Sa­slu­ša­njem svje­do­ka, ju­če je u Vi­šem su­du u Pod­go­ri­ci na­sta­vlje­no su­đe­nje Zo­ra­nu R. Bo­lje­vi­ću (62) iz Pod­go­ri­ce, op­tu­že­nom za te­ško ubi­stvo stri­ca Slav­ka Bo­lje­vi­ća i ra­nja­va­nje bra­ta­ni­ća Alek­se 22. av­gu­sta 2016. go­di­ne u pod­go­rič­kom na­se­lju Gor­nja Go­ri­ca.
Pred kri­vič­nim vi­je­ćem, ko­jim je pred­sje­da­vao su­di­ja Pre­drag Ta­baš, ju­če je svje­do­či­la Ve­sna Bo­lje­vić, su­pru­ga op­tu­že­nog Zo­ra­na.
Ona je is­pri­ča­la da je to­ga da­na sje­dje­la na te­ra­si sa su­pru­gom Zo­ra­nom, svo­jim unu­ka­ma i maj­sto­rom Mla­de­nom Fa­ti­ćem. Is­pri­ča­la je da je po­šla na če­smu ko­ja se na­la­zi na Slav­ko­vom ima­nju ko­ju je ovaj do­bio u sud­skom po­stup­ku.
– Ne­čuj­no su mi pri­šli Slav­ko Bo­lje­vić, Alek­sa i Mla­den Bo­lje­vić. Pso­va­li su me i vri­je­đa­li. Pri­šao je su­prug Zo­ran da se pre­pi­re sa nji­ma i Slav­ko je ta­da plju­nuo mog su­pru­ga. Vri­je­đao ga je i go­vo­rio mu da je fu­ka­ra. Slav­ko je pr­vi uda­rio mog su­pru­ga ša­kom u li­ce, a za­tim su ga sva tro­ji­ca uda­ra­li pe­sni­ca­ma u gla­vu. Su­prug je uzeo dr­ža­li­cu da se od­bra­ni, ali su ga sva tro­ji­ca sa­vla­da­li i obo­ri­li na be­ton. Dok je Zo­ran le­žao, i me­ne su uda­ra­li – tvr­di­la je svje­dok.
Mla­den Bo­lje­vić je, pre­ma nje­nim tvrd­nja­ma, uzeo me­tal­nu sto­li­cu sa ko­jom je uda­rio po ru­ci, a po­tom i Zo­ra­na u gla­vu. Na­kon to­ga, Mla­den je nje­ga ga­đao kli­je­šti­ma i pro­ma­šio ga, ali je po­go­dio u auto. Kli­je­šta su se od­bi­la i pa­la na me­tar od nje­nog unu­ka.
– Unu­ke su vri­šta­le. Mla­den Fa­tić je po­ku­šao da ih smi­ri, go­vo­re­ći im: „Ne­ka lju­di ubi­ste čo­vje­ka”. Njih tro­ji­ca, Slav­ko, Mla­den i Alek­sa, po­na­ša­li su kao zvi­je­ri, a ne kao lju­di, kao aj­ku­le su htje­li da nas pro­gu­ta­ju. Ka­ko sam bo­le­snik, še­će­raš, po­zli­lo mi je i ušla sam u ku­ću – ka­za­la je Ve­sna Bo­lje­vić.
U na­stav­ku ona je tvr­di­la da ne zna ka­ko je Zo­ran ušao u ku­ću i po­no­vo iza­šao.
– Ču­la sam pu­canj. Ni­sam vi­dje­la ka­da je Zo­ran pu­cao na njih, jer sam se na­la­zi­la u ku­ći. Za­tim je Zo­ran ušao u ku­ću, sta­vio pi­štolj na tro­no­žac. Bio je bli­jed i ni­šta ni­je go­vo­rio – is­pri­ča­la je su­pru­ga okri­vlje­nog.
Ona je iz­ja­vi­la da je 37 go­di­na u bra­ku sa op­tu­že­nim, a da se 35 go­di­na vo­dio par­nič­ni spor oko imo­vi­ne.
– Nje­go­va mla­dost je pro­šla u su­đe­nji­ma. To­li­ko pu­ta je Zo­ran do­bi­jao na su­du, ali ovaj zad­nji spor je iz­gu­bio – ka­za­la je Ve­sna Bo­lje­vić.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja advo­ka­ta Zo­ra­na Pi­pe­ro­vi­ća, bra­ni­o­ca okri­vlje­nog, ona je do­da­la da ni­je ču­la da je njen su­prug re­kao da ide da uzme pi­štolj.
