- Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Taj­na je u to­me da ne­ma taj­ne. Uli­ca­ma je stru­ja­la no­va va­ri­jan­ta ro­ka „Ne­ver­mind”. Svi su u mu­zič­koj pro­duk­ci­ji bi­li skep­tič­ni. Ni­ko ni­je mo­gao pret­po­sta­vi­ti da će taj al­bum ima­ti svo­ju po­dr­šku, ali je pro­dat u ne­vje­ro­vat­nom ti­ra­žu od de­set mi­li­o­na pri­mje­ra­ka. Bez ob­zi­ra što su Bri­tan­ci uvi­jek uzi­ma­li ne­ki ame­rič­ki pro­dukt, ma­lo ga do­ra­đi­va­li, a za­tim ga pro­da­va­li Ame­ri­kan­ci­ma, po­ku­piv­ši svu sla­vu. Ta­ko je bi­lo sa blu­zom, i Rol­ling Sto­nes se još uvi­jek ko­tr­ljao na toj sla­vi. Ta­ko je bi­lo sa psi­ho­de­li­jom, ko­ja je iz­ba­ci­la u pr­vi plan Pink Flojd...
Nir­va­na je ipak bi­la ne­što dru­go. Oni to ni­je­su ra­di­li sa­mo zbog pu­bli­ke i pu­bli­ci­te­ta. Ku­tr Ko­bejn je, po­put Ki­ta Mu­na iz le­gen­dar­ne HU gru­pe, lo­mio in­stru­men­te, da bi na taj na­čin iz­ra­zio svo­ju od­vrat­nost. Rad na Nir­va­ni­nom dru­gom al­bu­mu tre­nut­no je bio ob­u­sta­vljen, me­đu­tim Kris No­vo­se­lić i Kurt Ko­bejn su za ne­dje­lju da­na, u apri­lu 1990. go­di­ne, uspje­li da sni­me se­dam pje­sa­ma: „Pay to Play”,„In Blo­om”, „Sappy”, „Imo­di­um”... Sve pje­sme su ka­sni­je po­no­vo sni­mlje­ne, u ne­što iz­mi­je­nje­nim na­slo­vi­ma i na­šle se na al­bu­mu „Ne­ver­mind”, či­ji je ori­gi­nal­ni na­ziv tre­bao da bu­de „She­ep”. Po­sli­je to­ga Kris i Ko­bejn čvr­sto od­lu­ču­ju da na­pu­ste Sub Pop kom­pa­ni­ju. U to vri­je­me pri­dru­žu­je im se već afir­mi­sa­ni bub­njar Dejv, i tu na­sta­je le­gen­dar­na Nir­va­na. Sni­ma­ju kult­ni al­bum „Ute­ro”, na ko­jem se na­la­zi i jed­na Dej­vo­ja kom­po­zi­ci­ja. Kurt Ko­bejn ga de­fi­ni­še kao „bub­nja­ra na­ših sno­va”.


