Pred sam kraj ju­če­ra­šnjeg su­đe­nja op­tu­že­ni­ma za pri­pre­ma­nje te­ro­ri­zma na dan par­la­men­tar­nih iz­bo­ra 2016. do­šlo je do in­ci­den­ta ka­da je glav­ni spe­ci­jal­ni tu­ži­lac Mi­li­vo­je Kat­nić ka­zao su­di­ji Su­za­ni Mu­go­ši da mu je op­tu­že­ni An­dri­ja Man­dić opso­vao maj­ku. Ta nje­go­va tvrd­nja iza­zva­la je Man­di­će­vu bur­nu re­ak­ci­ju, dok je su­di­ja Mu­go­ša ka­za­la da ni­je ču­la psov­ku.
– Ni­sam opso­vao maj­ku tu­ži­o­cu, ne­go sam re­kao da svje­dok svo­jom iz­ja­vom ra­di to, jer će u Sr­bi­ji za ovo što je na­go­va­rao da od­go­va­ra – ob­ja­snio je Man­dić.
Prethodno je svjedok Mirko Paja Velimirović rekao da mu je Katnić naredio da kupi i uništi oružje.
Su­di­ja Mu­go­ša za­tra­ži­la je od nje­ga da po­ja­sni šta je tač­no re­kao.
– Ne mo­že­te sa mnom ta­ko da raz­go­va­ra­te, ni­ste mi Vi raz­red­na. Sram Vas bi­lo. Re­kao sam šta sam re­kao i sram Vas bi­lo za ta­kvo po­na­ša­nje –ka­zao je Man­dić, na­kon če­ga je su­di­ja Mu­go­ša od­lu­či­la da ga uda­lji iz sud­ni­ce do kra­ja do­ka­znog po­stup­ka.
Na to je bur­no re­a­go­vao op­tu­že­ni Mi­lan Kne­že­vić, ko­ji je ka­zao da je cilj da se sa­bo­ti­ra od­bra­na i da ih uda­lje iz do­ka­znog po­stup­ka, te da tre­ba uhap­si­ti Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća zbog na­go­va­ra­nja na kri­vič­no dje­lo. Su­di­ja Mu­go­ša je od­lu­či­la da i nje­ga uda­lji iz sud­ni­ce do kra­ja do­ka­znog po­stup­ka. Ka­da je sud­sko obez­bje­đe­nje po­ku­ša­lo da ga uda­lji iz sud­ni­ce, on je vi­kao i opi­rao se, a bu­ka se ču­la i van sud­ni­ce.
Na ju­če­ra­šnjem su­đe­nju sa­slu­šan je Ve­li­mi­ro­vić, ko­ji je ra­ni­je sa tu­ži­la­štvom sklo­pio spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce. On je op­tu­žio glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća da ni­je sa­ču­vao nje­go­vu bez­bjed­nost i bez­bjed­nost nje­go­ve po­ro­di­ce.
Na ju­če­ra­šnjem su­đe­nju pre­slu­šan je raz­go­vor svje­do­ka sa­rad­ni­ka Sa­še Sin­đe­li­ća i Ve­li­mi­ro­vi­ća, u ko­jem Sin­đe­lić ka­že da će onaj ko uhap­si Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, ako do­bro­volj­no ne pre­da vlast, do­bi­ti na­gra­du. On je u tom raz­go­vo­ru na­gla­sio da mo­ra­ju da sni­me Đu­ka­no­vi­će­vo hap­še­nje.
Ve­li­mi­ro­vić je na­veo da je Sin­đe­lić od nje­ga tra­žio da na­ba­vi tri hi­lja­de ko­ma­da mu­ni­ci­je, 50 auto­mat­skih pu­ša­ka i pi­što­lja.
U raz­go­vo­ru od 15. ok­to­bra 2016. go­di­ne ču­je se ka­ko Sin­đe­lić ka­že Ve­li­mi­ro­vi­ću da će ulaz u Skup­šti­nu sa stra­ne par­ka je­di­ni bi­ti otvo­ren i da je re­zer­va po­li­ci­je na Zla­ti­ci. Re­kao mu je i da će se is­pred par­la­men­ta oku­pi­ti ma­sa lju­di, ko­jom će da ko­or­di­ni­ra­ju po­li­ti­ča­ri.
– Sva­ki naš čo­vjek tre­ba da sta­vi pla­ve tra­ki­ce da bi mo­gli da se ras­po­zna­ju – ka­zao je Sin­đe­lić Ve­li­mi­ro­vi­ću u tom raz­go­vo­ru.
