dži­ja je bio kao pa­siv­ni po­sma­trač, ali i svje­dok sve­ga ono­ga što se do­go­va­ra­lo i šta je po­sli­je bi­lo u Do­bro­vo­ljač­koj uli­ci.
U to vri­je­me La­gum­dži­ja je bio opo­zi­ci­o­nar, a sad ugled­ni uče­snik vla­sti što ga oba­ve­zu­je da ši­roj jav­no­sti pre­zen­ti­ra isti­nu o sve­mu što se do­ga­đa­lo dru­gog i tre­ćeg ma­ja te 1992. go­di­ne. Vje­ru­jem da se sje­ća de­ta­lja i da će go­vo­ri­ti sa­mo isti­nu. Glav­ni i od­go­vor­ni za sve što se de­si­lo je Ejup Ga­nić, ko­ga je Izet­be­go­vić ovla­stio da ru­ko­vo­di Pred­sjed­ni­štvom u nje­go­voj od­sut­no­sti pa sa­mim tim i oru­ža­nim sna­ga­ma. Za­pra­vo, pre­ma ne­kim na­šim do­ja­va­ma, Ga­nić je sve či­nio ka­ko bi ugro­zio ži­vot Izet­be­go­vi­ću pri­li­kom po­vrat­ka iz Li­sa­bo­na u Sa­ra­je­vo. Ta­ko je 2. ma­ja ko­ri­šte­njem svo­jih san­dža­kli­ja iz­vr­šio na­pad na gru­pu pri­pad­ni­ka JNA ko­ja je vr­ši­la snab­di­je­va­nje to­plim obro­kom hra­ne, ko­man­du Voj­ne obla­sti i pri­štap­ske je­di­ni­ce, a pri­pre­ma­la se u ka­sar­ni ,,Vik­tor Bu­banj”. Na­pad se iz­vr­šio u vi­si­ni sport­skog objek­ta Sken­de­ri­ja iako je je­di­ni­ca ured­no na­ja­vlje­na na­čel­ni­ku po­li­ci­je op­šti­ne Cen­tar, go­spo­di­nu Ku­hi­nji na te­le­fon 616-033 i do­bi­la odo­bre­nje da mo­že neo­me­ta­no da iz­vr­ši svoj za­da­tak. Taj mo­me­nat na­pa­da Ga­nić je is­ko­ri­stio i la­žno oba­vi­je­stio gra­đa­ne Sa­ra­je­va da JNA vr­ši na­pad na Sa­ra­je­vo u ci­lju za­u­zi­ma­nja istog i us­po­sta­vlja­nja srp­ske vla­sti u gra­du. Ak­ti­vi­rao je sve oru­ža­ne mu­sli­man­ske sna­ge pre­ma ka­sar­na­ma JNA, do­mu JNA i voj­noj bol­ni­ci. Iz­vr­šio pa­lje­nje gu­ma i dru­gog ot­pa­da po gra­du ka­ko bi se ste­kao što ubje­dlji­vi­ji do­kaz nje­go­vim la­ži­ma. I sad, po­sli­je to­li­ko go­di­na, la­že gra­đa­ne BiH. Pi­tam vas, ko­ja bi to ar­mi­ja vr­ši­la na­pad na grad a bi­va­ko­va­la u ka­sar­na­ma i če­ka­la ,,bra­ni­te­lje” da je blo­ki­ra­ju. Mo­že li taj li­ce­mjer sam da shva­ti ko­li­ko la­že, jer i naj­ve­ćem voj­nom la­i­ku ja­sno je ka­ko se an­ga­žu­ju oru­ža­ne sna­ge kad iz­vo­de bor­be­na dej­stva. Da zlo bu­de i ve­će, ta­kva kon­sta­ta­ci­ja je i pri­hva­će­na u Ha­škom su­du, za­hva­lju­ju­ći ne zna­nju od­bra­ne pa is­pa­da da se Ga­nić bra­nio, a ne na­pa­dao. Pu­kov­nik Jo­vo Di­vjak je pu­ki iz­vr­ši­lac na­re­đe­nja i sa­u­če­snik u zlo­či­ni­ma ko­ji su se do­go­di­li tre­ćeg ma­ja u