-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Pri­je 25 go­di­na, pret­po­sled­njeg de­cem­bar­skog da­na 1992., u Be­o­gra­du je iz­ne­na­da umro Mi­ha­i­lo La­lić, je­dan od naj­ve­ćih pi­sa­ca ko­je je iz­nje­drio dva­de­se­ti vi­jek na srp­skom go­vor­nom pod­ruč­ju. Ni­je se ob­i­sti­nio nje­gov strah da se „pi­sci na­mu­če umi­ru­ći” – iz ži­vo­ta je oti­šao ona­ko ka­ko je i ži­vio, ti­ho i br­zo. Tog stu­de­nog zim­skog ju­tra, od­jed­nom je, u po re­če­ni­ce, pre­ki­nu­ta nje­go­va mu­dra mi­sao, za­sta­la nje­go­va ne­u­mor­na stva­ra­lač­ka ru­ka, ko­ja je za so­bom osta­vi­la trag od tri­de­se­tak ob­ja­vlje­nih knji­ga i na de­se­ti­ne hi­lja­da stra­ni­ca još neo­bja­vlje­nih ru­ko­pi­sa.
Nje­go­vo knji­žev­no dje­lo je moć­na po­et­ska ću­pri­ja nad mut­nim vo­da­ma dva­de­se­tog vi­je­ka, sa­zi­da­na uglav­nom od „ma­te­ri­ja­la” iz pr­ve po­lo­vi­ne mi­nu­log sto­lje­ća, ali čvr­sto ute­me­lje­na i oslo­nje­na i na bu­re mi­nu­lih vje­ko­va, a po­seb­no na sve­vreme­nu Nje­go­še­vu fi­lo­zo­fi­ju ži­vo­ta, na jed­noj, i du­hov­na, mo­ral­na na­če­la čoj­stva i ju­na­štva Mar­ka Mi­lja­no­va, na dru­goj stra­ni.
Mo­ja pr­va sa­zna­nja o knji­zi, nje­noj ma­gič­noj mo­ći i ču­de­snom svi­je­tu ko­ji kri­je me­đu ko­ri­ca­ma, ve­za­na su za Nje­go­še­vo „Ogle­da­lo srp­sko” i zbir­ke pri­po­vje­da­ka Mi­ha­i­la La­li­ća. U ma­gli­na­ma vre­me­na, za vi­še od še­zde­set i pet go­di­na za­bo­ra­vlja­nja, ne­gdje se za­me­lo i osta­lo po­red pu­ta sje­ća­nje ka­ko je iz­gle­dao moj pr­vi bu­kvar, ali ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti jed­no­boj­ne, pla­vi­ča­sto-si­ve ko­ri­ce jed­ne La­li­će­ve knji­ge, za­kleo bih se da je u pi­ta­nju bi­la zbir­ka pri­po­vje­da­ka „Pr­vi sni­jeg”, a mo­žda i „Iz­vid­ni­ca”, i Nje­go­še­vo „Ogle­da­lo...”
Ta­ko je mo­je „dru­že­nje” sa La­li­ćem na ne­ki na­čin po­če­lo pri­je ne­go što sam i slo­va na­u­čio, po­tra­ja­lo i po­sta­ja­lo sve in­ten­ziv­ni­je to­kom ško­lo­va­nja, a od 1979. go­di­ne ka­da smo se pr­vi put ne­po­sred­no sre­li, ka­da je po­če­lo i na­še pri­ja­telj­stvo, nje­go­vo dje­lo je po­sta­lo mo­ja pre­o­ku­pa­ci­ja. Plod tog pri­ja­telj­stva, po­red osta­log, bi­la su i dva mo­ja raz­go­vo­ra sa La­li­ćem za no­vi­ne, či­me se, ko­li­ko mi je po­zna­to, ne mo­že po­hva­li­ti baš mno­go no­vi­na­ra ( ja, ustva­ri, ne znam ni­jed­no). Moj in­ter­vju sa njim, ob­ja­vljen u „Ilu­stro­va­noj Po­li­ti­ci’” kra­jem 1992. go­di­ne, bio je, na­ža­lost, La­li­ćev po­sljed­nji jav­ni istup.
Po­vo­dom če­tr­de­set pe­te go­di­šnji­ce knji­žev­nog i du­go­go­di­šnjeg re­vo­lu­ci­o­nar­nog ra­da, pred­sjed­nik So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je, Jo­sip Broz Ti­to, od­li­ko­vao je 1979. go­di­ne Mi­ha­i­la La­li­ća Or­de­nom ju­na­ka so­ci­ja­li­stič­kog ra­da. Pri­zna­nje mu je na pri­god­noj sve­ča­no­sti, upri­li­če­noj 27. ju­na te go­di­ne u Vi­li „Go­ri­ca” u Ti­to­gra­du, uru­čio Ti­tov iza­sla­nik, ta­da­šnji pred­sed­nik Cr­ne Go­re, Velj­ko Mi­la­to­vić.
