Iz­no­se­ći od­bra­nu pred su­dom, Be­o­gra­đa­nin Mi­loš Ču­jo­vić ju­če je pri­znao da je 2006. go­di­ne u vi­še na­vra­ta pu­tem ra­ču­nar­ske pre­va­re ski­nuo ve­li­ke su­me nov­ca sa tu­đih ra­ču­na u ino­stran­stvu i na taj na­čin ošte­tio ban­ke za ne­ko­li­ko mi­li­o­na eura. On je ka­zao da je taj iz­nos mno­go ve­ći od onog ko­ji mu se op­tu­žni­com sta­vlja na te­ret, ali se na te okol­no­sti ni­je de­talj­ni­je iz­ja­šnja­vao.
U ovom po­stup­ku op­tu­že­ni su i Želj­ko Či­zmić i Ga­ga­rin i Jo­vi­ca Je­lić, za ko­je Ču­jo­vić tvr­di da ni­je­su ima­li udje­la u iz­vr­še­nju kri­vič­nog dje­la i da su sa­mo ko­la­te­ral­na šte­ta. On je is­ta­kao da ne­ma na­mje­ru ni­ko­ga da šti­ti, već sa­mo da is­pri­ča isti­nu.
– U Pod­go­ri­cu sam do­šao 2006. go­di­ne sa biv­šom dje­voj­kom Na­ta­šom, maj­kom mog dje­te­ta, že­le­ći da se sklo­nim iz Be­o­gra­da. Ona me je u me­đu­vre­me­nu na­pu­sti­la, a ja sam ostao u Pod­go­ri­ci i po­vre­me­no išao u Be­o­grad – is­pri­čao je Ču­jo­vić.
U to vri­je­me je ži­vio u iz­najm­lje­nom sta­nu na Sta­rom aero­dro­mu, u ko­me su iz­vje­sno vri­je­me bo­ra­vi­li i Jo­vi­ca Je­lić, Želj­ko Či­zmić i iz­vje­sni Mar­ko, ko­ji, ka­ko tvr­di, ni­je­su bi­la upu­će­ni u to či­me se on ba­vi. Je­di­no je imao do­go­vor sa Jo­vi­com Je­li­ćem, ko­ji se oba­ve­zao da otvo­ri ne­ko­li­ko ra­ču­na u raz­li­či­tim ban­ka­ma na ko­je su upla­ći­va­ni od­re­đe­ni iz­no­si nov­ca za ra­čun op­tu­že­nog Ču­jo­vi­ća i za to mu je bi­la obe­ća­na pro­vi­zi­ja. Ču­jo­vić je is­pri­čao da je ra­dio sa ne­kim li­ci­ma či­ja ime­na ni­je že­lio da ot­kri­je jer se bo­ji za svo­ju bez­bjed­nost.
Ču­jo­vić je de­talj­no opi­sao na­čin na ko­ji je ski­dao pa­re sa tu­đih ra­ču­na, na­vo­de­ći da je to ra­dio pre­ko pro­gra­ma li­me vi­rer, ko­ji je slu­žio za še­ro­va­nje mu­zi­ke i fil­mo­va.
– Pre­ko pre­tra­ge sam uku­ca­vao ključ­ne ri­je­či, za­vi­sno od do­ku­me­na­ta ko­ji su mi bi­li po­treb­ni. Taj pro­gram je ka­sni­je i za­tvo­ren upra­vo zbog mo­guć­no­sti zlo­u­po­tre­ba – ka­zao je op­tu­že­ni.
Tri tran­sfe­ra ko­ja mu se op­tu­žni­com sta­vlja­ju na te­ret od­no­si­la su se na ime­na Al­va Pe­ter iz Ci­ri­ha, Si­mon de Vi­lar, Špan­ca iz Či­ka­ga, i Ro­si­jan He­ros, ame­rič­ki dr­ža­vlja­nin.