Ve­li­mi­ro­vić je na pi­ta­nje tu­ži­o­ca Sa­še Ča­đe­no­vi­ća od­go­vo­rio da je to bio nje­gov po­sled­nji raz­go­vor sa Sin­đe­li­ćem. Tu­ži­lac Ča­đe­no­vić pi­tao je Ve­li­mi­ro­vi­ća šta je Sin­đe­lić re­kao Pre­dra­gu Bo­gi­će­vi­ću u ve­zi sa pro­te­stom.
– Re­kao mu je isto što i me­ni, da tre­ba da bu­de upad u Skup­šti­nu, da tre­ba da bu­de gu­ra­nje sa po­li­ci­je – re­kao je Ve­li­mi­ro­vić i do­dao da na­kon tog sa­stan­ka vi­še ni­je ko­mu­ni­ci­rao sa Bo­gi­će­vi­ćem u ve­zi sa do­la­skom u Cr­nu Go­ru.
On je od­rič­no od­go­vo­rio na pi­ta­nje da li po­zna­je Do­bri­la De­de­i­ća.
On je ka­zao da se ne sje­ća da se sa op­tu­že­nim Bra­ti­sla­vom Di­ki­ćem upo­znao pri­je 15. ok­to­bra. Na Di­ki­će­vo pi­ta­nje da li se sje­ća šta je on ura­dio sa te­le­fo­nom na­kon što mu ga je pre­dao, Ve­li­mi­ro­vić je od­go­vo­rio da se ne sje­ća da li ga je na­kon to­ga sta­vio ne­gdje dru­go, a da mu je pret­hod­no re­kao da je stri­ka Pe­ro po­slao ra­ki­ju i te­le­fon.
Ve­li­mi­ro­vić se sje­ća da je Di­kić pi­tao ne­što u ve­zi sa kar­ti­com i da je on re­kao da ima kar­ti­cu, ali da se ne sje­ća da li je po­mi­njao da je u pi­ta­nju spe­ci­jal­ni te­le­fon, ali mi­sli da je­ste i da je Di­ki­ću re­kao da Sin­đe­li­ća mo­že da do­bi­je na broj 9. Ve­li­mi­ro­vić je is­pri­čao da je Di­ki­ću po­mi­njao pro­test i len­te za pre­po­zna­va­nje, i da on tre­ba da bu­de za­du­žen za or­ga­ni­za­ci­ju lju­di, a da je Di­kić re­kao „pa, on je lud” i da je u tom mo­men­tu dje­lo­vao za­ču­đe­no.
Svje­dok se ne sje­ća ko­li­ko se za­dr­žao sa Di­ki­ćem is­pred Del­te i da li je tra­žio da ga pre­ba­ci do ku­će jer ne­ma pre­voz. Na Di­ki­će­vo pi­ta­nje da li je on go­vo­rio ku­da tre­ba da idu, Ve­li­mi­ro­vić je na­veo da je on re­kao da na­đu put za Be­ra­ne i da su po­gri­je­ši­li put, ali su ipak do­šli do ku­će. On je na­veo da je Di­ki­ću re­kao da u ku­ći tre­ba da vi­di ra­ki­ju, te da ni­je htio da pri­ča otvo­re­ni­je zbog že­ne ko­ja je bi­la u Di­ki­će­vom dru­štvu. Di­ki­ću ni­je po­mi­njao oruž­je i ni­su iz­la­zi­li iz auta is­pred ku­će.
Ve­li­mi­ro­vić je ob­ja­snio da je klju­če­ve od ku­će osta­vio iz­me­đu sje­di­šta u Di­ki­će­vom autu.
Upi­tan ko je do­šao sa njim iz Zu­bi­nog Po­to­ka, Ve­li­mi­ro­vić je na­bro­jao če­ti­ri ime­na, na­vo­de­ći da su s nji­ma bi­la još dvo­ji­ca mom­ka ko­je ni­je po­zna­vao. Ka­ko tvr­di, nji­ma je re­kao da idu u Cr­nu Go­ru jer će bi­ti iz­bo­ri i pro­te­sti, ali im ni­je po­mi­njao oruž­je ni­ti da tre­ba da upa­da­ju u Skup­šti­nu.
– Oni su bi­li me­đu uhap­še­ni­ma, ali ni­su svi zna­li isto jer sam ne­ki­ma re­kao vi­še, a ne­ki­ma ma­nje – na­veo je Ve­li­mi­ro­vić.
