-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Jed­na od stva­ri ko­ja fa­sci­ni­ra za­pad­ne no­vi­na­re je­ste Ti­tov do­bar iz­gled. Kao, na pri­mjer, no­vi­na­ra po­ma­lo „žu­tog” bri­tan­skog li­sta „Em­pa­jer njuz” (Em­pi­re News). On 1950. go­di­ne opi­su­je Ti­ta kao „li­je­pog, bri­žlji­vo nje­go­va­nog, s du­bo­ko usa­đe­nim si­vim oči­ma” u „do­bro skro­je­noj pla­voj uni­for­mi”.
To je bio je­dan tekst. A se­ri­ja tek­sto­va u nju­zma­ga­zi­nu „Lajf”, ob­ja­vlje­na u apri­lu i ma­ju 1952. go­di­ne, pra­vi je pro­pa­gand­ni tri­jumf. „Lajf” je ovaj felj­ton pod na­slo­vom „Ti­to go­vo­ri. Lič­na pri­ča čo­vje­ka ko­ji je pr­ko­sio Sta­lji­nu”, na­ja­vio Ti­to­vom sli­kom na na­slov­noj stra­ni. Na toj sli­ci Ti­to je ob­u­čen u bes­pre­kor­no si­vo odi­je­lo, sa cr­ve­nom kra­va­tom, i vi­zi­o­nar­ski gle­da ne­bo. To ni­je pr­va na­slov­na stra­na ve­li­kih za­pad­nih ne­djelj­ni­ka sa Ti­tom. „Tajm” je čak dva pu­ta pri­je to­ga sta­vljao mar­ša­la na na­slov­nu stra­nu, i to ilu­stra­ci­ju, a ne fo­to­gra­fi­ju. Pr­vi put po­zi­tiv­no, sa par­ti­za­ni­ma u po­za­di­ni, ok­to­bra 1944. go­di­ne. Dru­gi put ne­ga­tiv­no, sep­tem­bra 1946, sa so­vjet­skom me­da­ljom po­red Ti­to­vog por­tre­ta i pod­na­slo­vom „Fa­na­ti­zam ne po­zna­je gra­ni­ce”. „Laj­fo­va” na­slov­ni­ca je pr­va fo­to­gra­fi­ja Ti­ta kao mir­no­dop­skog dr­žav­ni­ka.
Još ve­ći tri­jumf u za­pad­noj jav­no­sti bi­la je Ti­to­va po­sje­ta Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji mar­ta 1953. go­di­ne. Ka­da je En­to­ni Idn 1952. go­di­ne kur­to­a­zno po­zvao Ti­ta da uz­vra­ti po­sje­tu, ni­je se na­dao uspje­hu. Po nje­go­vom is­ku­stvu, pa­ra­no­id­ni i kse­no­fo­bič­ni ko­mu­ni­stič­ki dr­žav­ni­ci ne­ra­do su na­pu­šta­li te­ri­to­ri­je ko­je su kon­tro­li­sa­li. Idn se iz­ne­na­dio ka­ko je Ti­to ra­do­sno pri­hva­tio taj pred­log. Pri­je to­ga ni­je na­pu­štao ze­mlju vi­še od pet go­di­na, a kao šef dr­ža­ve bio je sa­mo u pet ko­mu­ni­stič­kih dr­ža­va. Ta­ko će ovaj lu­ta­li­ca u mla­do­sti opet po­če­ti svo­ja pu­to­va­nja, ovaj put po ci­je­lom svi­je­tu. Do kra­ja ži­vo­ta po­sje­tio je se­dam­de­se­tak dr­ža­va, ne­ke vi­še od de­set pu­ta. Ti­to je svo­ju ka­ri­je­ru pu­tu­ju­ćeg svjet­skog dr­žav­ni­ka po­čeo kao pr­vi ko­mu­ni­stič­ki vo­đa ko­ji je po­sje­tio za­pad­nu pre­sto­ni­cu. To je bio ta­kav pre­se­dan da je Ti­to pred­u­zeo mje­re bez­bjed­no­sti ko­je su Bri­tan­ci sma­tra­li ne­u­mje­snim (na pri­mjer, stal­ne pro­mje­ne ter­mi­na, čak i sa­me po­sje­te). Po is­tra­ži­va­nju Vla­di­mi­ra Pe­tro­vi­ća, Ti­to je ipak bo­lje od njih po­zna­vao svo­je so­vjet­ske ko­le­ge. So­vje­ti su mu spre­ma­li aten­tat, ali ih je ome­la Sta­lji­no­va smrt.
