- Pri­re­di­la: Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

●Va­ši ro­di­te­lji ni­su zna­li kroz šta Vi i Va­ša bra­ća i se­stra pro­la­zi­te?
– Jed­no­ga da­na je do­šao moj otac. Ja sam se opo­ra­vljao od mor­bi­la ili ne­čeg slič­nog – ko­sa mi je bi­la du­ga jer nas ni­su ni ši­ša­li, na­rav­no, bio sam mr­šav kao gran­či­ca, ali moj otac ni­šta ni­je po­sum­njao! Ob­ja­sni­li su mu da je to od ne­dav­no pre­le­ža­nih bo­gi­nja. Dru­gi put je do­šla mo­ja maj­ka – do­tad su se uči­te­lji­ca, nje­na se­stra i njen otac već bi­li pre­se­li­li u dru­gu ku­ću, jer su ma­lo sta­li na no­ge: sta­ra­li su se o na­ma tro­ma i za to sva­kog me­se­ca do­bi­ja­li po 120 pe­so­sa me­seč­no – i za­te­kla nas mr­ša­ve i iz­glad­ne­le. Od­ve­la nas je u naj­bo­lju go­sti­o­ni­cu u San­tja­gu. Mi­slim da smo po­je­li sav sla­do­led ko­ji su ima­li. Go­sti­o­ni­ca se zva­la La Nu­vi­o­la. Ka­ko je bi­la se­zo­na man­ga, ku­pi­la nam je ke­su man­ga, onog sit­nog, ta­ko­zva­nog to­le­do man­ga, vr­lo soč­nog, te smo i to od­mah po­je­li. Su­tra­dan nas je od­ve­la ku­ći u Bi­ran. Ne­dav­no sam raz­go­va­rao sa sta­ri­jom se­strom An­he­li­tom i po­no­vo sam joj pri­go­vo­rio zbog to­ga. Zna­la je da či­ta i pi­še, za­što ni­je pi­sa­la ku­ći i sa­op­šti­la im ono što ja ni­sam mo­gao da raz­u­mem? Do­šao sam iz se­la, s po­lja oko Bi­ra­na. Bi­ran je bio raj iz­o­bi­lja, a ro­di­te­lji su mo­ra­li da nas te­ra­ju da je­de­mo: „Je­di su­pu, je­di me­so, je­di ovo ili ono”. Ceo dan smo je­li slat­ki­še, one ku­pov­ne ili one iz na­še osta­ve, a on­da su za sto­lom mo­ra­li da nas te­ra­ju da je­de­mo. Mo­ja se­stra je tre­ba­lo da ja­vi na­šim ro­di­te­lji­ma šta se do­ga­đa, i ja sam joj brat­ski pri­go­va­rao što to ni­je ura­di­la. Od­go­vo­ri­la mi je: „Stvar je u to­me što mi ni­su do­zvo­lja­va­li da po­ša­ljem pi­sma ko­ja sam pi­sa­la; pre­sre­ta­li su ih”. U to vre­me, s tri uče­ni­ka i 40 pe­so­sa za sva­kog, to je sva­ka­ko bio is­pla­tiv po­sao. Da, u to vre­me – ne se­ćam se tač­no ko­je su to go­di­ne bi­le – nji­ho­ve pri­li­ke su se umno­go­me po­pra­vi­le. Bi­lo je nas tro­je iz Bi­ra­na: tri pu­ta če­tr­de­set jed­na­ko je sto dva­de­set pe­so­sa. To je vi­še ne­go što bi da­nas bi­lo 3.000 do­la­ra u bi­lo ko­joj ze­mlji Tre­ćeg sve­ta. Po­vrh sve­ga, pro­fe­sor­ka kla­vi­ra se uda­la za kon­zu­la Ha­i­ti­ja... Nje­go­vim ula­skom na sce­nu, do­šlo je do pri­met­nog po­bolj­ša­nja. Uči­te­lji­ca je, na­rav­no, ušte­de­la no­vac te je ot­pu­to­va­la u Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, na Ni­ja­ga­ri­ne vo­do­pa­de. Do­ne­la je za­sta­vi­ce za uspo­me­nu. Ka­kva stra­ho­ta! Ne mo­že­te ni da za­mi­sli­te ko­li­ko sam sa­ti pro­veo slu­ša­ju­ći o Ni­ja­ga­ri­nim vo­do­pa­di­ma. Mo­ra da sam mr­zeo te pri­če, jer je to bi­lo; „Na Ni­ja­ga­ri­nim vo­do­pa­di­ma ovo, na Ni­ja­ga­ri­nim vo­do­pa­di­ma ono”, ne­pre­kid­no iste pri­če, pot­pu­na su­prot­nost Ere­di­ji­noj „Odi Ni­ja­ga­ri”. Kad je po po­vrat­ku ku­pi­la još i na­me­štaj ko­ji smo mi pla­ti­li gla­đu, smu­či­li su mi se vo­do­pa­di. Sve ovo Vam pri­čam iskre­no i otvo­re­no. Ta­da je do­šlo do po­bu­ne.