Svje­dok Ili­ja G. Bo­lje­vić, is­pri­čao je da mu je op­tu­že­ni Zo­ran Bo­lje­vić brat od stri­ca. Ka­zao je da ni­je oče­vi­dac do­ga­đa­ja i da je 22. av­gu­sta bio is­pred ku­će ka­da je čuo dva puc­nja, a ne­du­go za­tim i ne­ku vi­ku.
– Otr­čao sam ta­mo. Od­mah sam znao šta se de­si­lo. Si­gu­ran sam bio da je Zo­ran pu­cao u Slav­ka i mo­ju bra­ću. Sreo sam Mla­de­na ko­ji mi je re­kao: „Po­bi nas Zo­ran”. Vi­dio sam i ra­nje­nog Alek­su Le­ka Bo­lje­vi­ća, ko­jem sam pri­šao da po­mog­nem. Dok je le­žao na pu­tu re­kao mi je: „Pu­sti me­ne, vi­di šta je sa Slav­kom”. Ka­da sam pri­šao, po­ci­je­pao sam mu ma­ji­cu i ru­ka­ma po­ku­ša­vao da za­u­sta­vim kr­va­re­nje – re­kao je svje­dok Ili­ja Bo­lje­vić.
Svog stri­ca, op­tu­že­nog Zo­ra­na, opi­sao je kao kon­flikt­nu lič­nost, te da je i otac op­tu­že­nog Raj­ko Bo­lje­vić po­te­zao pi­štolj.
– Raj­ko Bo­lje­vić je di­zao pi­štolj na svo­ju bra­ću i maj­ku i bio je spre­man da ih ubi­je zbog imo­vi­ne. Na­kon Raj­ko­ve smr­ti Zo­ran je na­sta­vio da se ta­ko po­na­ša i shva­tio sam da je od­lu­čio da ova­ko ne­što na­pra­vi. Ka­da god bi Zo­ran pro­šao po­red mo­je ku­će, uvi­jek bi ne­što do­ba­cio i pro­vo­ci­rao. Sa njim ne go­vo­rim već 30 go­di­na i ne­mam ko­mu­ni­ka­ci­ju sa njim i nje­go­vom po­ro­di­com. Sa­da po­koj­ni Slav­ko je svo­ju ze­mlju dao Raj­ku, ocu op­tu­že­nog, na ko­ri­šće­nje, jer je lo­še ži­vio. I ova­ko mu se vra­ti­lo. Par­ni­ca oko po­dje­le imo­vi­ne iz­me­đu pet bra­ta je tra­ja­la 30 go­di­na, a svi zna­mo da ova ze­mlja o ko­joj je ri­ječ pri­pa­da Slav­ku – is­pri­čao je svje­dok Ili­ja Bo­lje­vić.VJ.D.


Pri­go­vor na is­kaz svje­do­ka

Op­tu­že­ni Zo­ran Bo­lje­vić je pri­go­vo­rio nje­go­vom svje­do­če­nju, tvr­de­ći da je go­vo­rio ne­i­sti­nu. On je pi­tao svje­do­ka da li su ika­da bi­li u kon­flik­tu ili sa nje­go­vom po­ro­di­com. Svje­dok je ka­zao da se po­di­gao sa bra­tom op­tu­že­nog, te da su po ka­rak­te­ru to „dva svi­je­ta”. Op­tu­že­ni Zo­ran Bo­lje­vić je do­dao da se ova imo­vi­na ni­je vo­di­la na ime Slav­ka Bo­lje­vi­ća, te da ni­je tač­no da je on ustu­pio na ko­ri­šće­nje nje­go­vom ocu Raj­ku.
– Da li svje­dok zna da je moj otac Raj­ko sa­gra­dio ku­ću Slav­ku u Pe­trov­cu na mo­ru i da mu je ostao du­žan 44.140 fran­cu­skih fra­na­ka – pi­tao je op­tu­že­ni.
– Mo­ral­no tvr­dim da to ni­je isti­na da je Raj­ko sa­gra­dio ku­ću Slav­ku, jer ni­je imao od če­ga – od­go­vo­rio je svje­dok.