- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ`

Ma­rić je ušao u in­te­lek­tu­al­ni za­gre­bač­ki krug – jed­na­ko ga uva­ža­va­ju pi­sci, sli­ka­ri i va­ja­ri. Pri­mljen je i u slo­bod­nu zi­dar­sku lo­žu „Mak­si­mi­li­jan Vr­ho­vac”, u ko­joj su ugled­ni za­gre­bač­ki pro­fe­so­ri sve­u­či­li­šta, advo­ka­ti, tr­gov­ci, in­že­nje­ri... me­đu nji­ma i vo­de­ći sli­ka­ri Ma­rin Tar­ta­lja i To­mi­slav Kri­zman, za­tim isto­ri­čar umjet­no­sti dr Gr­ga No­vak, kom­po­zi­tor Mar­ko Taj­če­vić. Za­tra­žio je i do­bio pre­mje­štaj u Be­o­grad. Po­sta­vljen je za pro­fe­so­ra Dru­ge mu­ške re­al­ne gim­na­zi­je, a po­tom Še­ste mu­ške. Po­stao je stal­ni sa­rad­nik „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”; u apri­lu u ma­ju 1939, ob­ja­vlju­je esej „Od Da­vi­ča do Se­za­na” i ogled o slav­nom en­gle­skom pi­scu Hak­sli­ju – „pu­sti­nja­ku s for­dom i di­na­mo-ma­ši­nom...”
U „Gla­sni­ku” vo­di „Umjet­nič­ki pre­gled”, sa­da pod svo­jim ime­nom: dr Sre­ten Ma­rić. U ško­li pre­da­je isto­ri­ju i knji­žev­nost. Di­rek­tor Še­ste mu­ške gim­na­zi­je ova­ko ocje­nju­je nje­gov rad: „Od­lič­ne struč­ne spre­me sa obil­nom op­štom kul­tu­rom... Imao je ve­li­kog uspje­ha, ka­ko u na­sta­vi, ta­ko i u vas­pi­ta­nju svo­jih uče­ni­ka... Is­ku­san na­stav­nik sa već iz­ra­đe­nim pe­da­go­ško-me­tod­skim po­stup­kom. Pre­da­va­nja su mu ja­sna i ve­o­ma za­ni­mlji­va. Stog ali i pra­vi­čan. Mar­ljiv i rev­no­stan u slu­žbi. Pre­dan svo­me po­zi­vu. Ra­di na svo­joj stru­ci. Ba­vi se isto­ri­jom umjet­no­sti, u struč­nim li­sto­vi­ma sa­ra­đu­je... Na­ci­o­nal­no po­u­zdan”.
Uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta (1940–41) Sre­ten Ma­rić ho­no­rar­no pre­da­je isto­ri­ju svjet­ske dram­ske knji­žev­no­sti na Po­zo­ri­šnom od­si­je­ku Mu­zič­ke aka­de­mi­je u Be­o­gra­du (kom­po­zi­tor Pe­tar Ko­nje­vić pre­da­je vi­zu­el­ne ele­men­te glu­me, a Stra­hi­nja Pe­tro­vić glu­mu).
... Ma­rić će se za vri­je­me ra­ta po­tu­ca­ti po Be­o­gra­du (uni­šten je nje­gov dom sa li­je­pim na­mje­šta­jem i bi­bli­o­te­kom), ili će od­la­zi­ti u Ko­sje­rić i Su­bjel iz­la­žu­ći se opa­sno­sti da stra­da od čet­nič­ke ili od par­ti­zan­ske ru­ke. Jed­no­stav­no, on se klo­nio sva­kog po­kre­ta, sva­ke ide­o­lo­gi­je. Ka­da mu je uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta Ko­ča Po­po­vić pred­lo­žio da pri­stu­pi Ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji, bu­du­ći da je li­je­vo ori­jen­ti­sa­ni in­te­lek­tu­a­lac, od­bio je sa in­dig­na­ci­jom: „Ne, ne in­te­re­su­je me vaš po­kret i ne go­vo­ri mi šta ra­di­te... Ja sam ku­ka­vi­ca i, ako me po­li­ci­ja pri­teg­ne, sve ću re­ći...” (Ko­ča mu to po­sli­je ra­ta ne­će za­bo­ra­vi­ti.)
„Be­o­grad, 27. mart 1941, div­no, sun­ča­no pri­je pod­ne. Po­ra­nio sam u Ma­njež, gdje sam od­sko­ra pre­da­vao na po­zo­ri­šnom od­si­je­ku Mu­zič­ke aka­de­mi­je. Ve­če pri­je to­ga, na ras­kr­sni­ci gdje je sa­da `Beograđanka`, srio sam dva ma­la ten­ka i ne­ko­li­ko voj­ni­ka u rat­noj opre­mi. Pi­tam po­ruč­ni­ka ko­ji je s nji­ma šta to zna­či. On mi od­go­va­ra: `Branimo čast zemlje`, Ra­zu­mio sam.
