-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Knji­ga „Pro­plan­ci Sre­te­na Ma­ri­ća”, jed­na je u ni­zu knji­žev­nih bi­o­gra­fi­ja po­te­klih iz vi­spre­nog pe­ra Ra­do­va­na Po­po­vi­ća, po­zna­tog srp­skog no­vi­na­ra i pi­sca, ko­ju je, kao i sve do­sa­da­šnje, ob­ja­vi­la re­no­mi­ra­na iz­da­vač­ka ku­ća – „Slu­žbe­ni gla­snik” iz Be­o­gra­da, 2009. go­di­ne. O ovom ve­li­kom in­te­lek­tu­al­cu, pro­fe­so­ru svjet­ske knji­žev­no­sti, ese­ji­sti i eru­di­ti po­seb­nog ko­va, ko­ji je, uz to bio i nje­gov pri­ja­telj – Po­po­vić nas je upo­znao na za­ni­mljiv i ja­san na­čin, sa pu­no de­ta­lja i in­te­re­sant­nih po­je­di­no­sti. Je­dan dio te plod­ne i neo­bič­ne stva­ra­lač­ke i ljud­ske bi­o­gra­fi­je, uz Po­po­vi­će­vo odo­bre­nje i sa­gla­snost iz­da­va­ča, pre­ni­je­će­mo či­ta­o­ci­ma u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va na­šeg li­sta.
Pri­je to­ga pod­sje­ti­će­mo krat­ko na bi­o­gra­fi­ju auto­ra knji­ge „Pro­plan­ci Sre­te­na Ma­ri­ća”: Ra­do­van Po­po­vić je ro­đen 1938. go­di­ne u se­lu Dub. Gim­na­zi­ju je za­vr­šio u Uži­cu, a knji­žev­nost je stu­di­rao u Be­o­gra­du. Bio je du­go­go­di­šnji ured­nik kul­tur­nog do­dat­ka „Po­li­ti­ke”. Za knji­gu „Ži­vot Me­še Se­li­mo­vi­ća”, na­gra­đen je 1988. go­di­ne Ok­to­bar­skom na­gra­dom gra­da Be­o­gra­da za knji­žev­nost.
Član je srp­skog PEN klu­ba i član uprav­nih od­bo­ra Za­du­žbi­ne Ivo An­drić, Za­du­žbi­ne De­san­ka Mak­si­mo­vić i upra­ve Fon­da­ci­je Vas­ko Po­pa.
„Po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka pro­či­tao sam iz­ja­vu Do­bri­ce Ćo­si­ća da u No­vom Sa­du ži­vi Uži­ča­nin dr Sre­ten Ma­rić, pro­fe­sor svjet­ske knji­žev­no­sti na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, i da je to je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­o­bra­zo­va­ni­jih srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca.
Kra­jem ja­na­u­a­ra 1969. do­šao sam u No­vi Sad iz Sa­ra­je­va (on­dje sam dvi­je go­di­ne bio do­pi­snik „Po­li­ti­ke”) za sa­rad­ni­ka ovo­ga li­sta iz glav­nog gra­da Voj­vo­di­ne. Ko­ju ne­dje­lju pri­je mo­ga do­la­ska Eli Fin­ci je, pri­ka­zu­ju­ći u „Po­li­ti­ci” Ma­ri­će­vu knji­gu „Gla­sni­ci apo­ka­lip­se”, na­pi­sao da je njen autor čo­vjek ši­ro­ke eru­di­ci­je, po­u­zdan i da pi­še „na ma­ri­ćev­ski na­čin u di­ja­lo­gu!”
Ko je, u stva­ri, taj čo­vjek o ko­me ši­ra jav­nost ni­šta ne zna ili je za nje­ga je­dva ču­la? Ras­pi­tu­jem se u Ma­ti­ci srp­skoj – ka­žu da je ve­o­ma na­či­tan, bez­ob­zir­ni ci­nik, bi­je ga glas da je he­do­ni­sta, sa­tir, strog pro­fe­sor...
