Umjet­nost mno­go zna­či čo­vje­ku, jer ople­me­nju­je nje­go­vu du­šu ali, na­ža­lost, zna­mo ka­ko da­nas stoje stva­ri. Da­nas, umjet­ni­ci ne­ma­ju gdje da se za­po­sle, a ako su sa­mo­stal­ni, te­ško ži­ve od tog po­sla. U mo­je vri­je­me bi­lo je jed­no­stav­ni­je, bi­lo je pu­no fir­mi ko­je su za­po­šlja­va­le di­zaj­ne­re – gra­fič­ke, tek­stil­ne, ka­že Tin­da Bu­la­to­vić, da­ma sa ki­stom i pr­va li­kov­na umjet­ni­ca ko­ja je na­pra­vi­la iz­lo­žbu u fa­brič­koj ha­li. Do­sad je odr­ža­la oko 35 sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi, a ko­lek­tiv­ne vi­še i ne bro­ji.
– Ra­di­la sam kao mod­ni kre­a­tor u fa­bri­ci tek­sti­la „Ti­teks”. Lak­še je ka­da sli­kar ra­di u ne­koj dr­žav­noj fir­mi, a ima vre­me­na da sli­ka za svoj gušt. I u fa­bri­ci sam pra­vi­la iz­lo­žbe, bi­la sam pr­va u Cr­noj Go­ri ko­ja je na­pra­vi­la po­stav­ku u fa­brič­koj ha­li – ka­že za „Dan” Tin­da Bu­la­to­vić.
Ve­li­ka joj je že­lja da iz­la­že u Ma­đar­skoj, mo­žda će, ka­že, i us­pje­ti da to ostva­ri.
– Vo­lje­la bih da na­pra­vim iz­lo­žbu u Bu­dim­pe­šti, gdje i dan-da­nas ci­je­la jed­na uli­ca no­si ime Ma­đar, jer je kom­plet­no pri­pa­da­la mo­jim pre­ci­ma. Dru­gi svjet­ski rat je uči­nio da se ci­je­la fa­mi­li­ja ra­zi­đe – sa no­stal­gi­jom pri­ča Tin­da.
Ona je ro­đe­na pri­je 78 go­di­na u po­ro­di­ci ko­ja je ima­la pu­no ra­zu­mi­je­va­nja za umjet­nost. Za­vr­ši­la je zna­me­ni­tu umjet­nič­ku ško­lu u Her­ceg No­vom, a za­tim di­plo­mi­ra­la na Aka­de­mi­ji pri­me­nje­nih umet­no­sti u Be­o­gra­du i kroz svo­ju stru­ku sti­gla u Pod­go­ri­cu, gdje je u to vri­je­me ra­di­la tek­stil­na in­du­stri­ja „Ti­teks”.
– Mo­ja je po­ro­di­ca do­se­lje­na iz Bu­dim­pe­šte u vri­je­me Austro­u­gar­ske. Djed je bio ar­hi­tek­ta, otac je sli­kar­stvo za­vr­šio u Fi­ren­ci. Mo­ji sli­kar­ski po­če­ci ve­za­ni su za Bo­ku – po­što sam mo­ra­la da stu­di­ram i da je na­pu­stim, htje­la sam da vo­lje­na mje­sta, na ko­ji­ma sam od­ra­sta­la, po­ne­sem sa so­bom, pa ma­kar kao sli­ke. Sli­ka­la sam za vri­je­me stu­di­ja, a po­go­to­vo kad sam pre­šla u Pod­go­ri­cu. Kroz Fe­štu ka­me­li­ja ko­nač­no sam se vra­ti­la u rod­nu Bo­ku Ko­tor­sku, a još vi­še či­nje­ni­com da sam na Lju­toj ku­pi­la stan, gdje bo­ra­vim kad god mi oba­ve­ze to do­zvo­lja­va­ju – ka­že Bu­la­to­vi­će­va.
Ona već 17 go­di­na vo­di Ško­lu cr­ta­nja i sli­ka­nja „Tre­će do­ba”, ko­ju je osno­va­la u Pod­go­ri­ci. Svo­jim stva­ra­la­štvom po­la­zni­ce ko­ji­ma je men­tor­ka, već de­se­tak go­di­na go­stu­ju i na Fe­šti od ka­me­li­ja u Sto­li­vu. Sto­li­vlja­ni ih ugo­šću­ju u li­kov­noj ra­di­o­ni­ci u svo­jim đar­di­ni­ma, da bi Da­ne ka­me­li­ja ukra­si­le svo­jim dje­li­ma. Tin­da Bu­la­to­vić je i čla­ni­ca ži­ri­ja, pa svo­jim pre­fi­nje­nim kri­te­ri­ju­mi­ma, mo­ti­vi­še na­da­re­ne lju­de da pra­ve na­dah­nu­te cvjet­ne aran­žma­ne. Ne­ri­je­še­na pi­ta­nja sta­tu­sa Ško­le sli­ka­nja i cr­ta­nja ko­nač­no su pre­va­zi­šle uz po­moć Udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re, ko­je je nji­hov po­kro­vi­telj – ono da­je svo­je pro­sto­ri­je za sli­kar­ke „tre­ćeg do­ba”, a po­ma­že ih i ma­te­ri­jal­no, pri­li­kom odr­ža­va­nja iz­lo­žbi, ob­ja­šnja­va Bu­la­to­vić.
– Po­seb­no me ra­du­je go­di­šnja iz­lo­žba na­še ško­le cr­ta­nja i sli­ka­nja, ko­ju za­jed­nič­ki po­kla­nja­mo Udru­že­nju pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re, vra­ća­ju­ći im na taj na­čin za go­sto­lju­bi­vost i po­kro­vi­telj­stvo. Tu ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti, sve što ra­di­mo je iz či­ste lju­ba­vi za umjet­nost. Za­ni­mlji­vo je da su da­nas svi po­la­zni­ci ško­le – že­ne. Bi­lo je po­vre­me­no i mu­ških čla­no­va, ali se sve na kra­ju svo­di na da­me. Na­še dru­štvo se opre­di­je­li­lo, valj­da za­to što se osje­ća­mo pri­jat­no i pri­sno. Čla­ni­ce na­la­ze ne­ka­kvu utje­hu po­sli­je rad­nog da­na, a vi zna­te ka­kvi su žen­ski rad­ni da­ni. Ima onih ko­je ra­de, ima i pen­zi­o­ner­ki, ko­je ču­va­ju unu­či­će, sre­đu­ju ku­će, ku­va­ju ruč­ko­ve. Ra­znih su pro­fe­si­ja, ali su sve ta­len­to­va­ne, ima­ju mo­guć­nost da raz­vi­ju svoj dar i to sa ve­li­kom lju­ba­vlju. Pro­gram je kon­ci­pi­ran kla­sič­no, ka­ko se ra­di u umjet­nič­kim ško­la­ma - po­či­nje­mo cr­te­žom, na­sta­vlja­mo sli­ka­njem, mo­ti­vi­šem ih da ra­de po ži­vom mo­de­lu, ali po­što to ni­je uvi­jek iz­vo­dlji­vo, on­da ko­ri­ste i fo­to­gra­fi­je, ob­ja­šnja­va Bu­la­to­vić.
Uglav­nom sli­ka­ju mr­tve pri­ro­de i por­tre­te, a kad god su u pri­li­ci, po­la­zni­ce Ško­le sli­ka­nja i cr­ta­nja od­la­ze po­sred­stvom Udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra u Ul­cinj, gdje se odr­ža­va­ju ra­zni sport­sko-za­bav­ni sa­dr­ža­ji. Ta­mo uče­stvu­ju sa svo­jom iz­lo­žbom i ko­lo­ni­jom, na­ža­lost, ne mo­gu sve da idu, sa­mo njih ne­ko­li­ko. Ta­da idu u pri­ro­du da sli­ka­ju pej­za­že, uglav­nom na pro­lje­će, ka­da je li­je­po vri­je­me, jer Ško­la ne ra­di to­kom lje­ta.
M.D.Po­po­vić