Ti­to je još jed­nom iz­ne­na­dio Bri­tan­ce, na­ja­viv­ši pred sam put na­mje­ru da sa Bri­ta­ni­jom sklo­pi for­mal­ni po­li­tič­ki sa­vez ili ugo­vor o pri­ja­telj­stvu. Po­sje­ta je iza­zva­la svjet­sku me­dij­sku pa­žnju. Bu­gar­ski li­sto­vi su do­no­si­li ka­ri­ka­tu­re i sti­po­ve o toj po­sje­ti. Na­rav­no, be­o­grad­ska čar­ši­ja je zbi­ja­la vi­ce­ve. Kao onaj o ve­če­ri u Ba­kin­gem­skoj pa­la­ti, ka­da Ti­to svog sa­rad­ni­ka upo­zo­ra­va da ko­ri­sti escajg: „Šu­mo­nja, nož, nož...”, a ovaj od­go­va­ra: „Ko­ga, ko­ga?” For­mal­no, po­sje­ta ni­je mno­go zna­či­la, ali je bi­la me­dij­ski tri­jumf. Je­dan kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik je u „Taj­msu” ob­ja­vio pje­smi­cu o Ti­tu u ko­joj su i sti­ho­vi: „Sum­nja­juć’ u tvo­ju dok­tri­nu, tvoj lik vo­li­mo znaj! Mi ne vo­li­mo Mark­sa, ali ti si nam ju­nak znan”. Ti­to se tru­dio da se obra­ća na en­gle­skom, ko­ji je učio od po­čet­ka 1951. go­di­ne. To­kom ove po­sje­te na­sta­la je ne­po­tvr­đe­na aneg­do­ta da je kra­lji­ca Eli­za­be­ta (u tom tre­nut­ku još ne­kru­ni­sa­na) iz­ja­vi­la: „Ako je on bra­var, ja ni­je­sam kra­lji­ca”.
Pred sam Ti­tov po­la­zak u Lon­don umi­re Sta­ljin, što pot­pu­no mi­je­nja si­tu­a­ci­ju u svi­je­tu. Ti­to od­mah shva­ta da ne mo­ra da se da­lje pri­bli­ža­va Za­pa­du, već da mo­že pro­fi­ti­ra­ti i nor­ma­li­za­ci­jom sa So­vje­ti­ma. Ali, do te nor­ma­li­za­ci­je će pro­te­ći ne­ko vri­je­me.
U me­đu­vre­me­nu, do­ći će do do vr­hun­ca sa­rad­nje sa Za­pa­dom – po­ku­ša­ja stva­ra­nja Bal­kan­skog sa­ve­za. Ka­ko pri­mje­ću­je Dra­gan Bo­ge­tić, in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja po­li­tič­ke i voj­ne sa­rad­nje dvi­je čla­ni­ce NA­TO-a, Grč­ke i Tur­ske, i jed­ne ko­mu­ni­stič­ke ze­mlje, Ju­go­sla­vi­je, pred­sta­vlja­la je je­din­stven, po­ma­lo ap­sur­dan slu­čaj u bi­po­lar­nom svi­je­tu Hlad­nog ra­ta. Ju­go­slo­ven­sko ru­ko­vod­stvo oci­je­ni­lo je da bi skla­pa­njem Bal­kan­skog sa­ve­za iz­bje­glo di­rekt­no uklju­či­va­nje u za­pad­ni od­bram­be­ni si­stem, a po­sti­glo znat­no ve­ću voj­no­po­li­tič­ku si­gur­nost na svo­jim is­toč­nim gra­ni­ca­ma, gdje je još uvi­jek si­tu­a­ci­ja bi­la ne­iz­vje­sna. U vi­li „Bled” av­gu­sta 1954. go­di­ne, na sve­ča­noj ce­re­mo­ni­ji, pot­pi­san je 20-go­di­šnji spo­ra­zum o sa­ve­zu, po­li­tič­koj sa­rad­nji i uza­jam­noj po­mo­ći Grč­ke, Tur­ske i Ju­go­sla­vi­je. Po­tvr­đe­na je ri­je­še­nost čla­ni­ca da za­jed­nič­kim sna­ga­ma od ukup­no mi­li­on i pet­sto hi­lja­da voj­ni­ka (70 di­vi­zi­ja) bra­ne svo­ju na­ci­o­nal­nu ne­za­vi­snost i te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet. Zna­čaj to­ga sa­ve­za je i u mo­men­tu nje­go­vog skla­pa­nja, a i ka­sni­je, ostao spo­ran i raz­li­či­to ocje­nji­van od ana­li­ti­ča­ra i po­li­tič­kih kru­go­va u raz­li­či­tim ze­mlja­ma. Me­đu­tim, for­mal­no pot­pi­si­va­nje spo­ra­zu­ma je za­ka­snje­lo. Ti­to pred­o­sje­ća da je već pro­šla po­tre­ba da se bez­re­zer­vno sa­ra­đu­je sa Za­pa­dom. Pre­zi­di­jum CK KPS je već u ju­lu 1953. go­di­ne na­lo­žio „nu­žnost” nor­ma­li­za­ci­je od­no­sa sa Ju­go­sla­vi­jom. Sre­di­nom 1954. go­di­ne, s tim pla­nom upo­zna­te su i ze­mlje „na­rod­ne de­mo­kra­ti­je”. Po­ka­za­telj uda­lja­va­nja od Za­pa­da je Tr­šćan­ska kri­za.
(NA­STA­VI­ĆE SE)