Sad, ovog ju­tra, pred Ma­nje­žom, ču­ju se ne­u­o­bi­ča­je­ni zvu­ci, ne­što slič­no bu­ci ko­ju sam oslu­ški­vao na je­sen 1914. go­di­ne u Va­lje­vu, pu­nom voj­ske, ka­da se oda­svud bez­nad­no pu­ca­lo iz pu­ša­ka na austrij­ski avi­on ko­ji je mir­no, si­gur­no, kru­žio nad gra­dom... Lju­di tr­če sa Vra­ča­ra pre­ma Te­ra­zi­ja­ma, oda­kle bu­ka i do­la­zi. Iz uli­ce, ko­ja po­red Če­tvr­te mu­ške gim­na­zi­je i Cvi­jet­nog tr­ga si­la­zi na on­da­šnju uli­cu Kra­lja Mi­la­na, iz­bi­ja star, otvo­ren ka­mi­on, okre­će i on pre­ma Te­ra­zi­ja­ma. Vi­ču i kao da vi­ču i me­ni. Po­gle­dam: iz ka­mi­o­na mi ma­šu mo­ji uče­ni­ci iz Še­ste mu­ške gim­na­zi­je. Re­klo bi se cio moj sed­mi raz­red. Me­đu nji­ma i Žu­jo­vić, sin Sre­te­nov. Po­zdra­vlja­ju me... Od njih pr­vi put ču­jem raz­go­vjet­no šta ka­že neo­bič­ni ri­tam tog zvu­ka ko­ji se kao ta­las mor­ski o sti­je­ne raz­bi­ja gra­dom: `Bolje grob ne­go rob`.
Pre­tr­nuo sam... Vra­tio sam se ku­ći pod Pa­ši­no br­do. Da sre­dim svo­je ru­ko­pi­se i osta­lo pri­je no što kre­nem u svo­ju mo­bi­li­za­ci­o­nu je­di­ni­cu, u Za­greb. I ta­ko, bri­žlji­vo sla­žu­ći svo­je dra­ge ru­ko­pi­se (ko­je će če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je me­ni dra­gi ame­rič­ki bom­bar­de­ri, još ne znam za­što ni po či­joj že­lji, pre­tvo­ri­ti u prah i pe­peo), raz­mi­šljao sam, raz­mi­šljao sve do zo­re. Za ču­do, ta­da, 27. mar­ta ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je­sam raz­mi­šljao, kao što ću raz­mi­šlja­ti ko­ju go­di­nu ka­sni­je: da li moj po­ruč­nik, da li mo­ji đa­ci, a pri­je sve­ga oni ko­ji sto­je iza njih i ko­ji ih pod­sti­ču na ovaj lu­di pro­test, na ovaj si­lo­vi­ti iza­zov Hi­tle­ru i nje­go­voj voj­noj si­li, da li oni do­bro či­ne svom na­ro­du, da li ni­je mu­dri­je po­ku­ša­ti, kao što je či­nio knez Pa­vle, da stra­šno zlo, ko­je se spre­ma­lo, bar za sa­da od­go­di­mo...
Mo­je mo­bi­li­za­ci­o­no mje­sto re­zer­vnog ko­njič­kog pot­po­ruč­ni­ka ju­go­slo­ven­ske voj­ske bi­lo je – Za­greb. Tu sam se vra­tio po­sli­je ne­ko­li­ko te­ških rat­nih do­go­dov­šti­na na gra­ni­ci. u Za­gre­bu sa do­če­kao i ula­zak nje­mač­kih tru­pa”, pri­čao je ka­sni­je Ma­rić.
Uspi­je­va ne­ka­ko da se do­mog­ne Be­o­gra­da, po­tom i Ko­sje­ri­ća. Usko­ro, kad pro­tut­nje pr­vi mje­se­ci oku­pa­ci­je, vra­ti­će se u pre­sto­ni­cu. Za vri­je­me ra­ta Sre­ten Ma­rić je pre­da­vao na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji, za­jed­no sa osta­lim pro­fe­so­ri­ma: Pe­trom Ko­nje­vi­ćem, Smi­ljom Man­du­kić, Mi­lo­šem Mo­sko­vlje­vi­ćem, Vin­kom Vi­te­zi­com, Alek­san­drom Ili­ćem, Sta­noj­lom Ra­ji­či­ćem...
(Na­sta­vi­će se)