- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Da bi osla­bio po­zi­ci­je Mi­ha­i­la kod Por­te i iza­zvao nje­no ne­po­vje­re­nje pre­ma kne­zu, Pa­vlo­vić je po­čeo otvo­re­no da pi­še o sa­rad­nji srp­ske vla­de i po­bu­nje­ni­ka. „No­vi­ne” su, oba­vje­šta­va­ju­ći o gru­pi­sa­nju tur­skih tru­pa u bli­zi­ni srp­sko-tur­ske gra­ni­ce ra­di smi­ri­va­nja po­bu­ne, is­ko­ri­sti­le pri­li­ku da iza­zo­vu po­met­nju i osje­ćaj ne­si­gur­no­sti u Sr­bi­ji ti­me što su isto­vre­me­no pla­si­ra­le i dru­gu, uz­ne­mi­ru­ju­ću vi­jest: „Mi­sli pak i sa­mo pra­vi­telj­stvo, da voj­ska ona tur­ska ni na­što dru­go ni­je, ne­go da na Ser­bi­ju na­pad­ne, i so­tim do­la­zak Vu­či­ću i pro­či­ma u Ser­bi­ju olak­ša. Na­lo­že­no je da­kle po­gra­nič­nim na­čal­ni­ci­ma da pri­prav­ni bu­du, Tur­ci­ma ot­por da­ti. Pra­vi­telj­stvo se vi­di u ve­li­koj za­bu­ni bi­ti”. S istom na­mje­rom u jav­nost su pro­tu­ra­ne i gla­si­ne o umi­je­ša­no­sti kne­za Mi­lo­ša u bu­nu u Bu­gar­skoj, ko­je su bi­le u pot­pu­no­sti neo­sno­va­ne.
U vri­je­me ka­da je od stra­ne Por­te upu­ćen za­htjev Sr­bi­ji da vra­ti iz­bje­gli­ce ko­je je pri­hva­ti­la po­sli­je pro­pa­sti bu­ne, a nje­no „pra­vi­telj­stvo” bi­lo op­tu­že­no „da je [...] kri­vo, što se hri­sti­ja­ni u Bu­ga­r­skoj u aj­du­ke od­me­ću”, Pa­vlo­vić je uzeo u za­šti­tu srp­sku vla­du, tvr­de­ći da ona ni­je pred­u­ze­la ni­šta što bi bi­lo pro­tiv­no in­te­re­si­ma Tur­ske. Me­đu­tim, do­la­skom „usta­vo­va­ca” na vlast, Pa­vlo­vi­će­vo pi­sa­nje u ve­zi sa bu­nom u Bu­gar­skoj bit­no se mi­je­nja. Ne­sta­je na­ci­o­nal­na cr­ta ko­jom su bi­li pro­že­ti na­pi­si pret­hod­nog pe­ri­o­da, a nju za­mje­nju­je ja­sno iz­ra­že­na par­tij­ska opre­di­je­lje­nost. No­vim sta­vom, ko­ji je za­u­zeo pre­ma na­rod­nom ustan­ku u su­sjed­nim obla­sti­ma Tur­ske, Pa­vlo­vić je po­ri­cao sko­ro sve na­pi­se do­ta­da ob­ja­vlje­ne u „No­vi­na­ma”. Za­po­čeo je otvo­re­no da na­pa­da pret­hod­nu vla­du u Sr­bi­ji kao or­ga­ni­za­to­ra i sa­u­če­sni­ka bu­ne u ru­me­li­ji­skim pa­ša­lu­ci­ma i da osu­đu­je knez Mi­ha­i­lo­vu ne­lo­jal­nost sul­ta­nu, tvr­de­ći da je ovim po­stup­ci­ma na­ni­je­ta lja­ga či­ta­vom srp­skom na­ro­du. Kao vr­hu­nac op­tu­žbi, po­ma­ga­nje po­bu­nje­ni­ka oci­je­nio je kao se­bi­čan po­stu­pak vla­de mla­dog Obre­no­vi­ća, ko­joj je že­lja bi­la da po­di­za­njem bu­ne pro­tiv Por­te od­vra­ti nje­nu pa­žnju sa Sr­bi­je i do­ga­đa­nja u njoj. Shod­no to­me, po­dr­žao je sud­ske pro­ce­se ko­je su, u že­lji da se pre­po­ru­če Por­ti, usta­vo­bra­ni­te­lji or­ga­ni­zo­va­li pro­tiv Cvet­ka Ra­jo­vi­ća i dru­gih uče­sni­ka bu­ne. Da­ju­ći im ve­li­ki pu­bli­ci­tet, on ih je ko­ri­stio za da­lje kom­pr­o­mi­to­va­nje Obre­no­vi­ća. Že­sti­na na­ci­o­nal­nog i pan­sla­vi­stič­kog za­no­sa, ko­jim su odi­sa­li tek­sto­vi „No­vi­na” na po­čet­ku Ustan­ka, pot­pu­no je ne­sta­la. Ona vi­še ni­je od­go­va­ra­la in­te­re­si­ma par­ti­je ko­ju je Pa­vlo­vić za­stu­pao, a to ni­je bi­lo ni opor­tu­no, zbog ne­pri­ja­telj­skog dr­ža­nja Be­ča i Pe­šte pre­ma pan­sla­vi­zmu.