Uspi­je­va mi da ga na­đem na fa­kul­te­tu i da ugo­vo­rim sa­sta­nak za sju­tra­dan u pod­ne. Nje­gov ka­bi­net je jed­no­stav­na ma­la so­ba: sto, sto­li­ca i na zi­du gra­vi­ra Rem­boa... Sta­sit še­zde­se­to­go­di­šnjak, pro­si­jed, ko­ščat, pro­nic­lji­vog po­gle­da – li­jep čo­vjek. Pu­ši „go­lo­az” u mu­šti­kli, i to – lo­me­ći ci­ga­re­tu na dva di­je­la. Pro­pi­tu­je me dr­sko, lu­ka­vo pi­ta ko sam, oda­kle sam, šta me u no­vi­nar­stvu in­te­re­su­je, ko­ga imam na se­lu... On­da mi pri­ča o svo­me se­lu – Su­bje­lu, kod Ko­sje­ri­ća, sa ta­kvom lju­ba­vlju kao da je ta­mo Mi­sir... Ja sam za­pa­njen – bio sam on­dje pri­je de­se­tak go­di­na: ni­šta na­ro­či­to, le­ži na pa­di­na­ma Div­či­ba­ra, čas pro­plan­ci čas šu­me, vi­dik ko­ji pu­ca pre­ma Cr­no­ko­si i Var­di, cr­kva i ško­la na jed­noj za­rav­ni... Ma­rić ka­že da je tu nje­go­va po­stoj­bi­na, ta­mo su nje­go­vi pre­ci i on ne pro­pu­sti ni­jed­nu go­di­nu, u pro­lje­će ili u je­sen, a da ne svra­ti i ne pro­ve­de ne­ko vri­je­me u Su­bje­lu. Fa­sci­ni­ra­la me je nje­go­va pri­ča o se­lu, mo­ra­lu, obi­ča­ji­ma, je­lu... Skre­će mi pa­žnju na to da je No­vi Sad za­tvo­re­na sre­di­na, da do­šlja­ke ne pri­hva­ta obje­ruč­ke... Dao mi je broj kuć­nog te­le­fo­na i re­kao da mu se ja­vim – u kom­ši­li­ku smo; di­je­li nas sto­ti­nak me­ta­ra – on je u Li­ma­nu I, a ja u Li­ma­nu II.
Ta­ko sam po­čeo da „ot­kri­vam” ko je ta neo­bič­na i dra­go­cje­na lič­nost u srp­skoj kul­tu­ri – je­dan od naj­bo­ljih zna­la­ca svjet­ske knji­žev­no­sti u Sr­ba u 20. vi­je­ku, pri­je sve­ga za­pad­ne i kla­sič­ne. Sre­ten Ma­rić će svo­je dje­tinj­stvo mno­go go­di­na ka­sni­je opi­sa­ti Dra­go­sla­vu Zi­ri Ada­mo­vi­ću, ured­ni­ku „Po­li­ti­ke”:
„Otac i maj­ka, uči­te­lji u Ko­sje­ri­ću, gdje sam i ro­đen na sa­mom po­čet­ku ovo­ga vi­je­ka, ima­li su – što ta­da ni­je bi­la ri­jet­kost – bo­gat i čist je­zik, bi­li lju­di na­či­ta­ni. Ši­ro­ki or­ma­ni usje­če­ni u zid, pu­ni knji­ga i ča­so­pi­sa, „Bo­san­ska vi­la”, „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik”, „De­lo”. Maj­ka i tet­ke pri­ča­le su o Emi Bo­var, Na­ta­ši Ro­sto­voj, Ani Ka­re­nji­ni kao o ži­vim znan­ci­ma. Br­zo sam po­čeo da či­tam – šta do­hva­tim, če­sto kra­do­mi­ce. Ta­ko sam pro­či­tao me­đu dru­gim knji­ga­ma i „Je­dan ra­zo­ren um” La­ze Ko­mar­či­ća i za­to uma­lo da ni­je­sam do­bio ba­ti­ne! A sva dje­ca u ško­li zna­la su na­pa­met si­ja­set na­rod­nih pje­sa­ma. Či­ta­li su ih sve­ča­no i raz­vu­če­no, sri­ču­ći... Sje­ćam se ne­ka­kvih iz­da­nja pje­sma­ri­ca sa ilu­stra­ci­ja­ma: Mar­ko (Kra­lje­vić), Mi­loš (Obi­lić) i iz­nad njih vi­la u du­goj bi­je­loj spa­va­ćoj ko­šu­lji... Sreć­na je okol­nost da su mi ro­di­te­lji bi­li re­la­tiv­no ‘do­bro sto­je­ći’. Ta­ko sam već u pr­vom raz­re­du imao pri­vat­nog uči­te­lja fran­cu­skog je­zi­ka... Tet­ke su i ne­ho­ti­ce do­pri­ni­je­le mom ‘kul­tur­nom raz­vo­ju’. Ta­ko sam dru­gu tet­ku i nje­nog vje­re­ni­ka – iz istih raz­lo­ga – če­sto pra­tio u Be­o­grad, u po­zo­ri­šte. Vi­dio sam sve što je ta­da bi­lo na re­per­to­a­ru. Išli bi­smo u ma­lu lo­žu sa dva mje­sta i do­dat­nom sto­li­com za me­ne... A lje­ti bi na vo­luj­skim ko­li­ma pu­to­va­li, mi dje­ca i na­še stva­ri, do po­ja­ta na Div­či­ba­ra­ma, gdje su Ma­ri­ći ima­li ima­nje i ko­li­be...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)