Knji­žev­no ve­če grč­kog pi­sca Di­mi­tri­sa So­ta­ki­sa i pro­gram po­sve­ćen Da­ni­lu Ki­šu po­vo­dom 80 go­di­na od pi­šče­vog ro­đe­nja pri­re­đe­ni su dru­ge ve­če­ri 13. Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga ko­ji se u Her­ceg No­vom odr­ža­va pod mo­tom „Šta je dru­go či­ta­nje do raz­go­vor u ti­ši­ni”.
So­ta­kis je ka­zao da sma­tra ka­ko da lič­na dra­ma mo­der­nog čo­vje­ka ni­je sa­mo nje­gov bol, već i da na bol sna­žan uti­caj ima sva­ko­dnev­ni­ca, na­čin ži­vo­ta i sve što ga okru­žu­je. To isto okru­že­nje ko­je je po se­bi ne­lo­gič­no, ne­stvar­no či­ni ap­surd, sma­tra So­ta­kis, pa i sa­ma lič­na dra­ma čo­vje­ka po­sta­je ap­surd­na, ali či­ni pa­ra­dok­sal­no, lje­po­tu ži­vlje­nja.
– „Bez da­ha” je ro­man ap­sur­da. I ju­nak ži­vi taj ap­surd. Moj ju­nak ni­je pa­ra­no­ič­ni, čo­vjek sa men­tal­nim pro­ble­mi­ma. Ali, kla­u­stro­fo­bič­na sre­di­na i cje­li­na ko­ja ga okru­žu­je ko­ja mu ne do­zvo­lja­va da iza­đe i ko­ja ga je za­ro­bi­la, či­ni ga i pa­ra­no­ič­nim i ap­surd­nim i tje­ra ga da upra­vo ta­ko ži­vi. To jed­no za­ro­blje­ni­štvo u mom dje­lu pred­sta­vlja po­seb­nu si­tu­a­ci­ju. Jer, ono ni­je sa­mo pi­ta­nje pro­sto­ra, već pi­ta­nje slo­bod­nog iz­ra­ža­va­nja čo­vje­ka u svi­je­tu ko­ji je za­ro­bljen. Ge­ne­ral­no, ne sa­mo moj he­roj, već i he­ro­ji osta­lih dje­la se ne ukla­pa­ju u dru­štvo, sko­ro da i ni­su nje­gov dio. Pa­te od vje­či­tih ide­ja i že­lje da se iden­ti­fi­ku­ju sa pro­ble­mo­ma, a da se po­na­ša­ju sa pra­vi­li­ma ko­je je to dru­štvo po­sta­vi­lo. Naj­ve­ći pro­blem svih mo­jih he­ro­ja je što oni že­le da bu­du he­ro­ji, ali to ne mo­gu bi­ti – ka­zao je So­ta­kis. On je po­ja­snio da je za­pra­vo ri­ječ o čo­vje­ku ko­ji tra­ži sre­ću ko­ji ni­je ni ne­za­hva­lan, ni ne­skro­man, ni­ti je lu­kav... On je čo­vjek ko­ji se svim svo­jim oruž­jem, i du­šev­nim i fi­zič­kim, bo­ri da na­đe ne­što dje­vi­čan­sko i ne­vi­no, da na­đe svo­ju sre­ću i da bu­de, u sve­mu to on.
- I da nam ne­ko sta­vi pi­štolj na slje­po­oč­ni­cu, sma­tram da ne tre­ba da gu­bi­mo ono što je­smo, ni na­še sa­mo­po­u­zda­nje ni naš iden­ti­tet. Ovo je mo­ral­ni ka­non, mo­ral­no na­če­lo ko­je čo­vje­ku u bi­lo ko­joj, po­seb­no kri­znoj si­tu­a­ci­ji, tre­ba da bu­de vo­dič kroz ži­vot. Knji­žev­nost ne mo­že da ri­je­ši pro­ble­me. Knji­žev­nost je ta ko­ja, u su­šti­ni, uvi­jek ra­đa no­va pi­ta­nja, ko­ja nas tje­ra u no­ve la­vi­rin­te, u no­ve pu­te­ve, ona nas usmje­ra­va da ide­mo ne­kim dru­gim pu­tem, ali sma­tram da nas či­ni pro­du­ho­vlje­ni­jim, ja­čim, svje­sni­jim da mo­že­mo da se kre­će­mo kroz ži­vot – ka­že grč­ki pi­sac.
Sma­tra da knji­žev­nost po­ka­zu­je, sa­vje­tu­je, ona ne tje­ra, iako se mo­že re­ći da knji­žev­nost na ne­ki na­čin je­ste po­li­tič­na, ali ona či­ta­o­ce či­ni ja­čim i svje­sni­jim da mo­že­mo da ko­ra­ča­mo sta­me­ni­je.K.M.


Sud­bi­na ju­na­ka i grč­kog dru­štva

Ro­man grč­kog pi­sca „Bez da­ha”, za ko­ji je do­bio Atin­sku na­gra­du za knji­žev­nost ča­so­pi­sa De­ka­ta, po­red auto­ra, pu­bli­ci je pred­sta­vio Zo­ran Ha­mo­vić, di­rek­tor IK Klio.
Ha­mo­vić je oci­je­nio da ni­ka­da knji­žev­nost ni­je mo­gla, ali i ni tre­ba­la da bu­de ma­ni­fest ono­ga što se sva­ko­dnev­no do­ga­đa, po­seb­no ne u tre­nu­ci­ma ve­li­kih eko­nom­skih pat­nji i po­li­tič­kih kri­za. Po nje­mu ona ima jed­nu od va­žnih funk­ci­ja, a to je da nje­žno umi­ru­je stra­sti kod ve­li­kih dru­štve­nih po­tre­sa.
– Ro­man „Bez da­ha” upra­vo go­vo­ri o kri­znim vre­me­ni­ma, ali i jed­noj vr­sti ugo­vo­ra sa đa­vo­lom. O pot­pi­su ko­jeg svi na ovaj ili onaj na­čin da­je­mo sva­ko­dnev­no, a on­da se de­ša­va da i či­ta­ve dr­ža­ve i dru­štva to isto či­ne. Knji­žev­nost je naj­moć­ni­ja ono­ga ča­sa ka­da iz jed­ne in­di­vi­du­al­ne, je­din­stve­ne sud­bi­ne, usmje­ri re­flek­to­re na ono što je­ste dru­štve­na po­ja­va. Autor, ne sa­mo hra­bro, ne­go i vi­do­vi­to da­je od­go­vor na ono što se tek ka­sni­je de­ša­va­lo u Grč­koj. Sud­bi­na glav­nog ju­na­ka je sud­bi­na grč­kog dru­štva da­nas... – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Ha­mo­vić.