Ta­man kad se po­mi­sli, ova po­sled­nja knji­ga Ran­ka Jo­vo­vi­ća je re­mek - dje­lo, za ne­ko­li­ko mje­se­ci iza­đe no­va, ko­ja je za ko­plje pre­sti­gla onu pret­hod­nu. Oda­kle to­li­ko vul­ka­na u sti­ho­vi­ma, šta je iz­vor gej­zi­ru mi­sa­o­no­sti ko­ja pa­ra ne­bo, oda­kle to­li­ko hra­bro­sti i bes­kom­pro­mi­sa, ta­kve že­lje da se pro­mi­je­ni svi­jet ko­ji je da­le­ko od sva­kog ide­a­la ljud­sko­sti, ka­ko se ni­je umo­rio od to­li­kih vje­tre­nja­ča, pi­ta se Ma­ri­na Jo­čić, po­vo­dom naj­no­vi­je knji­ge Ran­ka Jo­vo­vi­ća ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu”, ko­ju je ob­ja­vi­la Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga iz Be­o­gra­da.
– Ran­ko Jo­vo­vić je hrast, onaj sto­ljet­ni, ko­ji svo­je gra­ne ge­ne­ra­ci­ja­ma po­zajm­lju­je za bad­nja­ke što raz­mi­ču tmi­nu rop­stva i ne­zna­ve­no­sti, hrast du­bo­ko uko­ri­je­njen u ze­mlju pre­da­ka, ko­ji svo­jim ži­la­ma is­pi­ja pod­zem­ne vo­de pu­ne su­za, kr­vi, zno­ja, kroz ko­je te­ku tu­žba­li­ce i le­le­ci, boj­ni po­kli­či i ti­he tu­ge ni­kad pod­jarm­lje­nih, uvi­jek glad­nih slo­bo­de, ča­sti, vi­te­štva. Hrast ko­ji se vi­nuo u ne­bo i do­di­ru­je Sun­ce, i s Bo­gom je na ti, i ko­ji se po­ne­kad pre­pad­ne, ko­li­ko s te vi­si­ne vi­di. Ne stra­hu­je za se­be, to­ga ne­ma u nje­go­vom sr­cu. Stra­hu­je za na­rod svoj, za svi­jet ko­ji se pro­po­ga­nio, li­šio svje­tlo­sti vje­re i lje­po­te lju­ba­vi – za­bi­lje­ži­la je Jo­či­će­va.
Ona do­da­je da „Ran­ko vo­li svoj na­rod i do­ka­zu­je to u isto­i­me­noj pje­smi, taj svoj na­rod ko­ji je i ku­ka­van, i ku­ka­vi­ca, ko­ji je slo­bo­dan i rop­ski”...
– „Kle­čim pred sve­ti­njom zva­nom Na­rod” – ve­li on jer ga vo­li očin­ski, za­štit­nič­ki, svje­stan sja­ja i bi­je­de te ma­se ko­ja se lju­lja pod na­le­ti­ma te­go­ba ko­je do­no­si ne­vri­je­me da­na­šnjih vri­jed­no­sti iz­dik­ti­ra­nih iz naj­luk­su­zni­jih ka­bi­ne­ta. Zna on ka­ko je na­ro­du kad se ni „Lov­će­nu po­o­dav­no ne ži­vi me­đu Cr­no­gor­ci­ma...”. Upo­zo­ra­va Jo­vo­vić: „Ni­je on vla­di­ka Da­ni­lo, Ni­je on igu­man Ste­fan... Ni­je on ni se­stra Ba­tri­će­va.... On je Šće­pan Ma­li...”, na­vo­di Jo­či­će­va.
I ta­ko, iz pje­sme u pje­smu, on se po­di­že u vi­si­ne zna­nja, i to­ne u po­no­re sum­nje, o ulo­zi i do­me­tu po­e­zi­je i pje­sni­ka „Či­ta li iko ove mo­je knji­ge, Ovo nat­pri­rod­no Ču­do pri­ro­de, Či­ta li iko Go­spo­de, či­taš li ti”. Pi­ta i ne če­ka od­go­vor, već ide da­lje, tra­ga­ju­ći za od­go­vo­ri­ma mi­ste­ri­je ka­ko se to spleo, sra­stao sa po­e­zi­jom, ka­ko je nje­gu­je u svom kr­vo­to­ku i lju­bi, ka­ko je pi­še i ži­vi za nju i umi­re od nje. Sti­ho­vi su za nje­ga pu­te­vi ko­ji ga vo­de od rod­nog og­nji­šta i ba­be ko­ja tu­ži iz du­bi­ne isko­na, do Zi­da­nog mo­sta i Be­o­gra­da, gdje su se pri­ja­te­lji raz­bje­ža­li u po­tra­zi za bo­ljim, ve­ćim, isti­ni­ti­jim, a gdje ta­ko­đe na­la­ze ilu­zi­ju i raz­o­ča­re­nje. Ran­ko svo­ju isti­nu tra­ži, i mu­či se, pod­no­si „in­te­lek­tu­al­nu eli­tu sa mo­mi­šić­kog uni­ver­zi­te­ta...” u svom gra­du, na svo­jim uli­ca­ma i car­skim pu­te­vi­ma - stran­pu­ti­ca­ma.