Do­bro­vo­ljač­koj uli­ci, jer je de fak­to i de ju­re bio na li­cu mje­sta kad su se zlo­či­ni do­go­di­li. Za­pra­vo, iz sve­ga do­stup­nog oku i uhu mo­že se za­klju­či­ti da je on sa pri­pad­ni­ci­ma oru­ža­nih sna­ga, sa ko­ji­ma ne­po­sred­no ru­ko­vo­di i ko­man­du­je, po­di­gao ba­ri­ka­du u Do­bro­vo­ljač­koj uli­ci, po­sli­je pre­la­ska Izet­be­go­vi­ća iz tran­spor­te­ra UN­PRO­FOR-a u tran­spor­ter oru­ža­nih sna­ga mu­sli­man­sko-hr­vat­skih, po­što je do ta­da put bio otvo­ren, i ta­ko spri­je­čio da­lji po­kret mo­tor­nih vo­zi­la u ko­ji­ma su bi­li pri­pad­ni­ci JNA. Do­veo je sred­stva jav­nog in­for­mi­sa­nja ra­di lak­še ob­ma­ne jav­no­sti o sve­mu što se do­go­di­lo. U ru­ci dr­ži me­ga­fon i ko­man­du­je ,,Ne pu­caj”, što va­ži za jav­nost, a za nje­go­ve voj­ni­ke ko­ji­ma ko­man­du­je zna­či ,,Pu­caj i ubi­jaj”, jer po­sli­je te ko­man­de ubi­je­no je pet pu­kov­ni­ka, do­ju­če­ra­šnjih Jo­vo­vih ko­le­ga, osam voj­ni­ka po­li­ca­ja­ca, no­si­li bi­je­le opa­sa­če, i jed­no gra­đan­sko li­ce na slu­žbi u JNA mu­sli­man­ske na­ci­o­nal­no­sti. Ra­njen je ve­ći broj sta­re­ši­na i voj­ni­ka me­đu nji­ma i ge­ne­ral Ta­so Enes. Iz­vr­šen je zlo­čin bez pre­se­da­na, po Me­đu­na­rod­nom rat­nom pra­vu. To je najg­nu­sni­ji rat­ni zlo­čin po­či­njen na te­ri­to­ri­ji BiH, čak je i is­pred ono­ga po­či­nje­nog u Sre­bre­ni­ci bez ob­zi­ra na broj li­kvi­di­ra­nih lju­di. Ubi­ja­ni su sa­mo za­to što su dru­ge na­ci­o­nal­no­sti ili dru­go­ja­či­je raz­mi­šlja­ju o tre­nut­nim pro­ble­mi­ma, bez ika­kvih dru­gih raz­lo­ga. Do­čim u Sre­bre­ni­ci su ubi­ja­ni za­ro­blje­ni­ci po­sli­je oru­ža­ne bor­be, što ni­je slu­čaj u Sa­ra­je­vu. Na pre­va­ru za­ro­blje­ne pri­pad­ni­ke JNA su dva­de­set i če­ti­ri sa­ta zlo­sta­vlja­li i naj­svi­re­pi­je se po­na­ša­li pre­ma nji­ma. Tu­kli su ih do be­svi­je­sti kao naj­ve­će ne­pri­ja­te­lje. To su or­ga­ni­zo­va­le nji­ho­ve do­ju­če­ra­šnje ko­le­ge na če­lu sa ppu­kov­ni­kom Fi­kre­tom Mu­sli­mo­vi­ćem i pu­kov­ni­kom Veh­bi­jom Ka­ri­ćem. Vje­ru­jem da Di­vjak ni­je imao po­se­ban raz­log da li­kvi­di­ra na­ve­de­ne ko­le­ge, jer ve­ći­na njih je do­šla iz Za­gre­ba pa mu se ni­je­su mo­gli ra­ni­je za­mje­ri­ti, ali je ra­dio po na­re­đe­nju pret­po­sta­vlje­nog u kon­kret­nom slu­ča­ju Eju­pa Ga­ni­ća. Vje­ro­vat­no do­ka­zi­vao i svo­ju lo­jal­nost nad­re­đe­ni­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)