Sti­mu­li­sa­na Po­ve­ljom „Bran­ko­vo pi­smo” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka „Bran­ko Milj­ko­vić”, na­kon zbir­ke „Sa­ču­vaj sje­ća­nja”, pje­sni­ki­nja Mi­le­na Kra­lje­vić Kram­ber­ger iz Ko­to­ra, da­ri­va­la je lju­bi­te­lje po­e­zi­je još jed­nom knji­gom. „U sjen­ci ži­vo­ta” na­ziv je nje­ne naj­no­vi­je zbir­ke po­e­zi­je, ko­ja je is­kli­ja­la iz nje­nih „na­bu­ja­lih emo­ci­ja”, a u iz­da­nju Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić” Ko­tor.
– Sva­ko od nas svo­jim ži­vo­tom pi­še svo­ju knji­gu ko­ja je je­din­stve­na i ne­po­no­vlji­va. Pi­šu­ći o se­bi mi či­ni­mo naj­hra­bri­je ži­vot­no dje­lo. Otva­ra­mo svo­je sr­ce i vi­še ni­smo svo­ji... Sva­ka nje­na stra­ni­ca je trep­taj mo­je du­še, iskri­šte sno­va, na­de i stvar­no­sti. Op­ser­va­ci­je ra­su­te u pro­zi i emo­ci­je utak­nu­te i utka­ne u po­e­zi­ju mo­je knji­ge, tra­že put ka svje­tlo­sti, ka­za­la je autor­ka na pro­mo­ci­ji u Ga­le­ri­ji so­li­dar­no­sti, gdje je pre­mi­jer­no pred­sta­vi­la svoj naj­no­vi­ji pje­snič­ki opus. At­mos­fe­ra pre­div­nog am­bi­jen­ta sa pu­no po­sje­ti­la­ca, „dra­gih lju­di” ko­ji su joj po­sve­ti­li svo­je vri­je­me, pje­sni­ki­nju je po­seb­no ga­nu­la i is­pu­ni­la za­do­volj­stvom.
Mi­le­na Kra­lje­vić-Kram­ber­ger je uče­stvo­va­la na sed­mim Me­đu­na­rod­nim su­sre­ti­ma „Milj­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je” kao je­di­na pred­stav­ni­ca Cr­ne Go­re. Na kon­kur­su ko­ji je ob­ja­vi­lo Udru­že­nje „Bran­ko Milj­ko­vić” iz Ni­ša 2010. go­di­ne, pri­ja­vi­la se pod ši­from. Do­bi­la je tre­ću na­gra­du, Po­ve­lju „Bran­ko­vo pi­smo” i sta­tuu „Če­gar” me­đu oko 400 pje­sni­ka iz 20-ak dr­ža­va. Po iz­bo­ru struč­nog ži­ri­ja nje­ne pje­sme na­šle su svo­je mje­sto u zbor­ni­ci­ma „Iz­me­đu dva sve­ta” i „Sre­ta­nja” dva­ju ni­ških udru­že­nja pi­sa­ca/knji­žev­ni­ka „Bran­ko Milj­ko­vić” i „Če­gar”. Ra­ni­je je na­stu­pa­la na mu­zič­ko-po­et­skoj ve­če­ri sa pje­sni­ki­njom Ma­jom Per­fi­lje­vom u Ko­to­ru, kao i u rod­nom Her­ceg No­vom, gdje je pred­sta­vlja­la pret­hod­nu zbir­ku „Sa­ču­vaj sje­ća­nja”.
