Mul­ti­me­di­jal­ni pro­je­kat po­sve­ćen Da­ni­lu Ki­šu pri­re­đen je u okvi­ru ma­ni­fe­sta­ci­je De­cem­bar­ska umjet­nič­ka sce­na 2015 pred broj­nom pu­bli­kom u Mo­der­noj ga­le­ri­ji u Pod­go­ri­ci. O dje­lu Da­ni­la Ki­ša go­vo­ri­li su mr Ne­la Sav­ko­vić Vuk­če­vić, mr Mi­lun Lu­to­vac i mr Alek­san­dra Vu­ko­vić. Sam pro­je­kat je pra­ti­la iz­lo­žba ,,Taj­no li­ce knji­ge” Mi­lu­na Lu­tov­ca.
- Svo­je cr­te­že Kiš de­fi­ni­še si­gur­nom li­ni­jom, če­sto žu­strim li­ne­ar­nim po­te­zi­ma ko­ji su­bli­mi­ra­ju sna­gu vi­zu­el­nog i emo­tiv­nog do­ži­vlja­ja. Pred­sta­vlje­ni Ki­šo­vi cr­te­ži na­sta­li su sa nje­go­vim pre­vo­dom ,,Stil­ske vje­žbe” Rej­mo­na Ke­noa, ko­ja je, na kra­ju, nji­ma i ilu­stro­va­na, i kao ta­kva po­sla­ta u svi­jet stil­ske ta­šti­ne. Su­ge­stiv­nom sna­gom od­li­ku­ju se i Ki­šo­vi cr­te­ži, po­put por­tre­ta oca Edu­a­r­da Ki­ša, vi­šeg in­spek­to­ra dr­žav­nih že­lje­zni­ca i pi­sca ,,Kon­duk­te­ra”- pr­vog ju­go­slo­ven­skog re­da vo­žnje že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja ili jed­nog ma­njeg cr­te­ža Ka­ri­ka­tu­re Sal­ma­na Ru­ždi­ja iz 1988. go­di­ne – ka­zao je mr Mi­lun Lu­to­vac.
On je do­dao da je sa­svim iz­vje­sno da je Da­ni­lo Kiš, u ča­su svo­je smr­ti, pre­šao ,,iz jed­nog ko­smič­kog po­lja u dru­go”, i ta­ko, bez zna­nja, i bez svo­je vo­lje, po­stao knji­žev­ni lik (ju­nak).
- Jed­na knji­žev­na haj­ka, za­če­ta kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, sko­ro ,,u sto­pu” si­žea Šće­pa­no­vi­će­vog ro­ma­na ,,Usta pu­na ze­mlje”, u je­zi­ku, ko­ji je, po Ki­šo­vim ri­je­či­ma, on je­di­no istin­ski po­zna­vao - srp­sko­hr­vat­skom, bi­la je tru­ba za ve­li­ki lov i po­greb mo­der­ne srp­ske knji­žev­no­sti – ka­zao je mr Lu­to­vac.
Ne­la Sav­ko­vić Vuk­če­vić je is­ta­kla da dram­ski rad Da­ni­la Ki­ša či­ne ra­zno­vr­snim film­ska sce­na­ri­ja.
- U ovom po­slu opro­bao se dva pu­ta 1979. go­di­ne. Da bi smo pot­pu­ni­je pri­ka­za­li in­te­re­so­va­nje Da­ni­la Ki­ša ka­da je u pi­ta­nju dram­ska umjet­nost tre­ba re­ći da je pi­sao pred­go­vo­re i po­go­vo­re za svo­je ko­ma­de i pre­vo­de – ka­za­la je ona.
U Ki­šo­voj lič­noj bi­bli­o­te­ci, ko­ja se ču­va u SA­NU, na­la­ze dje­la­pi­sa­ca ko­ji­ma se in­spi­ri­sao -Šek­spir, Ge­te, Kor­ne, Če­hov, Ra­sin i Mo­li­jer. Što se ti­če ju­go­slo­ven­skih pi­sa­ca, ka­da je ri­ječ o dram­skom pro­se­deu, Ki­ša je in­spi­ri­sao Ma­rin Dr­žić i Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić. Va­žno je uka­za­ti da ga je u tom smi­slu pod­sti­cao na rad i Eden fon Hor­vat, ka­za­la je Sav­ko­vić Vuk­če­vić.
Ki­ša je pre­po­zna­la po mi­ri­su, ka­za­la je Alek­san­dra Vu­ko­vić.
- To je spe­ci­fi­čan mi­ris, ali ni­je mi­ris ru­že ko­ja cvje­ta is­pod bal­ko­na. To su ru­že ko­je se na­la­ze na sme­tli­štu. To je be­smrt­nost mi­ri­sa ili po­e­ti­ka mi­ri­sa o ko­joj ta­ko­đe u ,,Ba­šti, pe­peo” go­vo­ri Kiš. U pi­ta­nju je smrt­ni mi­ris ko­ji do­la­zi kao ži­vot na­kon lo­go­ra – ka­za­la Vu­ko­vić.
U okvi­ru mu­zič­kog seg­men­ta ve­če­ri na­sti­pi­la je mla­da vi­o­li­nist­ki­nja Te­o­do­ra Ka­li­ča­nin, ko­ja je iz­vo­di­la kom­po­zi­ci­je An­to­nji­na Dvor­ža­ka.
A.Ć.

Pi­sci kao li­kov­ni stva­ra­o­ci
,,Ni­je ri­je­dak slu­čaj da su se to­kom isto­ri­je knji­žev­ni­ci ostva­ri­va­li i kao li­kov­ni stva­ra­o­ci. Knji­žev­ni­ci ko­ji­ma je pri­mar­no za­ni­ma­nje pi­sa­nje, če­sto su se in­te­re­so­va­li za raz­li­či­te gra­ne li­kov­ne umjet­no­sti, po­put po­zna­tih svjet­skih pi­sa­ca: Pu­ški­na, Vik­to­ra Igoa, Kaf­ke, Ljer­mon­to­va, ili do­ma­ćih i pi­sa­ca iz okru­že­nja: Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja, Dra­ga­na Ra­du­lo­vi­ća, Mi­ke An­ti­ća i dru­gih. To po­tvr­đu­je i Da­ni­lo Kiš...”, bi­lje­ži Vla­di­slav Ka­sa­li­ca, isto­ri­čar umjet­no­sti, u ka­ta­lo­gu ko­ji pra­ti iz­lo­žbu Mi­lu­ti­na Lu­tov­ca ,,Taj­no li­ce knji­ge”.