– Ci­ti­ra­ti sti­ho­ve Ran­ka Jo­vo­vi­ća zna­či skr­na­vi­ti ih, jer su bez cje­lo­kup­ne pje­sme ti sti­ho­vi si­ro­čad, ne­shva­će­na i usa­mlje­na. Oni se mo­gu uči­ni­ti pu­kim sta­nov­ni­ci­ma sva­ki­da­šnji­ce, a smje­šte­ni udob­no u svo­ju pje­smu pred­sta­vlja­ju van­vre­men­ske i sve­vre­men­ske po­ru­ke i pod­u­ke. Te pje­sme, sva­ka na svoj na­čin, sva­ka za­du­blje­na u dru­ga­či­ju te­ma­ti­ku pred­sta­vlja­ju vri­sak ne­pri­sta­ja­nja, po­ziv na po­bu­nu. Ali, ni­je sva­ko ka­dar da se po­bu­ni. To mo­gu sa­mo oni či­stog sr­ca, i oni naj­hra­bri­ji. Sti­di se u ime sva­kog od nas, a opet vje­ru­je da su Sr­bi si­no­vi Pro­me­te­ja, oni ko­jih se sil­ni pla­še, pa ih za­to i mr­ze – do­da­je Jo­či­će­va.
Po va­tru na­dah­nu­ća ovom pje­sni­ku, ovom Čo­vje­ku, sma­tra ona, ni­je te­ško da u po­noć od­le­ti do Ru­si­je, da se oku­pa u Ne­vi, sle­ti na Kav­kaz, ru­ku­je se sa Ljer­mon­to­vim, po­pi­je vot­ku sa Je­se­nji­nom i po­lju­bi Anu Ah­ma­to­vu... a on­da se oku­pa u su­za­ma. U po­noć. Jer, zna pro­rok i hro­ni­čar, zna pje­snik da su mu Tur­ci ubi­li pet vje­ko­va, a osta­tak za­da­vi­li ko­mu­ni­sti i nji­ho­ve sjen­ke. Šta dru­go, na­kon to­ga, ne­go iz­dah­nu­ti na bal­ko­nu...
– Ne­će, ne­će Ran­ko da iz­dah­ne na bal­ko­nu. On je iz­mi­slio mač­ku ko­ja le­ti, i po­raz voj­ske u otadž­bi­ni, on je kru­ni­sao mo­nar­hi­ju, ne­kr­šte­nu po­e­zi­ju i sve što se svi­je­tom zo­ri, on iz­mi­sli, nje­gov duh stvo­ri. Ima još to­li­ko to­ga da ura­di, to­li­ko to­ga da iz­mi­sli i osmi­sli. To­li­ko je tek za­po­če­tih ra­to­va, kao da je tek po­čeo da ži­vi. A on, kroz po­e­zi­ju, isto­vre­me­no i ži­vi i umi­re, u pa­klu i na ne­bu, u sun­cu i u tmi­ni. Nje­mu je sve­jed­no, jer je za ova­kvog pje­sni­ka to go­to­vo isto – jed­na­ko ži­vot­no. Je­van­đe­lje je nje­gov dnev­ni me­ni, on ga di­še i sa­nja, i na­me­će vjer­ni­ma i ne­vjer­ni­ma, on, sin ove ze­mlje, gdje su na vla­sti oni što okre­ću le­đa Bo­gu. Nje­mu, ocu ta­kve po­e­zi­je, ka­plju kr­va­ve su­ze nad na­ro­dom, nad Srp­stvom, nad sa­mim so­bom ko­ji od ro­đe­nja ži­vi u ne­slo­bo­di, ko­ji ži­vi da bi sti­ho­vi­ma od­bra­nio ono što je za­pi­sa­no u sve­tim knji­ga­ma, da bi od­bra­nio Bo­ga i Čo­vje­ka. I Ru­se. I Ga­vri­la Prin­ci­pa. I Baj­ro­na, i Nje­go­ša... Svo­jom po­e­zi­jom od­go­va­ra zmi­ji ti­ra­ni­ji... – za­pi­sa­la je Jo­či­će­va.