U krat­koj be­sje­di La­lić je ta­da re­kao da to ve­li­ko pri­zna­nje do­ži­vlja­va kao po­čast knji­žev­nom ra­du i ra­du uop­šte:
– Na­ro­či­to me ra­du­je – is­ta­kao je on tom pri­li­kom – što mi je do­di­je­lje­no od­li­ko­va­nje ko­je sla­vi rad, ko­je ti­me pri­pa­da kul­tu ra­da – naj­dra­go­cje­ni­joj ljud­skoj oso­bi­ni i od­li­ci, jer je rad for­mi­rao ljud­sku ru­ku i dru­štve­nost, raz­vi­jao ljud­ski go­vor i um, i za­čeo kod čo­vje­ka na­gon stal­nog pre­va­zi­la­že­nja, te iz ze­malj­ske pra­ši­ne po­di­gao ljud­sku sud­bi­nu do zvje­zda­nih sfe­ra i pro­ble­ma.
Sa svo­jim skrom­nim spo­sob­no­sti­ma i ne­ve­li­kom sna­gom, mo­gu re­ći da sam bio je­dan od vjer­nih i is­kre­nih po­klo­ni­ka ra­da. Ra­dio sam na jed­nom od spo­red­nih ko­lo­si­je­ka, gdje se ne bli­sta sva­kog da­na, gdje se tra­ži ve­li­ko str­plje­nje da se pro­ve­du da­ni i ne­dje­lje u po­vu­če­no­sti i mo­no­to­noj ob­ra­di mi­sli i ri­je­či, gdje plo­do­vi ka­sno sti­žu i če­sto pad­nu pri­je no što stig­nu, gdje su pri­zna­nja du­bi­o­zna, us­pje­si spor­ni i nji­ho­vi do­me­ti krat­ki. Ja sam taj rad, ipak, vo­lio jer sam ga shva­tio kao odu­že­nje ge­ne­ra­ci­ji bo­ra­ca i re­vo­lu­ci­o­na­ra, od ko­jih sam mno­ge lič­no po­zna­vao, po­što­vao i vo­lio – s ne­ki­ma od njih dru­go­vao kao mla­đi ili sta­ri­ji...
Bi­lje­že­ći ve­li­ke pri­mje­re po­žr­tvo­va­nja, pre­va­zi­la­že­nja lju­ba­vi za slo­bo­du i za prav­du, pre­no­se­ći ge­ne­ra­ci­ja­ma što do­la­ze da te na­de ostva­re, pre­va­zi­đu i na­gra­de – na­dam se da sam bar do­ne­kle do­pri­nio us­po­sta­vlja­nju jed­ne vr­ste kon­ti­nu­i­te­ta iz­me­đu ju­na­ka Nje­go­ša i ju­na­ka na­šeg vre­me­na. Iz­vo­de­ći pred oči či­ta­o­ca ka­rak­te­re ko­je je da­lo na­še pod­ne­blje i for­mi­ra­le okol­no­sti na­še ne­dav­ne isto­ri­je – vje­ro­vat­no sam do­pri­nio iz­vje­snom upo­zna­va­nju lju­di, na­ših s osta­li­ma. Tru­dio sam se, pa po­ne­kad i uspi­je­vao, da zbi­ja­njem i zgu­šnja­va­njem bo­ga­tog ži­vot­nog ma­te­ri­ja­la od osje­ća­nja, mi­sli i či­no­va iz Cr­ne Go­re, po­je­di­nač­ne isti­ne, fak­tič­ke isti­ne, lo­kal­ne isti­ne, ogra­ni­če­ne i ve­za­ne za mje­sto na­stan­ka, pre­ta­čem u umjet­nič­ke, su­ge­stiv­ne, pri­hva­tlji­ve, pri­jem­či­ve, ne sa­mo za Cr­no­gor­ce, no i za sva­ko­ga ko po­ka­že vo­lju da upo­zna kom­pli­ko­va­nu ljud­sku du­šu...”
( Sju­tra: Djelo je go­to­vo
kad tvo­rac umre )


Usko­ro knji­ga

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe i usko­ro će mo­ći da se ku­pi uz DAN na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Za ap­san­dži­je bi­ra­ju drip­ce i u so­ci­ja­li­zmu kao i u pro­šlim re­ži­mi­ma; i na­đu ih, si­ro­vi­na je ne­is­crp­na.”
***
„Oni što osta­nu, bi­će druk­či­ji, da ih ni maj­ka ne pre­po­zna – jed­ni umor­ni i zgu­žva­ni, kr­pe od lju­di, dru­gi di­vlji i lu­ka­vi­ji od đa­vo­la. Bi­će i tre­ćih: na­vi­kli da kra­du... ili da gra­be, pa od gra­be­ža ne­ma­ju vre­me­na da dig­nu gla­ve. Pa, i kad ih dig­nu, vi­še ne pre­po­zna­ju ne­ka­da­šnje po­zna­ni­ke ako ne­ma­ju ne­ke ko­ri­sti od njih.”
***
„Od knji­ga smo ima­li u ku­ći sa­mo dvi­je ku­pu­sa­re: Vje­či­ti ka­len­dar sa sa­nov­ni­kom, ko­jem se ni­je vje­ro­va­lo, i Na­rod­ni lje­kar Va­se Pe­la­gi­ća, bak­su­znu knji­gu od ko­je se raz­bo­lio sva­ko ko je uzeo da je či­ta.”