Od sr­ca dar

Lji­lja Đu­ro­vić je u Tin­di­noj ško­li od sa­mog nje­nog osni­va­nja, a Na­ta­ša Mr­đe­no­vić-Ra­i­če­vić i Ja­smin­ka Bo­gi­će­vić pri­klju­či­le su se gru­pi ne­dav­no. Ka­žu da su uz dru­že­nje lak­še upo­zna­le sve teh­ni­ke sli­ka­nja, ruč­ne ra­do­ve.
- Uz raz­go­vor i sli­ka­nje ide­mo kroz ci­je­lu Cr­nu Go­ru, uzme­mo kom­bi i vo­zi­mo se, ide­mo u pri­ro­du, sjed­ne­mo, sli­ka­mo, gdje po­gri­je­ši­mo, tu je pro­fe­sor­ka da nas is­pra­vi. To je opu­šta­nje, od kad sam po­šla u pen­zi­ju, ra­dim na svom ta­len­tu, ko­ji je u me­ni ču­čao odav­no, a on­da sam ga no­vim teh­ni­ka­ma raz­vi­la i do­pu­ni­la u ovoj ško­li. Unu­ci su odu­še­vlje­ni, imam če­tvo­ro unu­ča­di od dvo­je dje­ce, oni ko­pi­ra­ju ba­ku. Kad god tre­ba, sli­ka je sprem­na, po­klon od sr­ca dat – ka­že Lji­lja za „Dan”.


Fol­klor ne­kad i sad

– Na­sto­ja­la sam da u svo­jim kre­a­ci­ja­ma pri­mi­je­nim dio fol­klo­ra, ume­ta­njem di­je­lo­va sa na­rod­nih no­šnji. Me­đu­tim, mo­ra­li smo i da pra­ti­mo mod­ne tren­do­ve. Išli smo na saj­mo­ve po svi­je­tu kad god je bi­lo mo­gu­će, a ka­da je mo­da to do­zvo­lja­va­la, pla­si­ra­li smo mo­de­le sa ele­men­ti­ma fol­klo­ra. Ra­du­je me da se to i da­nas ra­di, vr­lo po­zi­tiv­no, u Pod­go­ri­ci ima­mo Ma­ri­nu Ba­no­vić, ko­ja se ti­me iz­u­zet­no uspje­šno ba­vi, čak i u ino­stran­stvu – pri­mi­je­ti­la je Bu­la­to­vić.