– Otvo­rio sam pro­gram i uku­cao jed­nu od pre­po­zna­tlji­vih ri­je­či. Ka­da vam se otvo­ri do­ku­ment, de­snim kli­kom otva­ra­te či­tav sa­dr­žaj do­ku­men­ta tog ko­ri­sni­ka. Me­đu­tim, ono što je bit­no je da taj ko­ri­snik u tom pe­ri­o­du mo­ra bi­ti na mre­ži i to sve vri­je­me va­še pre­tra­ge. U su­prot­nom ve­za pu­ca. Na taj na­čin sam do­la­zio do po­da­ta­ka sva tri li­ca ko­ja sam pret­hod­no po­me­nuo – ob­ja­snio je Ču­jo­vić, uz tvrd­nju da tu po­sto­ji još 70.000 ili 80.000 eura ko­je je ski­nuo, a ko­je se ne po­mi­nju u op­tu­žni­ci.
On je is­pri­čao da je pre­ko po­me­nu­tog pro­gra­ma ski­dao do­ku­men­ta­ci­ju kli­je­na­ta ban­ke, ko­pi­je nji­ho­vih pa­so­ša, nji­ho­ve pot­pi­se i sve dru­go što bi mo­glo da mu po­mog­ne pri iden­ti­fi­ka­ci­ji u raz­go­vo­ru sa slu­žbe­nicima ban­ke ko­ji­ma se pred­sta­vljao kao li­ce či­je je iden­ti­fi­ka­ci­o­ne po­dat­ke ko­ri­stio.
– Po­zo­vem ban­ku i pred­sta­vim se kao ta oso­ba. U slu­ča­ju Ro­si­ja­na, slu­žbe­nik ban­ke bio je vr­lo lju­ba­zan i sko­ro da me ni­šta ni­je ni pi­tao, već mi je sam re­kao iz­nos na ra­ču­nu. Je­di­no me je na kra­ju tra­žio, ka­da je vi­dio da po­vla­čim 210.000 eura, kom­ple­tan iz­nos sa ra­ču­na, da mu po­ša­ljem ne­ki iden­ti­fi­ka­ci­o­ni do­ku­ment. Po­slao sam mu ko­pi­ju pa­so­ša sa pot­pi­som kli­jen­ta ko­ji sam pret­hod­no „iz­re­zao“. U kon­kret­nom slu­ča­ju ni­sam otva­rao svoj na­log ra­di tran­sfe­ra, ko­ji bih mo­rao pla­ti­ti kre­dit­nom kar­ti­com i ta­ko osta­vi­ti trag. U sva tri slu­ča­ja na­log za is­pla­tu ban­ka­ma slao sam fak­som i pre­ko saj­ta e-faks iz svog sta­na – re­kao je Ču­jo­vić.
Jo­vi­ca Je­lić, ko­ji bio u emo­tiv­noj ve­zi sa Ču­jo­vi­će­vom se­strom, imao je oba­ve­zu da otvo­ri ne­ko­li­ko ra­ču­na u ban­ka­ma na svo­je ime u za­mje­nu za od­re­đe­ni pro­ce­nat.
– Je­lić ni­je znao što sam ja ra­dio ve­za­no za tran­sfer nov­ca, ni­ti sam ja do­zvo­lja­vao da iko zna ne­što o to­me – na­veo je Ču­jo­vić.
On tvr­di da Je­lić ni­je ni smio da ga pi­ta de­ta­lje o tran­sfe­ru.
– Ne znam ka­ko sam mo­gao da do­zvo­lim da ga upe­tljam u ta­kvu pri­ču – re­kao je Ču­jo­vić.
Je­lić je ra­ču­ne otvo­rio u Atlas mont ban­ci, pre­ko ko­je je išla tran­sak­ci­ja od 17 hi­lja­da fra­na­ka. Ra­ču­ne je otvo­rio još u CKB-u i Opor­tju­ni­ti ban­ci.
– Ja sam imao in­struk­ci­ju od dru­gih li­ca, či­ja ime­na ne smi­jem da ka­žem, da Jo­vi­ci ne da­jem sad no­vac, ne­go kad se sve za­vr­ši da mu dam 30 hi­lja­da. Ma­da sam ja mi­slio da mu ni to ne­će da­ti. Jo­vi­ca je ne­go­do­vao za­što mu od ove tran­sak­ci­je ni­je is­pla­ćen dio – ka­zao je Ču­jo­vić.