Iz­la­zak iz svo­je lju­štu­re

Svi nje­go­vi pri­ja­te­lji se jed­no­gla­sno sla­žu da se Kurt u to vri­je­me po­čeo iz­vla­či­ti iz svo­je lju­štu­re. Sve ve­li­ke iz­da­vač­ke kom­pa­ni­je če­ka­le su nji­hov na­red­ni pro­je­kat. Iz­ne­na­da, ame­rič­ka pu­bli­ka je bi­la za­si­će­na pop hi­to­vi­ma, i mu­zič­ka sce­na je do­bi­la ma­lo vi­še... in­te­gri­te­ta? Smi­sla! Ener­gi­je! Hra­bro­sti. Mu­zi­ka Nir­va­ne je do­bi­la mje­sto ko­je za­slu­žu­je. Ame­ri­ka je 1975. go­di­ne očaj­nič­ki tra­ga­la za no­vim rok me­si­jom, ne­kim ko će ima­ti sna­gu Di­la­na, šarm Bitlsa, uvjer­lji­vost Ston­sa. I Sprin­stin i Framp­ton su na po­čet­ku u se­bi ima­li po dvi­je od ove tri oso­bi­ne, i kurs ko­jim su nji­ho­ve ka­ri­je­re kre­nu­le od­lu­čio je ko­ja je oso­bi­na naj­va­žni­ja. Spring­stin je uz­dig­nut do bo­žan­stva; Framp­ton je na­pra­vio je­dan ne baš to­li­ko zna­ča­jan al­bum i ne­stao pre­ko no­ći. Nji­ho­vu sla­vu po­mra­či­li su Kurt, Kris, Dejv, od­no­sno Nr­va­na.
Ro­đen je kult­ni bend ko­ji će ha­ra­ti rok sce­nom do po­lo­vi­ne de­ve­de­se­tih... Kurt Ko­bejn je za­klju­čio da je Nir­va­na po­sta­la su­vi­še sla­van bend, „sva­ki svje­sni, bud­ni tre­nu­tak mog ži­vo­ta je sa­da po­sta­la Nir­va­na...” Me­đu­tim, i Kris No­vo­se­lić i Dejv su po­če­li da ga iz­bje­ga­va­ju zbog upo­tre­be dro­ge.
Pri­je kon­cer­ta su iz­gle­da­li kao tri ti­pa ko­ji se pr­vi put sre­ću. Me­đu­tim, u isto vri­je­me Kurt je na­pi­sao ne­ke od svo­jih naj­bo­ljih tek­sto­va, ko­je su mno­gi pri­pi­si­va­li he­ro­i­nu, iako je odav­no pre­stao sa tim zlom, ali mu se po­vre­me­no vra­ćao... I kao što je sni­mak „Kor­ti­ni Lav” leb­dio iz­nad cen­tra Si­je­tla to­kom nje­go­ve sa­hra­ne 10. apri­la 1994. go­di­ne, po že­lji po­koj­ni­ka slu­ša­le su se i pje­sme Kur­to­ve omi­lje­ne gru­pe – Igi Pop, Bitlsi, kao i pje­sme Nir­va­ne. Kurt Ko­bejn se ubio jer ni­je mo­gao da pod­ne­se svoj ži­vot. I da­nas se ve­ći­na lju­di iz svi­je­ta rok mu­zi­ke sla­že sa tim. Le­gen­dar­ni vo­đa kult­ne rok gru­pe de­ve­de­se­tih go­di­na, Nir­va­ne, ni­je pri­pa­dao svi­je­tu Mo­ri­so­na i Mun­sa. On ni­je umro od ro­ken­ro­la. Umje­sto to­ga, sje­ća­mo ga se uz Džo­plin­ku, Gal­dan­sa, Hen­drik­sa, Dži­ma Mo­ri­so­na, Mon­ro­sa, Bra­jan Džon­sa, En­dr­ju Vu­da... Zvi­je­zda ko­je su iz­gu­bi­li ži­vot zbog ne­pa­žnje. A ko­li­ko je u nji­ma osta­lo još ne­do­pi­sa­nih tek­sto­va, no­ta i iz­vo­đač­ke pre­fi­nje­no­sti.
Ven­di O`Konors, maj­ka Kur­ta Ko­bej­na, iz­ja­vi­la je da se njen sin do­bro­volj­no pri­dru­žio „tom glu­pom klu­bu”, klu­bu re­zer­vi­sa­nom za mr­tve ro­ken­rol zvi­je­zde...


Ro­džer Ni­kols

Ro­džer Ni­kols ro­đen je pri­je se­dam­de­se­tak go­di­na u Mi­su­ri, Ame­rič­ka dr­ža­va Mon­ta­na. Sa ro­di­te­lji­ma se pre­se­lja­va u San­ta Bar­ba­ru (Ka­li­for­ni­ja).
Is­po­sta­vi­će se da je nje­go­vo od­ra­sta­nje u naj­sun­ča­ni­jem di­je­lu SAD i te ka­ko ima­lo uti­caj na at­mos­fe­ru mu­zi­ke ko­ju je stva­rao. Lju­bav pre­ma mu­zi­ci udah­nuo mu je otac, po pro­fe­si­ji no­vi­nar, ko­ji je u slo­bod­nom vre­me­nu svi­rao sak­so­fon sa svo­jim ben­dom, po klu­bo­vi­ma San­ta Bar­ba­re.
Ro­dže­ro­va maj­ka je bi­la pro­fe­sor­ka kla­vi­ra, pa je stal­no vi­sio po­red nje i slu­šao je ka­ko vje­žba. Lo­gič­no je bi­lo i da on poč­ne da uči kla­vir.
Kra­jem sred­nje ško­le po­čeo je da uči vi­lo­li­nu, ali ju je ubr­zo za­mi­je­nio aku­stič­nom gi­ta­rom.
(Na­sta­vi­će se)