– Pi­sa­nje za me­ne zna­či ču­va­nje ono­ga što je već u mo­joj du­ši, da ne bu­de za­bo­ra­vlje­no, da osta­ne po­ko­le­nji­ma, ka­ko je re­kao naš ve­li­ki po­zna­ti, du­hov­ni pi­sac Stje­pan Li­ce: „Knji­ga je ba­šti­na za one ko­ji osta­ju po­sli­je nas. Na­dah­nju­je me ži­vot, ostva­re­ne- neo­stva­re­ne že­lje, sje­ća­nje na dje­tinj­stvo, sje­ća­nje na to­pli ro­di­telj­ski dom, ko­ji, tek kad vri­je­me ura­di svo­je, vi­di­mo ko­li­ko nam je zna­čio. To sve tre­ba sa­ču­va­ti i nje­go­va­ti. Na­rav­no, do­đu zre­li­je go­di­ne ka­da to pre­po­zna­mo”, ka­že Mi­le­na u raz­go­vo­ru za „Dan”. Ci­ti­ra­la je sti­ho­ve: „Moj svi­jet se sa­sto­ji od ne­do­re­če­nog. Moj svi­jet se sa­sto­ji od ono­ga što se mi­sli ka­da je po­noć­na ta­ma” De­san­ke Mak­si­mo­vić, pri­zna­ju­ći da joj je ona omi­lje­na pje­sni­ki­nja.
– De­san­ka Mak­si­mo­vić mi je ve­li­ki uzor, sim­bol pje­sni­štva. Nje­ne ri­je­či „tre­ba pi­sa­ti jed­no­stav­no da nas sva­ko ra­zu­mi­je”. Po­ča­stvo­va­na sam što sam u mla­do­sti ima­la pri­li­ku da pro­či­tam nje­na dje­la, tru­di­ću se da bu­dem nje­na sjen­ka, ka­že po­e­te­sa, ko­ja uspje­šno ba­lan­si­ra iz­me­đu sva­ko­dnev­nih oba­ve­za na po­slu, gra­be­ći tre­nut­ke sa­mo­će i ti­ši­ne u ko­ji­ma bje­li­nu pa­pi­ra is­pu­nja­va sti­ho­vi­ma. Za pje­sni­ki­nju su i tre­nu­ci dok ko­ra­ča ka ra­dom mje­stu in­spi­ra­ci­ja za pi­sa­nje.
– Hva­la što ste to pri­mi­je­ti­li – rad­no mje­sto je od­go­vor­no i od­u­zi­ma do­sta vre­me­na, ali, na­đe se noć, na­đe se mo­me­nat, pa čak i put do rad­nog mje­sta, u jed­noj no­ti, ob­ja­šnja­va Kra­lje­vić–Kram­ber­ger. Sma­tra da i mla­di kroz pi­sa­nje tre­ba da pro­na­đu svoj na­čin da is­ka­žu emo­ci­je, mi­sli... Broj­ni su uče­ni­ci u sa­rad­nji sa svo­jim pro­fe­so­ri­ma uče­stvo­va­li u pje­snič­kim ve­če­ri­ma ko­je je or­ga­ni­zo­vao tim ko­tor­ske Bi­bli­o­te­ke.
– Pri­mi­je­ti­la sam da su mla­di po­če­li da odva­ja­ju vri­je­me za pi­sa­nje. Na­ža­lost, ko­li­ko do­brog su nam teh­ni­ka, in­ter­net i fej­sbuk svo to vri­je­me na­ni­je­li, to­li­ko su nam i od­u­ze­li onu lje­po­tu, jer je­dan „klik” mo­že sve da iz­bri­še, a ri­ječ za­pi­sa­na na pa­pi­ru – ni­ka­da. Že­lim uspje­ha i mla­di­ma, za­klju­či­la je autor­ka knji­ge „U sjen­ci ži­vo­ta”. Pla­ni­ra da odr­ži pro­mo­ci­je u rod­nom Her­ceg No­vom i Tiv­tu, gdje je pro­ve­la ve­li­ki dio svog ra­nog dje­tinj­stva. U kon­tak­tu je sa svo­jim ko­le­ga­ma po pe­ru i na­sta­vi­će da uče­stvu­je u pje­snič­kim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma u Ni­šu, Su­bo­ti­ci...
M.D.P.