Ukrat­ko, sma­tra ona, ova knji­ga je sve ono što je­ste Ran­ko Jo­vo­vić – bun­tov­na, du­bo­ka, stra­dal­na, rat­nič­ka i bo­go­tra­ži­telj­ska, ali je i lju­bav­na.
A.Ć.


Tra­ga­nje za Go­spo­dom

Ran­ko Jo­vo­vić ne bi bio to što je­ste, da vje­ru­je u smrt. Po­sli­je svih gu­bi­ta­ka on istin­ski ne vje­ru­je u smrt, jer šta bi svi­jet bez opa­snog pje­sni­ka ko­ji se ru­ga ku­ka­vič­lu­ku, glu­po­sti, ko­ji ve­li­ča slo­bo­du i smrt, ko­ji tra­ga za Go­spo­dom, ko­ji ura­nja u gro­bo­ve pre­da­ka i isti­nom ubi­ja kao ti­gar.
,,Iako je obe­ćao, ta­kvi kao Ran­ko Jo­vo­vić ne umi­ru. Oni se iz­no­va ra­đa­ju kroz sva­ku no­vu pje­smu. A ako vo­li­te po­e­zi­ju ko­ja ni­ko­ga ne šte­di, ko­ja uz­ne­mi­ra­va svo­jom gru­bo­šću i mi­lu­je svo­jom bla­go­šću, ko­ja se tu­če na ži­vot i smrt, ko­ja se smi­je, ša­li i ku­ne, sve isto­vre­me­no, ne če­kaj­te da iz­dah­ne­te na bal­ko­nu, po­žu­ri­te da je uti­sne­te u svo­je pam­će­nje” – za­klju­či­la je Ma­ri­na Jo­čić.


Sa­mo da se sna­đem

,,Po­gla­vlje „Sa­mo da se sna­đem” po­sve­tio je svo­joj Evi­ti, Na­di La­za­re­vić ko­ja je pre­mi­nu­la u vri­je­me stva­ra­nja ovih pje­sa­ma. Ovaj ci­klus je Ran­ko­va „Noć sku­plja vi­je­ka” ko­ja tra­je ko­li­ko i nje­go­va vječ­na mla­dost. Ze­mljo­tres či­ji je epi­cen­tar gu­bi­tak vo­lje­ne že­ne uz­dr­mao je nje­go­ve čvr­ste te­me­lje i omo­gu­ćio im da iz njih nik­ne ta­na­ni cvi­jet u bo­ji lju­ba­vi. Spo­zna­ja o ne­stan­ku naj­i­skre­ni­jeg sa­bor­ca, dru­ga ko­ji mu je uz ra­me sta­jao i ka­da ni­je bio fi­zič­ki pri­su­tan okre­nuo ga je ka naj­du­bljim iz­vo­ri­ma sop­stve­nog po­sto­ja­nja, onim ko­ji ži­vo­tu da­ju smi­sao, a ko­ga do tre­nut­ka gu­bit­ka i ni­smo če­sto svje­sni. Bi­la mu je Je­van­đe­lje i Ča­sni krst, bi­la mu je Sve­ti­nja i Sun­ce za či­jim du­hom ra­njen va­pi. A ka­ko ne bi ka­da ju je ro­dio, i ona nje­ga ro­di­la, i po­sli­je nje­nog od­la­ska, ostao sam u si­njoj go­ri ku­ka­vac. Ka­ko je oti­šla „ko­le­ba se Bog u me­ni”. Če­zne za po­ne­kim za­gr­lja­jem iz vječ­ne ta­me, a bol je uto­li­ko ve­ći zbog spo­zna­je da ni­je umio, da ni­je znao ka­ko da je vo­li. Na­de­ždi, srp­skoj Evi­ti, ko­ja se bo­ri­la za slo­bo­du, za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, za Do­sto­jev­skog, po­ni­že­ne i glad­ne, obe­ća­va, pri­dru­ži­će se usko­ro, sa­mo da se sna­đe... Po­klo­ni­će se tom hra­mu lju­ba­vi i hra­bro­sti, tom tu­žnom sr­cu ko­je je is­cu­re­lo zbog iz­da­je – za­pi­sa­la je Jo­či­će­va.