U be­sje­di na te­mu „Za­što su hri­šća­ni sreć­ni lju­di” pro­to­je­rej-sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić, rek­tor Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je vjer­ni­ci­ma oku­plje­nim u Ri­zni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­ne op­šti­ne Ko­tor, sa pu­no pri­mje­ra iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta i uzo­ra iz ži­vo­ta apo­sto­la, mu­če­ni­ka, pro­ro­ka, Bo­go­ro­di­ce, Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja, Sv. Sa­ve, Sv. Va­si­li­ja, Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog, čak i Nje­go­ša, te ci­ta­ta iz Je­van­đe­lja, ob­ja­snio je šta je to sre­ća.
Sve­ci­ma ni­je bio cilj da im „bu­de do­bro”, ka­že prof. Pe­ro­vić, sre­ća se kri­je ne­gdje dru­go, a ne u kom­fo­ru, bez­bri­žno­sti, bjek­stvu od pro­ble­ma, ona se sa­sto­ji u „tr­plje­nju ono­ga u če­mu si i u rje­ša­va­nju si­tu­a­ci­je u ko­joj si”. Sre­ća je, za­klju­ču­je Pe­ro­vić, u su­sre­tu s dra­gim lju­di­ma, su­sre­ta­nju u li­tur­gi­ji, sa sa­mim so­bom i Go­spo­dom u na­ma, a ta­kvo sre­ta­nje - sre­ća je upra­vo Vas­kr­šnji i sva­ki dru­gi post.
Pre­da­va­nje je Pe­ro­vić ba­zi­rao na či­nje­ni­ci da ri­je­či „sre­ća”, sta­nja ko­je opi­su­je­mo kao „sre­ćan je”, ko­je je pak ve­za­no za ra­dost i pri­jat­nost su­sre­ta­nja. Upi­tao je pri­sut­ne ka­kva li­ca vi­de ka­da uđu u cr­kvu – da li su to sreć­na, ve­dra i na­smi­ja­na ili na­mr­go­đe­na, stro­ga li­ca. Za­tim je po­sta­vio re­to­rič­ko pi­ta­nje da li on­da sreć­nog čo­vje­ka mo­že­mo pre­po­zna­ti po to­me što on ne­ma ni­ka­kvih pro­ble­ma, ili po to­me što je ve­seo, na­smi­jan, ili ima sva mo­gu­ća do­bra, sve mu ide od ru­ke i „ne­će ga me­tak”, ili onaj ko­ga svi vo­le u dru­štvu, ko­ji ima ra­zu­mi­je­va­nja kod dru­gih lju­di i ne­ma ni­ka­kvih ne­pri­jat­no­sti. Od­go­va­ra­ju­ći na to pi­ta­nje, Pe­ro­vić je re­kao da obič­no sre­ću do­ži­vlja­va­mo kao od­su­stvo bri­ga, kad smo zdra­vi mi i na­ši bli­žnji, ali to ni­je sre­ća, ne­go sa­mo ma­ni­fe­sta­ci­ja sre­će.
- Da li je Go­spod Isus Hri­stos bio bez pro­ble­ma, uvi­jek ve­dar i ras­po­lo­žen? Da li je imao sve što mu tre­ba? Ka­že, pti­ce ima­ju svo­ja gni­je­zda i ži­vo­ti­nje ima­ju gla­vu da sklo­ne, a sin čo­vječ­ji ne­ma gdje gla­vu da sklo­ni. To je go­vo­rio za se­be. Sve mu ide i ne­će ga ne­vo­lja - vi­dje­li smo ka­ko se to za­vr­ši­lo. Nje­go­va tro­go­di­šnja pro­po­vi­jed me­đu lju­di­ma. Da li su ga svi vo­lje­li? Čak i oni ko­ji su išli za njim po­sli­je nje­go­vih ma­lo te­žih ri­je­či, bi­va­lo je da su ga na­pu­sti­li. „Ne­ma ne­pri­jat­no­sti” i „na­i­la­zi na ra­zu­mi­je­va­nje” - e tek tu su se apo­sto­li raz­bje­ža­li. U jed­nom mo­men­tu ostao je skroz sam, obra­zlo­žio je Pe­ro­vić i za­klju­čio da je „post sre­ta­nje sa Bo­gom i čo­vje­ka sa sa­mim so­bom, dok je su­sret sa Bo­gom ono naj­va­žni­je zbog če­ga po­sto­je Cr­kva i na­ša vje­ra”.
- U Mar­ko­vom je­van­đe­lju 9. gla­va, dok Go­spod sto­ji sa apo­sto­li­ma, do­la­ze fa­ri­se­ji, pi­še: „Za­što Jo­va­no­vi uče­ni­ci, za­što fa­ri­se­ji po­ste, a tvo­ji apo­sto­li ne po­ste?”, pi­ta­ju Go­spo­da. On od­go­va­ra: „Dok je mla­do­že­nja sa sva­to­vi­ma, sva­to­vi ne po­ste, ali do­ći će vri­je­me kad mla­do­že­nje ne­će bi­ti pa će po­sti­ti”. To zna­či da je to sta­nje u ko­jem su bi­li apo­sto­li, gdje je Go­spod bio me­đu nji­ma, svr­ha ljud­sko­ga ži­vo­ta. Da se bu­de bli­zu Bo­gu da se sje­di po­red Bo­ga. Za­to je na­ša li­tur­gi­ja, li­tur­gi­ja ča­sne tr­pe­ze, li­tur­gi­ja taj­ne ve­če­re, li­tur­gi­ja go­sto­lju­blja. Da se svi oku­plja­mo na jed­nom mje­stu. Jed­na že­na mi je sko­ro na is­po­vi­je­sti re­kla: „Pa do­bro, što ja mo­ram do­la­zi­ti sva­ke ne­dje­lje? Zar ni­je Bog i u mo­joj ku­ći?” - Ma je­ste, Bog je i u tvo­joj ku­ći. Ali, vo­liš li ti svo­ju dje­cu ne­dje­ljom na ruč­ku da vi­diš ma­kar jed­nom sed­mič­no? E pa ta­ko vo­li Bog da vi­di sve lju­de, a oni kad se oku­pe, mo­že li bi­ti ša­re­no­li­ki­je dru­štvo? Ne mo­že. Je­su li to sve isto­mi­šlje­ni­ci, istog so­ci­jal­nog sta­tu­sa, isto­ga po­la, iste pa­me­ti, isto­ga obra­zo­va­nja? Ni­su. Da­kle, Bog vo­li upra­vo da nas vi­di ta­kve „ša­re­ne” ka­kve nas je na­pra­vio, ka­zao je Pe­ro­vić.
M.D.P.