On je ka­zao da u svo­je lju­de ne ra­ču­na one ko­ji su sa­da na op­tu­že­nič­koj klu­pi jer je nji­ma sa­mo dao no­vac na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Pod­go­ri­ci, a ni­je ih lič­no zvao.
– Ni­sam raz­mi­šljao o to­me da li će bi­ti pro­te­sta uop­šte – ka­zao je Ve­li­mi­ro­vić i do­dao da kao biv­ši po­li­ca­jac zna da pro­test mo­ra da se na­ja­vi.
Advo­kat Va­so Be­ča­no­vić je pi­tao Ve­li­mi­ro­vi­ća za­što je bje­žao ka­da su hap­še­ni ka­da je već sa­ra­đi­vao sa po­li­ci­jom, a on je od­go­vo­rio da je bi­lo ci­vil­nih auta i da u pr­vi mah ni­je znao šta se de­ša­va.
On je od­go­vo­rio da ne zna šta zna­či ri­ječ voj­vo­da, iako ima ti­tu­lu čet­nič­kog voj­vo­de.
Na pi­ta­nje advo­ka­ta Du­ša­na Ra­do­sa­vlje­vi­ća da li je si­gu­ran da Sin­đe­lić ni­je po­mi­njao oruž­je na nji­ho­vom pr­vom sa­stan­ku, on je ka­zao da je­ste, a advo­kat je kon­sta­to­vao da je ova nje­go­va iz­ja­va u ko­li­zi­ji sa pret­hod­nom.
Ve­li­mi­ro­vić je is­pri­čao da se sa Sin­đe­li­ćem vi­dio u Br­nja­ku po­čet­kom sep­tem­bra 2016.
– Deč­ko ko­ji me je vo­zio na su­sret sa Sin­đe­li­ćem u Br­nja­ku vo­zi tak­si u Zu­bi­nom Po­to­ku. Či­ni mi se da se zo­ve Zo­ran – ka­zao je Ve­li­mi­ro­vić, a po­tom se sje­tio da se taj mo­mak zo­ve Ni­ko­la.
On je re­kao da je Sin­đe­lić tra­žio od nje­ga da na­ba­vi po 50 pu­ša­ka i pi­što­lja, kao i mu­ni­ci­ju, a da je on od­mah re­kao da ne mo­že da na­ba­vi pi­što­lje.
– Pi­tao sam ga če­mu oruž­je, a on mi je re­kao da se ne se­ki­ram jer to oruž­je ni­je za me­ne. Sin­đe­lić ni­je pre­ci­zi­rao ko­je pu­ške tre­ba da na­ba­vim. Mi­slim da sam se 9. ok­to­bra čuo s tim Šip­ta­rom. Čo­vjek se zo­ve Fa­dilj. Fa­di­lja znam jer smo išli u lov za­jed­no i dru­ži­li se. Ni­je­sam do­go­va­rao su­sret sa Fa­di­ljom, već sam oti­šao na Mo­kru go­ru i imao sre­će da ga ta­mo na­đem –is­pri­čao je Ve­li­mi­ro­vić.
On je ka­zao da je svra­ćao u Sin­đe­li­će­vu ku­ću kod Sme­de­re­va, da je tu Sin­đe­lić osta­vio ne­ke stva­ri i da su u ku­ći bi­li že­na i di­je­te ko­je je Sin­đe­lić pred­sta­vio kao svo­ju su­pru­gu i si­na.
– Bra­tan­cu Ste­fa­nu Ve­li­mi­ro­vi­ću sam pla­tio da me do­ve­ze u Cr­nu Go­ru. Či­ni mi se da smo gra­nič­ni pre­laz kod Ro­ža­ja pre­šli oko 5-6 uju­tru, a da smo u Pod­go­ri­cu sti­gli oko 12-13 ča­so­va ot­pri­li­ke – na­veo je Ve­li­mi­ro­vić.
Ka­da je do­šao u Cr­nu Go­ru, zvao je Mi­le­tu Je­li­ća.
– Ka­da smo sti­gli u Pod­go­ri­cu, par­ki­ra­li smo se kod sta­di­o­na, u bli­zi­ni cr­kve. Sreo sam pa­tro­lu po­li­ci­je, ko­ju sam pi­tao gdje je zgra­da po­li­ci­je i pi­tao ih za ne­kog čo­vje­ka iz po­li­ci­je ko­jeg sam znao od­ra­ni­je. Oni su mi ob­ja­sni­li u kom prav­cu je zgra­da po­li­ci­je – na­veo je Ve­li­mi­ro­vić i do­dao da je u po­li­ci­ju po­šao sam.
