Spi­sa­te­lji­ca An­ge­li­na Pe­tro­vić ne­dav­no je pro­mo­vi­sa­la svoj no­vi ro­man ,,Neo­pro­šte­no” pred pod­go­rič­kom pu­bli­kom. Za­vr­ši­la je Vi­šu že­le­znič­ku ško­lu u Be­o­gra­du, po­tom stu­di­je na Teh­nič­kom fa­kul­te­tu „Mi­haj­lo Pu­pin” u Zre­nja­ni­nu i ste­kla di­plo­mu o vi­so­kom obra­zo­va­nju i struč­nom na­zi­vu - di­plo­mi­ra­ni in­že­njer pro­iz­vod­nog me­nadž­men­ta. Ra­di­la je kao pro­fe­sor fi­zi­ke u Gim­na­zi­ji u Obre­nov­cu, a ne­ko­li­ko go­di­na je ži­vje­la u Ber­nu, u Švaj­car­skoj, gdje je ob­ja­vlji­va­la krat­ke pri­če i pje­sme u ča­so­pi­si­ma za di­ja­spo­ru. Upr­kos to­me, od­lu­ču­je da se dis­tan­ci­ra od pri­rod­nih na­u­ka i po­sve­ti pi­sa­nju, pa 2011. go­di­ne ob­ja­vlju­je pr­vi ro­man „Psi­ha”, ko­ji je na­gra­đen knji­žev­nom na­gra­dom ,,Pe­gaz”.
Pe­tro­vi­će­va za ,,Dan” go­vo­ri o svo­jim in­spi­ra­ci­ja­ma, dje­li­ma, kre­a­tiv­nom pro­ce­su, ali i pi­sci­ma ko­ji je na­dah­nju­ju.
● Ot­ku­da in­že­njer u knji­žev­no­sti?
- Ma­te­ma­ti­ka mi po­ma­že da rje­ša­vam slo­že­ne za­ple­te u svo­jim ro­ma­ni­ma. Pi­sa­nje je moj ta­le­nat, ne­što sa čim sam se ro­di­la. Da poč­nem da pi­šem pre­su­di­la je lo­ša li­te­ra­tu­ra i pro­či­ta­ne knji­ge. Ka­da ra­ste­te uz Do­sto­jev­skog, Tol­sto­ja, Re­mar­ka, Ši­le­ra, Cr­njan­skog, a ka­da se ka­sni­je su­o­či­te sa li­te­ra­tu­rom ko­ja ne zah­ti­je­va ni osnov­ne kri­te­ri­ju­me, on­da ka­že­te se­bi, pa ja mo­gu da ura­dim isto! Ta­ko na­sta­ju po­ku­ša­ji, ta že­lja da se ostva­ri­te i na tom pu­tu. On­da pro­bu­di­te onaj za­spa­li ta­le­nat i uplo­vi­te u umjet­nič­ki svi­jet ko­ji je du­bok, jak i ko­ji vas da­lje vo­di. On­da po­vrat­ka ne­ma. Mo­je knji­ge su na­sta­le iz me­ne, iz lju­ba­vi.
● Do­sad ste ob­ja­vi­li pet ro­ma­na i zbir­ku no­ve­la. Da li ste se opro­ba­li u ne­kom dru­gom žan­ru?
- Dok sam sa­zri­je­va­la kao autor pi­sa­la sam i ese­je i krat­ke pri­če, po­e­zi­ju, da bih na kra­ju se­be pro­na­šla u pi­sa­nju psi­ho­lo­ških ro­ma­na. Ne ka­žem da ne bih mo­gla ne­što dru­go na­pi­sa­ti, ali to je ono što že­lim da ra­dim.
● Ko­ji mo­ti­vi Vas naj­du­že ,,dr­že”?
- Mo­ti­vi ko­ji me naj­vi­še dr­že i ko­ji se pro­vla­če kroz mo­ja dje­la su zlo­čin, ka­zna, lju­bav, opro­štaj, slo­bo­da, sve ono što je u ljud­skom ka­rak­te­ru. Ba­vim se ljud­skim ka­rak­te­ri­ma i sve ono što čo­vje­ka pro­ži­ma kao lič­nost mo­že se na­ći u mo­jim knji­ga­ma.
● Da li ima­te uz­o­re u li­te­ra­tu­ri?
- Imam uz­o­re, to su Do­sto­jev­ski, Tol­stoj, Re­mark... Od do­ma­ćih su to An­drić i De­san­ka Mak­si­mo­vić. Pro­na­la­zim se u ono­me što su oni za­pi­sa­li, a ko­li­ko sam u to­me uspje­la, sa­mo vri­je­me mo­že po­ka­za­ti. Tre­nut­no či­tam Džej­msa Džoj­sa i uži­vam u nje­go­vim ro­ma­ni­ma to­ka svi­je­sti. Po­sao pi­sca je­ste da či­ta. Uvi­jek se vra­ćam i Re­mar­ku, kao i sta­rim kla­si­ci­ma.
● Ka­ko Vam iz­gle­da do­ma­ća knji­žev­na sce­na?
- Na­ša knji­žev­na sce­na je vr­lo ša­ro­li­ka. Po­treb­na je mno­go ja­ča knji­žev­na kri­ti­ka, ali i da se i in­sti­tu­ci­je po­za­ba­ve ti­me, ka­ko bi ima­li pro­či­šće­no sta­nje u ko­me bi pi­sa­na ri­ječ ima­la po­seb­no zna­če­nje. Da­na­šnjim či­ta­o­ci­ma ni­je la­ko da od­lu­če šta da či­ta­ju. Zato je či­ta­lac naj­vred­ni­ja na­gra­da. On je kralj.
● Ka­ko iz­gle­da Vaš stva­ra­lač­ki pro­ces, da li ima­te ne­ki po­se­ban ri­tu­al?
- Pra­zan list pa­pi­ra i vla­sti­ta du­ša, to vam je naj­te­ža od­lu­ka. Pi­šem pu­no to­ga. Pi­sa­nje sam shva­ti­la kao ozbi­ljan po­sao, kao mu­ko­tr­pan i te­žak pro­ces. I da­lje pi­šem ru­kom. Vo­dim pri­ču sve do tre­nut­ka ka­da na jed­noj ras­kr­sni­ci ona ne po­ve­de me­ne. Ta­ko na­sta­ju za­ple­ti. Ni­je jed­no­stav­no stvo­ri­ti li­ko­ve. Ući u lik zna­či sa­ži­vje­ti se sa njim, ži­vje­ti nje­gov ži­vot.A.Ć.


Pet ro­ma­na za pet go­di­na

An­ge­li­na Pe­tro­vić ro­đe­na je 24. 01. 1966. u Do­vli­ći­ma - Is­toč­no Sa­ra­je­vo. Do sa­da je ob­ja­vi­la pet ro­ma­na i to za pet go­di­na za­re­dom: ,,Psi­ha” (2011), ,,Či­stač” (2012), ,,Dže­lat” (2013), ,,Sve­šte­nik” (2014) i ,,Neo­pro­šte­no” (2015), kao i zbir­ku no­ve­la ,,Ko­ža” (2013).