●Po­bu­ni­li ste se pro­tiv uči­te­lji­ce?
– Ka­da sam se vra­tio u Bi­ran, kad nas je maj­ka spa­sla, pr­vi put sam shva­tio ka­kav su zlo­čin pro­tiv nas po­či­ni­li, jer svi­ma je bi­lo ja­sno da su nas iz­glad­nji­va­li, te smo se u to­li­ko že­lje­nu ro­di­telj­sku ku­ću vra­ti­li kao za­kle­ti ne­pri­ja­te­lji uči­te­lji­ce, ko­ja je ima­la obi­čaj da ru­ča kod nas i uvek bi­ra­la naj­bo­lje ko­ma­de pi­le­ti­ne u pi­rin­ču... Škol­ska go­di­na je još tra­ja­la ka­da nas je maj­ka vra­ti­la u Bi­ran, uči­te­lji­ca je bi­la u ško­li i pre­da­va­la. Ra­mon i ja smo or­ga­ni­zo­va­li pr­vu ak­ci­ju pro­tiv nje. Po­bu­nu. Ne, ni­je to bi­la pra­va po­bu­na. Pre je bi­la osve­ta, čak od­ma­zda, i to s prać­ka­ma, osve­ta bu­kom jer je ško­la bi­la po­kri­ve­na ta­la­sa­stim po­cin­ko­va­nim li­mom. Spu­štao se mrak. Ne­da­le­ko oda­tle na­la­zi­la se pe­ka­ra, a mi smo se sa­kri­li iza dr­va za lo­že­nje na­sla­ga­nih uz ogra­du, na­pra­viv­ši od nje gru­do­bran i po­la sa­ta bom­bar­do­va­li prać­ka­ma na­pra­vlje­nim od dr­ve­ta gu­a­ve i ka­u­ču­ko­vih tra­ka. Mo­žda je tra­ja­lo i kra­će, ali me­ni je de­lo­va­lo ve­li­čan­stve­no. Ka­me­nje ko­je pa­da na po­cin­ko­va­ni lim. Dok su je­dan ili dva ka­me­na pa­da­la, dva ili tri već su bi­la u va­zdu­hu: u to­me smo bi­li ne­nad­ma­šni. Bu­ka pro­jek­ti­la za­gu­ši­va­la je kri­ke na­še uči­te­lji­ce. Bi­li smo osvet­ni­ci! Ali ni za­mi­sli­ti ni­smo mo­gli da će se na­ši ro­di­te­lji, ka­sni­je, po­mi­ri­ti s uči­te­lji­com i po­no­vo me po­sla­ti kod nje u San­tja­go. Ni­sam imao sre­će. Ra­mon je ostao u Bi­ra­nu. Spa­sla ga je ast­ma. Ni­je valj­da! Da, ali ovo­ga pu­ta ni­je bi­lo iz­glad­nji­va­nja, ko­je je iza­zva­lo ogrom­nu po­met­nju. Ipak, i da­lje sam tra­ćio vre­me, me­se­ci­ma, jer i da­lje ni­sam ra­dio ni­šta osim što sam, sam-sam­cit, učio ta­bli­cu mno­že­nja. Ka­da je do­šao ja­nu­ar, upi­sa­li su me u pr­vi raz­red kao dnev­nog uče­ni­ka ško­le La Sal. Pr­vi put u ži­vo­tu sva­ko­dnev­no sam išao na na­sta­vu. Ma­ča­din pad i Ba­ti­sti­na ak­ci­ja već su bi­li iza nas i se­ćam se ve­li­kog štraj­ka u mar­tu 1935. Na­spram ku­će na­la­zio se In­sti­tut za sred­njo­škol­sko obra­zo­va­nje, ko­ji je oku­pi­ra­la voj­ska, vr­še­ći u nje­mu na­si­lje. Dva­de­set jed­nu go­di­nu ka­sni­je, dru­go­vi iz Po­kre­ta 26. jul, na­pa­li su ga 30. no­vem­bra 1956, dok smo se mi, po do­la­sku iz Mek­si­ka, is­kr­ca­va­li ne­da­le­ko od Las Ko­lo­ra­da­sa.ž
●Če­ga se još se­ća­te iz tog do­ba?
