-Pri­re­di­la: Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

●Da li je po­sli­je Ra­ta za ne­za­vi­snost 1898. Vaš otac od­lu­čio da osta­ne na Ku­bi?
– Ne, po­sli­je ra­ta 1898. vra­ti­li su ga u Špa­ni­ju, ali nje­mu se, iz­gle­da, svi­dje­la Ku­ba, ta­ko da je sle­de­će go­di­ne po­no­vo do­šao ova­mo s mno­gim ga­li­cij­skim ise­lje­ni­ci­ma. Do­ku­men­ta po­tvr­đu­ju da se is­kr­cao u Ha­va­ni u de­cem­bru 1899. Bez pre­bi­je­ne pa­re i bez ikog svog, po­čeo je da ra­di. Za­vr­šio je, ne znam ka­ko, u is­toč­nim pro­vin­ci­ja­ma. U to vri­je­me su se ve­li­ke ame­rič­ke plan­ta­že pro­sti­ra­le iz­me­đu šu­ma sku­po­cje­nog dr­ve­ta ko­je se sje­klo i ko­ri­sti­lo kao go­ri­vo u še­će­ra­na­ma. Od tog pre­div­nog dr­ve­ta je sa­gra­đe­na i pa­la­ta Esko­ri­jal (jed­na od kra­ljev­skih pa­la­ta u Špa­ni­ji), kao i dru­ge ču­ve­ne gra­đe­vi­ne i bro­do­vi, na pri­mjer, San­ti­si­ma Tri­ni­dad, naj­ve­ći i naj­moć­ni­ji rat­ni brod tog do­ba, iz­gra­đen u bro­do­gra­dil­šti­ma Ha­va­ne, po­to­nuo u olu­ji po­što su ga za­ro­bi­li En­gle­zi u Tra­fal­gar­skoj bi­ci 1805. Ame­ri­kan­ci su za­po­šlja­va­li lju­de da oba­ra­ju sta­bla i sa­de še­ćer­nu tr­sku. Ze­mlja je uvi­jek plod­na ta­mo gdje su ne­kad bi­le šu­me i tu su od­lič­ne že­tve.
● A Vaš otac je ra­dio za Ame­ri­kan­ce?
– Moj otac je po­čeo da ra­di u pro­vin­ci­ji Ori­jen­te kao fi­zič­ki rad­nik u ču­ve­noj kom­pa­ni­ji Ju­naj­ted frut, ko­ja je ima­la plan­ta­že na sje­ve­ru pro­vin­ci­je. Ka­sni­je je oku­pio gru­pu rad­ni­ka i u nji­ho­vo ime skla­pao rad­ne ugo­vo­re s tom kom­pa­ni­jom. Mi­slim da je otac na kra­ju imao – jed­nom sam to čuo – čak 300 lju­di, što mu je do­no­si­lo za­ra­du. Si­gur­no je imao pred­u­zet­nič­kog da­ra. Ali, ta­da ni­je znao ni da či­ta ni da pi­še, te je učio, ma­lo-po­ma­lo, ali to ni­je bi­lo la­ko. Po­čeo je s ma­njim po­slo­vi­ma sje­če šu­ma za po­tre­be še­će­ra­na i ras­kr­či­va­njem šu­ma ko­je su pre­tva­ra­ne u plan­ta­že še­će­r­ne tr­ske. Ta­ko je po­čeo da za­ra­đu­je kao or­ga­ni­za­tor te gru­pe rad­ni­ka ko­ji su, pret­po­sta­vljam, bi­li do­se­lje­ni­ci, uglav­nom iz Špa­ni­je ili okol­nih ostr­va, sa Ha­i­ti­ja i Ja­maj­ke.
●Ko­li­ko je ze­mlje na kra­ju imao Vaš otac?
– Na kra­ju je ku­pio oko 900 hek­ta­ra, a ka­sni­je je iz­naj­mio ne­ko­li­ko hi­lja­da hek­ta­ra od dvo­ji­ce ku­ban­skih ge­ne­ra­la ko­ji su uče­stvo­va­li u Ra­tu za ne­za­vi­snost – ni dan-da­nas ni­ko ne zna ot­kud im ta ze­mlja. Ogrom­ni bo­ri­ći uglav­nom ne­tak­nu­tih sta­ba­la. Ta ze­mlja se pro­sti­ra­la pre­ko br­da i pla­ni­na, ob­u­hva­ta­la je i ve­li­ku vi­so­ra­van na oko 600 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, ob­ra­slu pri­rod­nom bo­ro­vom šu­mom. Otac je eks­plo­a­ti­sao bo­ri­ke u Ma­ja­ri­ju. Sva­ko­ga da­na je oda­tle si­la­zi­lo se­dam­na­est ka­mi­o­na na­to­va­re­nih bo­ro­vim dr­ve­tom. Ostva­ri­vao je zna­čaj­ne pri­ho­de i od še­ćer­ne tr­ske i sto­ke jer je imao još ze­mlje osim po­me­nu­tih šu­ma i plan­ta­ža, uglav­nom u rav­ni­ca­ma i na ob­ron­ci­ma bre­žu­lja­ka. Ukup­no vi­še od 10 hi­lja­da hek­ta­ra. To je mno­go ze­mlje
●Vi ste, da­kle, sin mi­li­o­ne­ra?
–Pa, ne baš mi­li­o­ne­ra. Ni­ko za mog oca ne bi re­kao da je mi­li­o­ner. U to vri­je­me je ve­li­ka stvar bi­la bi­ti mi­li­o­ner, to je mo­gao da bu­de sa­mo ne­ko ko ima stvar­no mno­go nov­ca. Na pri­mjer, u to do­ba, ka­da je do­lar ne­što vri­je­dio, a rad­nik za­ra­đi­vao pro­sječ­no je­dan do­lar dnev­no, mi­li­o­ner je bio onaj ko ima mi­li­on pu­ta vi­še ne­go što je­dan rad­nik za­ra­di za je­dan dan. Imo­vi­na mog oca ni­je mo­gla ta­ko vi­so­ko da se pro­ci­je­ni. Ne mo­že se re­ći da je on bio mi­li­o­ner, iako je bio imu­ćan i ste­kao so­li­dan eko­nom­ski po­lo­žaj. U tom si­ro­ma­šnom i na­pa­će­nom dru­štvu, nas dje­cu su sma­tra­li dje­com bo­ga­ta­ša. Vje­ruj­te mi da su mno­gi po­ku­ša­li da nam se pri­bli­že i po­na­ša­li se lju­ba­zno iz pu­kog in­te­re­sa, iako mi to za­pra­vo ni­kad ni­smo shva­ti­li.
●Vaš otac je u Bi­ra­nu sa­gra­dio ne sa­mo ku­ću, već je, ma­lo-po­ma­lo, uz Kra­ljev­ski put, po­di­gao još ne­ko­li­ko zgra­da: pe­ka­ru, pan­si­on, go­sti­o­ni­cu, ško­lu, ku­će za rad­ni­ke sa Ha­i­ti­ja...
– Pra­va ma­la va­roš. Ta­mo gdje smo mi ži­vje­li ni­je bi­lo va­ro­ši – sa­mo ne­ko­li­ko ku­ća. To je ono što se mo­glo na­zva­ti ba­tej. Kad sam bio ma­li, is­pod ku­će je bi­la mlje­ka­ra. Ka­sni­je su mlje­ka­ru sa­zi­da­li če­tr­de­se­tak me­ta­ra da­lje, a pre­ko pu­ta je bi­la ko­vač­ka ra­di­o­ni­ca, gdje su se po­pra­vlja­li alat, plu­go­vi i osta­lo. U bli­zi­ni je sa­gra­đe­na i kla­ni­ca. Če­tr­de­se­tak me­ta­ra od ku­će, ali na dru­gu stra­nu, na­la­zi­la se pe­ka­ra, a ne­da­le­ko od nje i osnov­na ško­la, ma­la dr­žav­na ško­la. Po­red pu­ta je ni­kla pro­dav­ni­ca sa za­li­ha­ma ne­kvar­lji­vih na­mi­r­ni­ca i dru­ge ro­be, a na dru­goj stra­ni po­šta i te­le­graf. U bli­zi­ni su se na­la­zi­le ba­ra­ke, ko­li­be sa ze­mlja­nim po­dom i kro­vom od pal­mi­nog li­šća, gdje je, isti­ni za vo­lju, u bi­jed­nim uslo­vi­ma ži­vje­lo ne­ko­li­ko de­se­ti­na do­se­lje­ni­ka s Ha­i­ti­ja; oni su ob­ra­đi­va­li i sje­kli še­ćer­nu tr­sku, što je bi­la glav­na ak­tiv­nost na tom ima­nju. Ne­da­le­ko od ku­će za­sa­đe­na je plan­ta­ža po­mo­ran­dži ko­je je otac ore­zi­vao ve­li­kim ma­ka­za­ma. Imao je dva­na­est ili če­tr­na­est hek­ta­ra pod po­mo­ran­dža­ma, ali i pod ba­na­na­ma, pa­pa­jom, ko­ko­som, gra­vi­o­lom, še­ćer­nim ja­bu­ka­ma i još ko­je­čim, za­tim tri pče­li­nja­ka sa pre­ko 40 ko­šni­ca ko­je su da­va­le med u iz­o­bi­lju. I da­nas, Ig­na­sio Ra­mo­ne, mo­gao bih za­tvo­re­nih oči­ju da pre­đem taj voć­njak, umio sam da na­đem sva­ku vr­stu vo­ća, a po­mo­ran­dže sam ru­ka­ma lju­štio; ta­mo sam pro­vo­dio lje­ta i bo­žić­ne pra­zni­ke. Ni­ko ni­je po­jeo vi­še po­mo­ran­dži od me­ne.
Na­sta­vi­će se