Pri­mio ga je po­li­cij­ski na­čel­nik, „mla­đi čo­vjek do 40 go­di­na, baš raz­vi­jen i kru­pan čo­vjek”, a tu je bio dru­gi čo­vjek ko­ji je za­pi­si­vao to što je pri­čao.
– Či­ni mi se da je to tra­ja­lo ne­kih po­la sa­ta, na­kon če­ga su me po­sla­li kod tu­ži­o­ca – ka­zao je Ve­li­mi­ro­vić.
Su­đe­nje će bi­ti na­sta­vlje­no sju­tra u de­vet sa­ti.VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


Oruž­je ba­cio u je­ze­ro

Opi­su­ju­ći su­sret sa Fa­di­ljom oko na­bav­ke oruž­ja, Ve­li­mi­ro­vić je ka­zao da su se sre­li na gra­ni­ci kod Zu­bi­nog Po­to­ka pre­ma is­to­ku i do­go­vo­ri­li se da se 11. na­đu na tom mje­sto u 11 sa­ti.
– Do­go­vo­ri­li smo se da na­ba­vi oruž­je, 450 eura po ko­ma­du i euro po met­ku. Sin­đe­lić mi je re­kao da pu­ške mo­gu da bu­du i po­lov­ne, ali ne i ne­is­prav­ne. Re­kao sam Fa­di­lju da sva­ka pu­ška ima svoj okvir. Do­go­vo­ri­li smo se za 50 auto­mat­skih pu­ša­ka – sa­mim tim u pu­šku ide i okvir.Mu­ni­ci­ja je bi­la u dva san­du­ka, bi­lo je 2400 me­ta­ka, a ne 3000 ko­li­ko sam tra­žio. Pu­ške su bi­le u dža­ko­vi­ma, pet dža­ko­va po 10 pu­ša­ka. Tu sam mu dao 25 hi­lja­da eura. Na­kon to­ga sam oti­šao do Zu­bi­nog Po­to­ka s tim oruž­jem. Oti­šao sam na je­ze­ro, ras­tu­rio sam to i ba­cio – is­pri­čao je Ve­li­mi­ro­vić.


Po­li­graf­ski is­pi­ti­van

Ve­li­mi­ro­vić je ka­zao da je na­kon po­li­gra­fa pri­mi­je­tio da tu­ži­la­štvo ima po­vje­re­nje u nje­ga.
– Do ta­da mi ni­su vje­ro­va­li, bi­lo je sve pod ne­kom do­zom sum­nje. Ka­da je za­vr­še­no po­li­graf­sko te­sti­ra­nje, bi­lo je dru­ga­či­je po­na­ša­nje i od stra­ne tu­ži­la­ca i od stra­ne lju­di ko­ji su bi­li tu – na­veo je Ve­li­mi­ro­vić.
On je is­pri­čao da je du­go ostao u tu­ži­la­štvu i da je u Zu­bin Po­tok sti­gao oko če­ti­ri sa­ta uju­tru.


U za­mje­nu za in­for­ma­ci­je tra­žio bezbjed­nost i ano­nim­nost

Ka­da je od­lu­čio da po do­la­sku u Pod­go­ri­cu sve is­pri­ča po­li­ci­ji i ka­da je upu­ćen na tu­ži­la­štvo, Ve­li­mi­ro­vić se sreo sa glav­nim spe­ci­jal­nim tu­ži­o­cem Mi­li­vo­jem Kat­ni­ćem.
– U pro­sto­ri­ji smo bi­li sa­mi, a je po­sli­je je do­šao i tu­ži­lac Sa­ša Ča­đe­no­vić – re­kao je Ve­li­mi­ro­vić.
Ka­ko tvr­di, že­lio je da po­mog­ne da se ne une­se oruž­je u Cr­nu Go­ru i da ne iz­gi­ne na­rod, a za­uz­vrat je oče­ki­vao ga­ran­ci­je bez­bjed­no­sti za se­be i fa­mi­li­ju i da se za nje­ga ne sa­zna. Obe­ća­no mu je da će bi­ti pod nad­zo­rom, ali da mu ni­je po­mi­nja­na fi­zič­ka za­šti­ta ni­ti su mu ob­ja­sni­li šta zna­či da je pod nad­zo­rom.
– Re­če­no mi je da se sam ja­vim ako imam ne­što bit­no. Ne znam ko­me da se ja­vim, ni­sam pre­po­znao glas, a imao sam broj te­le­fo­na – na­veo je Ve­li­mi­ro­vić.