-Pri­re­di­la: Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

U naj­de­talj­ni­jem i naj­cje­lo­vi­ti­jem in­ter­vjuu ko­ji je pred kraj ži­vo­ta Ka­stro dao Ig­na­siu Ra­mo­nu, go­vo­rio je o svom po­ri­je­klu i ško­lo­va­nju, o po­čet­nim ne­u­spje­si­ma re­vo­lu­ci­je, pri­ja­telj­stvu sa Če Ge­va­rom i ko­nač­noj po­bje­di nad dik­ta­to­rom Ba­ti­stom; o ku­ban­skom vi­đe­nju do­ga­đa­ja u Za­li­vu svi­nja, o svo­jim od­no­si­ma s de­se­to­ri­com ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka, od Aj­zen­ha­u­e­ra do Džor­dža Bu­ša. Na osno­vu vi­še od sto sa­ti raz­go­vo­ra, autor je za­bi­lje­žio uz­bu­dlji­vu bi­o­gra­fi­ju Fi­de­la Ka­stra, jed­nog od po­sled­njih ve­li­kih dr­žav­ni­ka i istin­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra, čo­vje­ka ko­ji je vi­še od pe­de­set go­di­na vo­dio svo­ju ze­mlju i na­rod u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma su­ro­vih sank­ci­ja.
Dje­tinj­stvo jed­nog vo­đe
●I­sto­rij­ski ko­ri­je­ni su va­žni i za­to že­lim da vas pi­tam: ro­di­li ste se u re­la­tiv­no do­bro­sto­je­ćoj po­ro­di­ci, obra­zo­va­li se u vjer­skim ško­la­ma za bo­ga­te, a ka­sni­je ste stu­di­ra­li pra­vo. S ta­kvim obra­zo­va­njem, mo­gli ste da po­sta­ne­te kon­zer­va­ti­van vo­đa, zar ne?
– I te ka­ko sam mo­gao, za­to što čo­vjek ni­je u pot­pu­no­sti go­spo­dar svo­je sud­bi­ne. On je i plod okol­no­sti, ne­vo­lja, bor­be. Pro­ble­mi ga po­ste­pe­no ob­li­ku­ju kao što strug ob­li­ku­je ko­mad me­ta­la. Usu­dio bih se da ka­žem da se čo­vek ne ra­đa kao re­vo­lu­ci­o­nar.
●Ka­ko se on­da u va­ma ro­dio re­vo­lu­ci­o­nar?
– Ja sam se pre­tvo­rio u re­vo­lu­ci­o­na­ra. Raz­mi­šljao sam s vre­me­na na vri­je­me o fak­to­ri­ma ko­ji su na to uti­ca­li. Po­čev­ši od to­ga gdje sam ro­đen, du­bo­ko u unu­tra­šnjo­sti ze­mlje, na ve­li­kom ima­nju.
●Mo­že­te li da opi­še­te rod­no mje­sto?
– Ro­dio sam se na se­o­skom ima­nju. Ne­da­le­ko od ne­ka­da­šnje sje­ver­no-cen­tral­ne pro­vin­ci­je Ori­jen­te, na­do­mak za­li­va Ni­pe i še­će­ra­ne Mar­ka­ne, na ima­nju Bi­ran. To ni­je bi­la va­roš, čak ni pra­vo se­lo – sve­ga ne­ko­li­ko za­ba­če­nih ku­ća. Tu je bio moj po­ro­dič­ni dom, uz sta­ri Ka­mi­no re­al – kra­ljev­ski put, ka­ko su zva­li ze­mlja­ni drum ko­ji je vo­dio od glav­nog gra­da op­šti­ne ka ju­gu. U to vri­je­me, pu­te­vi su bi­li sa­mo blat­nja­vi ko­lo­tra­zi. Lju­di su pu­to­va­li na ko­nji­ma ili ko­li­ma u ko­ja su upreg­nu­ti vo­lo­vi. Još ni­je bi­lo, Ig­na­sio Ra­mo­ne, ni mo­to­ri­zo­va­nih vo­zi­la ni stru­je. Kad sam bio ma­li, ku­ću smo osve­tlja­va­li svi­je­ća­ma i ke­ro­zin­skim lam­pa­ma.
Otac je bio Špa­nac iz Ga­li­ci­je
●Sje­ća­te li se ku­će u ko­joj ste ro­đe­ni?
– Bi­la je to ku­ća sa­zi­da­na u špan­skom, tač­ni­je ga­li­cij­skom sti­lu. Mo­ram da na­gla­sim da je moj otac bio Špa­nac iz Ga­li­ci­je, iz se­la Lan­ka­ra u pro­vin­ci­ji Lu­go, ro­đen u si­ro­ma­šnoj se­o­skoj po­ro­di­ci. U Ga­li­ci­ji je bio obi­čaj da se ži­vo­ti­nje dr­že is­pod ku­će. Mo­ja ku­ća je bi­la na­dah­nu­ta tom ar­hi­tek­tu­rom Ga­li­ci­je, te je sa­gra­đe­na na dr­ve­nim stu­bo­vi­ma. Ti stu­bo­vi su bi­li vi­so­ki oko me­tar i osam­de­set, što je uobi­ča­jen na­čin grad­nje u Ga­li­ci­ji. Sje­ćam se da su, ka­da sam imao tri ili če­ti­ri go­di­ne, kra­ve spa­va­le is­pod ku­će. Ta­mo su ih skla­nja­li kad se smrk­ne. Tu su ih mu­zli, po­što bi ih ve­za­li za stub. Is­pod ku­će su, kao u Ga­li­ci­ji, bi­li i obor sa svi­nja­ma i ko­ko­ši­njac. Ko­ko­ške su tu­da klju­ca­le, kao i pat­ke, mor­ke, ćur­ke, čak i po­ne­ka gu­ska.
●Po­sje­tio sam Bi­ran. Vi­deo sam va­šu rod­nu ku­ću, ko­ja je, kao što ka­že­te, za­i­sta ori­gi­nal­na.
– Bi­la je to dr­ve­na ku­ća. Stu­bo­vi su ote­sa­ni od vr­lo tvr­dog dr­ve­ta, od ka­gva­i­ra­nja, a na njih je bio po­sta­vljen pod ku­će, ko­ja je pr­vo­bit­no, re­kao bih, bi­la če­tvr­ta­sta. Ka­sni­je je na­do­gra­đe­na: u jed­nom uglu se na­la­zi­la kao ne­ka rad­na so­ba. On­da je pro­ši­re­na za ku­pa­ti­lo, osta­vu, tr­pe­za­ri­ju i ku­hi­nju. Iz­nad te ori­gi­nal­ne če­tvr­ta­ste struk­tu­re na­la­zio se dru­gi sprat, ma­nji od pr­vog, ko­ji smo zva­li mi­ra­dor – vi­di­ko­vac. U toj ku­ći sam se ro­dio 13. av­gu­sta 1926. u dva uju­tru, ka­ko su mi re­kli. U tom okru­že­nju sam kao di­je­te ži­vio: iz­me­đu ra­do­va u po­lju i po­gle­da na dr­ve­će, še­ćer­nu tr­sku, pti­ce i bu­be...
Na­sta­vi­će se