Na­kon tran­sfe­ra od 60.000 eura, na­red­nog da­na je na­pra­vio tran­sfer na 100 hi­lja­da eura, a iz ban­ke su tra­ži­li de­talj­ni­ju pro­vje­ru lič­nih do­ku­me­na­ta. Upr­kos ri­go­ro­zni­joj pro­vje­ri, Ču­jo­vić us­pje­va da iz­bjeg­ne spor­na pi­ta­nja ban­ka­ra i za­ka­zu­je po­di­za­nje nov­ca iz Opor­tju­ni­ti ban­ke za ne­ko­li­ko da­na. Me­đu­tim, Je­lić je od­bio da po­dig­ne no­vac za Ču­jo­vi­ća jer ni­je do­bio pro­ce­nat od ra­ni­jih tran­sfe­ra.
– Jo­vi­ca mi je dje­lo­vao ne­nor­mal­no i bio je u pa­ra­no­ič­nom sta­nju. Po­bje­gao je kod stri­ca. Po­tom me je zvao nje­gov otac i pi­tao me o pa­ra­ma. Ja sam mu re­kao da je to no­vac ko­ji mi je upla­ti­la ba­ba. On mi ka­zao da mu je Jo­vi­ca re­kao da će bi­ti ubi­jen. Ja sam mu ka­zao da nje­go­vom si­nu ni­ko ne pri­je­ti i da će do­bi­ti 30 hi­lja­da eura, na če­mu je in­si­sti­rao – is­pri­čao je Ču­jo­vić.
VJ.D.


Sa­če­ku­ša za ha­ke­ra

Ču­jo­vić je po­tvr­dio da je Jo­vi­cu Je­li­ća zva­lo jed­no li­ce iz za­tvo­ra u Be­o­gra­du, ali tvr­di da mu to li­ce ni­je pri­je­ti­lo, već mu je sa­mo sa­vje­to­va­lo da se ne glu­pi­ra i da „za­vr­ši to“. Upr­kos ne­go­do­va­nju, Je­li­ći su ipak po­di­gli no­vac sa ra­ču­na i od Ču­jo­vi­ća tra­ži­li da se sa­sta­nu u ka­fi­ću „Sta­ri sat”, što je nje­mu bi­lo sum­nji­vo. Još u tak­si­ju Ču­jo­vić je dao klju­če­ve sta­na svom dru­gu i re­kao mu da, uko­li­ko se ne vra­ti za pet mi­nu­ta, po­ku­pi sva nje­go­va do­ku­men­ta i lap­top i da to sklo­ni na si­gur­no.
– Ga­ga­rin Je­lić je in­si­sti­rao da do­đem u lo­kal, go­vo­re­ći mi: „Ne­ću ni s kim po­sao da pra­vim osim sa to­bom”. Zvu­ča­lo je kao da se ra­di o pri­mo­pre­da­ji ne­ke dro­ge – ka­zao je Ču­jo­vić.
On je u lo­kal po­šao sa ocem svo­jih dru­go­va iz dje­tinj­stva Želj­kom Či­zmi­ćem, ko­ji se kod nje­ga slu­čaj­no za­te­kao.
– Po ula­sku u ka­fić, ko­ji je bio pun stu­de­na­ta, u ćo­šku sam ugle­dao sta­ri­jeg Je­li­ća, ko­ji je sje­dio za šan­kom.Po­red nje­ga je bi­la jed­na tor­bi­ca kao od lap­to­pa. Ni­sam uspio ni ru­ku da mu pru­žim ka­da su nas sa svih stra­na op­ko­li­li lju­di u ci­vi­lu i uni­for­ma­ma, obo­ri­li nas na pod, sta­vi­li nam li­si­ce i spro­ve­li nas u pro­sto­ri­je po­li­ci­je – is­pri­čao je op­tu­že­ni.