-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Jo­va­no­vi­će­va je po­ku­ša­va­la da iz­vje­sne ne­lo­gič­no­sti pre­o­vla­da re­tro­spek­ci­jom i spi­ker­skim tek­stom, da bi kroz sve to iz­ra­zi­la svo­je ubje­đe­nje da ko­me­di­ja mo­ra ima­ti svoj pri­rod­ni am­bi­jent i da hu­mor tra­ži pri­snost, at­mos­fe­ru, la­ko­ću i bo­gat­stvo to­no­va. Ta­mo gdje je na­đen taj sklad, to su naj­smje­šni­je si­tu­a­ci­je i efek­ti u ko­ji­ma ima i vr­lo na­dah­nu­tog film­skog iz­ra­za. Na­su­prot to­me, u kon­struk­ci­ja­ma je pro­bi­ja­lo po­zo­ri­šno is­ku­stvo i do­la­zi­lo je do rit­mič­kih po­re­me­ća­ja ko­je ni sa­mi glum­ci ni­su mo­gli da sa­vla­da­ju. Ta­ko je film sam se­be ogra­ni­ča­vao u iz­ra­zu. Ta­kva re­me­će­nja rit­ma pro­u­zro­ko­va­na su ele­men­ti­ma gro­te­ske i pre­du­gač­kim opi­si­ma u iz­vje­snim sce­na­ma. Ipak, sve to ni­je mo­glo da za­sje­ni one nje­ne osnov­ne ko­me­di­o­graf­ske vri­jed­no­sti, pa je film „Pop Ći­ra i pop Spi­ra” s pra­vom pred­sta­vljao ne sa­mo naj­vi­ši do­met u do­ma­ćoj film­skoj ko­me­di­ji već i ve­li­ki pod­sti­caj za nje­go­va­nje ove vr­ste film­skog iz­ra­za. „Pop Ći­ra i pop Spi­ra” ni­je pred­sta­vlja­lo sa­mo uspje­šnu ekra­ni­za­ci­ju po­pu­lar­nog Srem­če­vog ro­ma­na ne­go i pr­vi ju­go­slo­ven­ski ko­lor film.
Nje­gov zna­čaj se, me­đu­tim, ni­je is­cr­plji­vao u to­me, jer je So­ja Jo­va­no­vić uspje­la da u re­a­li­stič­nom am­bi­jen­tu, uz bla­ge sti­li­za­ci­je, oži­vi vri­je­me sa kra­ja 19. vi­je­ka, uz po­go­đe­nu at­mos­fe­ru i mno­go­broj­ne de­ta­lje, što pod­sje­ća­ju na sta­re bi­der­ma­jer­ske raz­gled­ni­ce. Sve je tu bi­lo do­ve­de­no do ivi­ce sla­du­nja­vo­sti i ki­ča, ali je za­dr­ža­no u sfe­ri pu­nog do­ži­vlja­ja i kre­a­tiv­nih in­ter­pre­ta­ci­ja, pa je ta­ko film za­do­bio da­le­ko ši­re dej­stvo i po­sto­ja­nost kva­li­te­ta. Pu­bli­ka je ostva­ri­la pu­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa dje­lom So­je Jo­va­no­vić i go­to­vo da se mo­glo po­vje­ro­va­ti da je ono i pra­vlje­no pre­ma po­tre­ba­ma i mje­ri ko­ju mo­že da pri­hva­ti naj­ve­ći broj onih ko­ji do­la­ze u bi­o­sko­pe. To dje­lo­va­nje ot­kri­lo je one unu­tra­šnje har­mo­ni­je ko­je po­sto­je u vi­še va­žnih se­kven­ci. So­ja Jo­va­no­vić je umje­la da svo­je opi­se isto­vre­me­no pre­o­bra­zi i u ob­ja­šnje­nja, ta­ko da je film mo­gao da na­đe svo­je vri­jed­no­sti u do­me­nu sli­ka­nja ka­kvom se na­ši dru­gi re­di­te­lji ni­su po­sve­ći­va­li. Sa „Pop Ći­rom i pop Spi­rom” So­ja Jo­va­no­vić ni­je ta­ko stvo­ri­la sa­mo pr­vi ju­go­slo­ven­ski ko­lor film i pr­vu pra­vu ko­me­di­ju već je i afir­mi­sa­la svoj oso­be­ni stil. Ni­je se pla­ši­la ri­zi­ka ni pri­go­vo­ra, ula­zi­la je stra­sno u ove avan­tu­re du­ha ali ni­je uvi­jek ima­la do­volj­no da­ha da is­tra­je do kra­ja. Pa, ipak, bi­la je naj­u­por­ni­ja u ekra­ni­za­ci­ja­ma Ste­ri­ji­nih i Nu­ši­će­vih dje­la, in­te­re­su­ju­ći se isto­vre­me­no i za sa­vre­me­nu hu­mo­ri­stič­ku li­te­ra­tu­ru. Otud je cio njen opus u zna­ku do­sled­nog nje­go­va­nja film­ske ko­me­di­je. U tom ra­zno­vr­snom opu­su „Pop Ći­ra i pop Spi­ra” osta­je, kao pr­vo, naj­vi­še na­dah­nu­to, raz­i­gra­no, ne­po­sred­no i oso­be­no film­sko ostva­re­nje srp­ske i ju­go­slo­ven­ske ko­me­di­je.
Ka­ko je u to vri­je­me Fe­sti­val ju­go­slo­ven­skog fil­ma u Pu­li sma­tran naj­a­u­to­ri­ta­tiv­ni­jim ar­bi­trom u pro­cje­nji­va­nju vri­jed­no­sti po­je­di­nih fil­mo­va, to je uče­šće na ovom fe­sti­va­lu i za be­o­grad­ske pro­du­cen­te bi­lo od pri­o­ri­tet­nog zna­ča­ja . Fil­mom go­di­ne pro­gla­šen je na pul­skom fe­sti­va­lu „Pop Ći­ra i Pop Spi­ra”, re­di­telj­ke So­je Jo­va­no­vić, ko­joj je pri­pa­la ne sa­mo pr­va na­gra­da za film ne­go i na­gra­da za re­ži­ju, film je do­bio i na­gra­du za ka­me­ru Ne­na­da Jo­vi­či­ća i glu­mač­ku kre­a­ci­ju Lju­bin­ke Bo­bić u ulo­zi po­pa­di­je Si­de.
KRAJ