Član­ci­ma o obre­no­vi­ćev­skoj Sr­bi­ji, ko­je su do­no­si­le „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne”, po­la­ko i ve­o­ma vje­što, pod­sti­ca­no je ne­za­do­volj­stvo sta­njem u ze­mlji. Stvo­re­na je kli­ma pu­na na­pe­to­sti i iš­če­ki­va­nja ne­kog krup­nog do­ga­đa­ja ko­ji bi raz­ri­je­šio na­sta­lu si­tu­a­ci­ju; ta­kva kli­ma do­pri­no­si­la je stva­ra­nju ras­po­lo­že­nja za po­di­za­nje po­bu­ne, do ko­je je, na vr­hun­cu ne­tr­pe­lji­vo­sti su­prot­sta­vlje­nih stra­na, za­i­sta i do­šlo i ko­ja je do­ve­la do oba­ra­nja di­na­sti­je Obre­no­vić. Oba kne­za, a po­seb­no knez Mi­loš, bi­li su svje­sni zna­ča­ja ko­ji su Pa­vlo­vi­će­ve „No­vi­ne” ima­le u ob­li­ko­va­nju po­li­tič­kih ras­po­lo­že­nja u sa­moj Sr­bi­ji. Zbog to­ga je, sma­tra­ju­ći da nje­go­va vla­da ma­lo či­ni da su­zbi­je i pred­u­pri­je­di Pa­vlo­vi­će­vu pro­pa­gand­nu dje­lat­nost, knez Mi­loš upo­zo­ra­vao si­na da pre­du­zme po­treb­ne ko­ra­ke i upu­ti pro­test austrij­skom dvo­ru pro­tiv „Serb­skih na­rod­nih no­vi­na” i nji­ho­vog ured­ni­ka, zbog in­tri­ga i ne­i­sti­na ko­je su iz­no­si­li pro­tiv nje­go­vog re­ži­ma. Ta­ko­đe, on ga je sa­vje­to­vao da za­tra­ži od vla­de u Be­ču da pod­vrg­ne „No­vi­ne” stro­žoj cen­zu­ri, da im ne do­zvo­li ob­ja­vlji­va­nje tek­sto­va o Sr­bi­ji, pa čak i da im za­bra­ni iz­la­že­nje.
Da bi za­u­sta­vi­lo ne­i­sti­ni­to pi­sa­nje Pa­vlo­vi­će­vih li­sto­va, či­ja se či­ta­nost u Sr­bi­ji to­kom vre­me­na stal­no po­ve­ća­va­la, i pred­sta­vlja­la opa­snost i za vla­da­ra i za „pra­vi­tel­stvo”, Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih dje­la ta­ko­đe je upu­ti­lo kne­zu Mi­ha­i­lu, po­lo­vi­nom no­vem­bra 1841. go­di­ne, pred­lo­ge mje­ra ko­je je, tim po­vo­dom, bi­lo neo­p­hod­no pred­u­ze­ti. Upr­kos oče­vi­ma sa­vje­ti­ma, i po­red na­ve­de­nih pre­po­ru­ka vla­de, knez Mi­ha­i­lo ni­je že­lio da za­bra­ni ula­zak „No­vi­na” u Sr­bi­ju, ni­ti da po­kre­ne pi­ta­nje nji­ho­vog uki­da­nja jer je, po nje­go­vom mi­šlje­nju, u nji­ma bi­lo i „do­brih stva­ri”. Umje­sto to­ga, mla­di knez je sma­trao do­volj­nim to što je od­re­dio lju­de ko­ji su pra­ti­li pi­sa­nje štam­pe i opo­vr­ga­va­li po­gre­šne vi­je­sti u pe­štan­skim no­vi­na­ma. U slu­ča­je­vi­ma ka­da bi ured­ni­štvo „Serb­skih na­rod­nih no­vi­na” od­bi­lo da de­man­tu­je ob­ja­ve, srp­ska vla­da je svo­je od­go­vo­re štam­pa­la u be­o­grad­skim „No­vi­na­ma srb­skim”. Do­sta če­sti bi­li su su­ko­bi iz­me­đu ova dva li­sta, ko­ji su se me­đu­sob­no kri­ti­ko­va­li i op­tu­ži­va­li za pri­stra­snost.
Pa­vlo­vi­ća su, još 1840. go­di­ne, po­če­li upo­zo­ra­va­ti iz Be­o­gra­da: „Mo­lim Vas, iz­be­ga­vaj­te sva­ko pri­stra­stje, i što Vam se po­šlje, sve u Va­še Li­sto­ve sta­vljaj­te. Ov­de se već jav­no go­vo­ri o Va­ma, da jed­nu stra­nu ču­va­te, a dru­gu pre­zi­re­te”. U jav­no­sti se pro­no­sio glas da on svo­jim ten­den­ci­o­znim pi­sa­njem po­ku­ša­va da stek­ne ti­tu­lu ma­đar­skog ple­mi­ća. Ta­ko­đe, pri­sta­li­ce vla­da­ju­će din­sti­je kri­ti­ko­va­le su ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku „No­vi­na”, kao i na­gla­še­nu stro­gost pri ocje­nji­va­nju ak­tu­el­ne obre­no­vi­ćev­ske vla­de. Nji­ho­vom ured­ni­ku pre­po­ru­či­va­no je da ve­ću pa­žnju po­sve­ti pro­vje­ri vje­ro­do­stoj­no­sti do­pi­sa svo­jih ko­re­spo­de­na­ta.
(NA­STA­VI­ĆE SE)