-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sre­ten Ma­rić je ro­đen 20. fe­bru­a­ra 1903. go­di­ne, od maj­ke Je­le­ne i oca Sta­men­ka, uči­te­lja iz Su­bje­la. U svo­me se­lu je za­vr­šio i če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le škol­ske 1912/1913, sa od­lič­nim uspje­hom iz svih pred­me­ta: iz na­u­ke hri­šćan­ske, srp­skog je­zi­ka, srp­ske isto­ri­je, ze­mljo­pi­sa, osno­va pri­rod­nih na­u­ka, ra­ču­ni­ce, cr­ta­nja, kra­sno­pi­sa, pje­va­nja i gim­na­sti­ke.
Bi­lo je to vri­je­me ka­da je na­pi­sao i pr­ve pri­če i pr­ve pje­sme. Ro­di­te­lji će sa slu­žbom pre­se­li­ti u Be­o­grad.
Sre­ten je ra­stao sa se­strom Li­zom, po­to­njom sli­kar­kom, su­pru­gom ka­ri­ka­tu­ri­ste Pje­ra Kri­ža­ni­ća, i bra­tom Dra­go­sla­vom, bu­du­ćim prav­ni­kom, struč­nja­kom za me­đu­na­rod­no pra­vo i vi­so­kim či­nov­ni­kom u Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va Ju­go­sla­vi­je. Jed­nom pri­li­kom je re­kao:
„Ot­ka­ko su mi ro­di­te­lji na­pu­sti­li Ko­sje­rić, cen­tar mog ži­vo­ta po­stao je Su­bjel, se­lo ne­gdje na po­la pu­ta iz­me­đu Ko­sje­ri­ća i Div­či­ba­ra, rod­no mje­sto oče­vo. Kad god mi se da­la pri­li­ka, a i kad ni­je, od­la­zio sam ta­mo: iz Fran­cu­ske, iz Nje­ma­če, iz Be­o­gra­da, iz Sko­plja. U Su­bjel, u Ma­đer (za­se­lak) – kod tet­ke Ma­ri­je, na Zla­ti­bor – kod stri­ne Mi­loj­ke Je­vre­mo­vić, pod Gra­di­nu – kod Ra­ko­vi­ća. Po ocu i po maj­ci imao sam bli­ske ro­đa­ke po ci­je­lom okru­gu užič­kom. Kr­sta­rio sam svu­da, i či­tao dok me oči ne za­bo­le, na li­va­di, pod sta­rim hra­stom... Ne znam ima li ljep­šeg kra­ja na svi­je­tu, a i kra­ja gdje se bo­lje je­de i bo­lje go­vo­ri! Ako je je­zik ogle­da­lo kul­tu­re, ako se bez ri­je­či ne mi­sli, na­ši dje­do­vi bi­li su kul­tur­ni­ji od nas... Ima­li su bo­ga­ti­ji je­zik... U mo­joj ku­ći su bi­le vr­lo ži­ve i po­li­tič­ke tra­di­ci­je, ra­di­kal­ske po ocu, so­ci­ja­li­stič­ke po maj­ci. Kroz san se sje­ćam či­ka Sto­ja­na Pro­ti­ća i An­dre Ni­ko­li­ća. Bo­lje se sje­ćam Tu­co­vi­ća (Di­mi­tri­je) i nji­ho­ve ku­će u Uži­cu. Tet­ka sa ko­jom sam naj­če­šće od­la­zio u Uži­ce i ko­ja se ka­sni­je uda­la za Ne­djelj­ka Div­ca še­ta­la bi se s njim ili sa Živ­kom To­pa­lo­vi­ćem, ta­da mla­dim na­do­bud­nim so­ci­ja­li­stom. Mo­rao sam da je pra­tim, jer ni­je pri­sta­ja­lo dje­voj­ci da se sa­ma s mom­kom še­ta ni kor­zo­om.”
A u Be­o­gra­du: iz pr­vih raz­re­da gim­na­zi­je u sje­ća­nju će mu osta­ti ska­ut­ske vje­žbe na be­de­mi­ma Ka­le­meg­da­na, a po­seb­no će se du­bo­ko ure­za­ti go­vor ne­kog sta­rog br­ka­tog ge­ne­ra­la, od­mah po­sli­je aten­ta­ta Ga­vri­la Prin­ci­pa na nad­voj­vo­du Fer­di­nan­da i nje­go­vu su­pru­gu So­fi­ju u Sa­ra­je­vu kra­jem ju­na 1914. Otac Sta­men­ko je mo­bi­li­san po­čet­kom 1915. go­di­ne i oti­šao je na front; maj­ka Je­le­na je sa dva si­na i kćer­kom osta­la pre­pu­šte­na sud­bi­ni.