Bi­o­gra­fi­ja u sto sa­ti raz­go­vo­ra

U naj­de­talj­ni­jem i naj­cje­lo­vi­ti­jem in­ter­vjuu ko­ji je pred kraj ži­vo­ta dao Ig­na­siu Ra­mo­nu, Ka­stro je go­vo­rio o svom po­ri­je­klu i ško­lo­va­nju, o po­čet­nim ne­u­spje­si­ma re­vo­lu­ci­je, pri­ja­telj­stvu sa Če Ge­va­rom i ko­nač­noj po­bje­di nad dik­ta­to­rom Ba­ti­stom; o ku­ban­skom vi­đe­nju do­ga­đa­ja u Za­li­vu svi­nja, o svo­jim od­no­si­ma s de­se­to­ri­com ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka, od Aj­zen­ha­u­e­ra do Džor­dža Bu­ša. Na osno­vu vi­še od sto sa­ti raz­go­vo­ra, autor je za­bi­lje­žio uz­bu­dlji­vu bi­o­gra­fi­ju Fi­de­la Ka­stra, jed­nog od po­sled­njih ve­li­kih dr­žav­ni­ka i istin­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra, čo­vje­ka ko­ji je vi­še od pe­de­set go­di­na vo­dio svo­ju ze­mlju i na­rod u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma su­ro­vih sank­ci­ja.