– Pa, u to vre­me, mno­go pre ne­go što sam se upi­sao u ško­lu, ro­di­la se lju­bav iz­me­đu uči­te­lji­či­ne se­stre, pro­fe­sor­ke kla­vi­ra, i kon­zu­la Ha­i­ti­ja. Obo­je su bi­li vr­lo pri­jat­ni, me­šan­ci, ko­ji su sa­vr­še­no go­vo­ri­li fran­cu­ski. I ta­ko je u tu ku­ću ušla no­va fi­gu­ra, kon­zul Ha­i­ti­ja, Lu­is Iber. Do­šlo je do pro­me­na. Po­ro­di­ca se pre­se­li­la u bo­lju ku­ću, ko­ja se na­la­zi­la po­kraj sta­re, ali ni­je pro­ki­šnja­va­la i bi­la je ve­ća. Tu se i ma­nje gla­do­va­lo, jer su se pri­ho­di po­ve­ća­li, kao što sam Vam po­me­nuo. Mo­žda su i uči­te­lji­ci po­ve­ća­li pla­tu. Nje­na se­stra se uda­la za kon­zu­la Ha­i­ti­ja, s ve­ćim pri­ho­di­ma, te se je­lo ma­lo bo­lje, iako, da bu­dem iskren... Od­ve­li su me bi­li na kr­šte­nje u ka­te­dra­lu u San­tja­gu, jer su me zva­li „Je­vre­jin”, kao i sve one ko­ji se ni­su kr­sti­li. Na­rav­no, mi­slim da je na­di­mak „Je­vre­jin” vi­še go­vo­rio o ver­skim i an­ti­se­mit­skim pred­ra­su­da­ma. Lju­di su me zva­li „Je­vre­jin”, a ja ni­sam znao za­što. Da­kle, ja­sno Vam je ka­kve su pred­ra­su­de vla­da­le u to vre­me.
(Na­sta­vi­će se)


Bi­o­gra­fi­ja u sto sa­ti raz­go­vo­ra

U naj­de­talj­ni­jem i naj­cje­lo­vi­ti­jem in­ter­vjuu ko­ji je pred kraj ži­vo­ta Ka­stro dao Ig­na­siu Ra­mo­nu go­vo­rio je o svom po­ri­je­klu i ško­lo­va­nju, o po­čet­nim ne­u­spje­si­ma re­vo­lu­ci­je, pri­ja­telj­stvu sa Če Ge­va­rom i ko­nač­noj po­bje­di nad dik­ta­to­rom Ba­ti­stom; O ku­ban­skom vi­đe­nju do­ga­đa­ja u Za­li­vu svi­nja, o svo­jim od­no­si­ma s de­se­to­ri­com ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka, od Aj­zen­ha­u­e­ra do Džor­dža Bu­ša. Na osno­vu vi­še od sto sa­ti raz­go­vo­ra, autor je za­bi­lje­žio uz­bu­dlji­vu bi­o­gra­fi­ju Fi­de­la Ka­stra, jed­nog od po­sled­njih ve­li­kih dr­žav­ni­ka i istin­skih re­vo­lu­ci­o­na­ra, čo­vje­ka ko­ji je vi­še od pe­de­set go­di­na vo­dio svo­ju ze­mlju i na­rod u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma su­ro­vih sank­ci­ja.