U dra­mi ko­ja je za­de­si­la srp­ski na­rod naj­bli­ža rod­bi­na je pred­lo­ži­la da Sre­ten, kao naj­sta­ri­je di­je­te, kre­ne sa tet­kom, maj­či­nom se­strom Ko­som, ko­ja će se ka­sni­je uda­ti za dr Ne­djelj­ka Div­ca, ro­dom Pri­je­polj­ca, po­zna­tog bi­o­lo­ga, pre­vo­di­o­ca Dar­vi­na, jed­nog od so­ci­ja­li­stič­kih pr­va­ka Sr­bi­je. Ta­ko su na iz­ma­ku 1915. pre­ko vr­le­ti Al­ba­ni­je kre­nu­li dva­ne­sto­go­di­šnji dje­čak i nje­go­va dva­de­se­tjed­no­go­di­šnja tet­ka.
Ta­ko je su­vo­nja­vi su­bjel­ski dje­čak su­ro­vo sa­zri­je­vao, ali pod okri­ljem tet­ke ko­ju je obo­ža­vao. Za­jed­no sa njom na­sta­vio je rat­nu odi­se­ju. Iz Al­ba­ni­je će sti­ći u Brin­di­zi – no­ću, ri­bar­skom la­đom, a on­da u Rim, gdje će osta­ti tri mje­se­ca; po­tom će 1916. go­di­ne do­pu­to­va­ti u Fran­cu­sku. Osta­će u toj ze­mlji, uče­ći i za­vr­ša­va­ju­ći li­cej, do 1920. go­di­ne. Ta­da se vra­tio u do­mo­vi­nu. U Fran­cu­skoj će sa stra­šću či­ta­ti Bo­dle­ra, Rem­boa, Ma­lar­mea, Apo­li­ne­ra, sim­bo­li­ste... Već ra­ni­je ga je odu­še­vio Al­fred de Mi­se.
U srp­sku pre­sto­ni­cu se vra­tio kao se­dam­na­e­sto­go­di­šnjak sa za­vr­še­nim li­ce­jom i 1921. go­di­ne upi­sao stu­di­je knji­žev­no­sti na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. Čim je do­šao, 5. mar­ta 1921, upu­ćen je u Vr­šac, u če­tvr­ti ko­njič­ki puk, u Ško­lu re­ze­rv­nih ofi­ci­ra, oda­kle će iza­ći 5. de­cem­bra, kao re­zer­vni ko­njič­ki pot­po­ruč­nik.
„Ta­da je Be­o­grad bio du­hov­no neo­bič­no bu­dan. Knji­žev­ni­ci, pro­fe­so­ri, sli­ka­ri sa­sta­ja­li su se u ka­fa­na­ma, di­sku­to­va­lo se u bes­kraj... Za me­ne, pro­vin­cij­skog bru­co­ša, Be­o­grad ni­je imao te ča­ri... Oti­šao sam u Nje­mač­ku, ko­ja je ta­da do­ži­vlja­va­la svoj po­sled­nji ve­li­ki kul­tur­ni pro­cvat, slu­šao ču­ve­ne pro­fe­so­re, po­ku­ša­vao da pro­drem u du­hov­na zbi­va­nja. U Be­o­grad sam na­vra­ćao na is­pi­te. Ostao sam u Nje­mač­koj dok me su­lu­da in­fla­ci­ja, a on­da i de­val­va­ci­ja mar­ke ni­je­su otje­ra­le.”
Slu­šao je u Min­he­nu pre­da­va­nja fi­lo­zo­fa Ma­je­ra, dru­žio se sa bu­du­ćim ugled­nim srp­skim sli­ka­ri­ma Iva­nom Ta­ba­ko­vi­ćem i Ne­djelj­kom Gvo­zde­no­vi­ćem. Tra­go­va tog dru­že­nja ima i u pre­pi­sci dvo­ji­ce sli­ka­ra: Gvo­zde­no­vić u lje­to 1924. tra­ži od Ta­ba­ko­vi­ća Ma­ri­će­vu (be­o­grad­sku) adre­su, a ovaj mu iz Za­gre­ba od­go­va­ra: „Pi­sao sam mu i ni­šta, ama baš ni­šta. Ču­dan čo­vjek!” Di­plo­mi­rao je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du u je­sen 1925. go­di­ne: iz upo­red­ne knji­žev­no­sti na pi­sme­nom je do­bio de­set, a na usme­nom se­dam, iz op­šte isto­ri­je na pi­sme­nom de­vet, na usme­nom osam, iz isto­ri­je umjet­no­sti na usme­nom is­pi­tu je do­bio de­vet... (NA­STA­VI­ĆE SE)