Na­kon sko­ro dva i po sa­ta du­ge pro­jek­ci­je fil­ma „Verk­maj­ste­ro­ve har­mo­ni­je”, cr­no­gor­ska pu­bli­ka do­bi­la je pri­li­ku da se u ve­li­koj sa­li KIC „Bu­do To­mo­vić” „su­če­li” sa auto­rom dje­la – ču­ve­nim ma­đar­skim re­ži­se­rom Be­lom Ta­rom. Ujed­no, bi­la je to ri­jet­ka pri­li­ka da raz­go­va­ra­ju s njim, i sa­zna­ju vi­še o to­me na ko­ji na­čin stva­ra i što sma­tra bit­nim ka­da je u pi­ta­nju film. Raz­go­vor je mo­de­ri­rao film­ski kri­ti­čar Vuk Pe­ro­vić.
„Sva­ki film je pri­ča za se­be”, ka­že Be­la Tar, i tre­ba mu vje­ro­va­ti, jer sni­ma fil­mo­ve već 40 go­di­na, i jer se, ka­ko na­vo­de kri­ti­ča­ri, nje­go­va bo­ga­ta ka­ri­je­ra kre­ta­la od soc­re­a­li­zma pr­vih ostva­re­nja, pre­ko mrač­ni­jih fi­lo­zof­skih te­ma i od­mi­ca­nja od re­a­li­zma ka me­ta­fi­zič­kom, kroz vi­zi­je sa­vre­me­nog dru­štva i bu­duć­no­sti sa apo­ka­lip­tič­nim pod­to­no­vi­ma. Ka­ko ka­že, sce­na­rio, tekst je za nje­ga sa­mo pred­lo­žak, od ko­jeg kre­će, ali da ne zna ku­da će ga to od­ve­sti. Sce­na­rio mu čak do­da­je i ni­je po­tre­ban, po­treb­na mu je in­spi­ra­ci­ja, ne­što što će ga do­dir­nu­ti i po­kre­nu­ti, bez ob­zi­ra da li je ri­ječ o do­ga­đa­ju, stvar­nom čo­vje­ku ili iz­mi­šlje­nom li­ku ne­kog ro­ma­na.
- Sce­na­rio su sa­mo ri­je­či, i one vam ne­će mno­go po­mo­ći. Mo­ra­te ima­ti stvar­ne lju­de pred so­bom i kre­i­ra­ti si­tu­a­ci­je, ko­je su re­al­ne u ne­kom re­al­nom pro­sto­ru. I to je do­volj­no za sni­ma­nje fil­ma – ka­že Tar.
Pos­zna­ti ma­đar­ski film­ski stva­ra­lac je re­kao da sni­ma frejm po frejm, i ta­ko do­đe do kra­ja, to jest sni­mi film. Već 30 go­di­na ra­di sa istim sa di­rek­to­rom fo­to­gra­fi­je, jer ga on, ka­ko ka­že, od­lič­no ra­zu­mi­je. Ka­da je u pi­ta­nju iz­bor glu­ma­ca na pr­vom mje­stu ga in­te­re­su­je ka­rak­ter čo­vje­ka. Ne pra­vi raz­li­ku da li je pred njim Til­da Svin­ton ili ne­ki na­tur­ščik - bit­na mu je lič­nost glum­ca.
- Glum­ci­ma ka­žem - ne glu­mi, bu­di to što je­si – ka­že Tar, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je to bit­no jer on svo­jim fil­mo­vi­ma po­ku­ša­va da kre­i­ra re­al­ne si­tu­a­ci­je s ko­ji­ma se čo­vjek su­sre­će, u ko­ji­ma čo­vjek sa­mo je­ste, i ko­je ni­su kre­i­ra­ne u ne­kom sce­na­ri­ju.
Kao mlad iz­ja­vlji­vao je da svo­jim fil­mo­vi­ma že­li pro­mi­je­ni­ti svi­jet. No, sa­da od tog sta­va Be­la Tar pra­vi ot­klon.
- Ta­ko sam go­vo­rio sa 22 go­di­ne. Mi­slio sam da je mo­gu­će raz­ri­je­ši­ti pro­ble­me ko­ji nas okru­žu­ju fil­mo­vi­ma, uka­za­ti na njih. No s vre­me­nom, uvi­dio sam da je to ko­smič­ko pi­ta­nje. Uvi­dio sam da ne mo­gu mi­je­nja­ti svi­jet fil­mo­vi­ma, mo­rao sam od­u­sta­ti – ka­že Tar, do­da­ju­ći da se na­da da su nje­go­vi fil­mo­vi ipak ma­lo uti­ca­li na pro­mje­nu. Re­ži­ser do­da­je:
- Svi­jet po­ne­kad ra­zu­mi­jem, po­ne­kad ne, ali ga ne osu­đu­jem, jer ne znam što je is­prav­no. Ru­žne stva­ri me ras­tu­žu­ju, po­vre­đu­ju, a li­je­pe usre­ću­ju, kao i sva­kog od vas. Ali, moj po­sao kao film­skog stva­ra­o­ca je da te stva­ri ar­ti­ku­li­šem – ka­že Tar.
Mla­dim ko­le­ga­ma je po­ru­čio:
- Sni­maj­te, sni­maj­te, sni­maj­te… ne­moj­te se oprav­da­va­ti da ne­ma­te nov­ca za film. Da sam ta­ko raz­mi­šljao ne bih do­sad sni­mio ni moj pr­vi film. Sni­maj­te i ne slu­šaj­te što vam go­vo­re, oslu­škuj­te ži­vot, kr­ši­te pra­vi­la, bu­di­te bi­je­sni, bu­di­te svo­ji – ka­že Be­la Tar.
Jer, ka­ko po­ru­ču­je po­zna­ti re­di­telj, isto­ri­ja umjet­no­sti je isto­ri­ja kr­še­nja po­sto­je­ćih pra­vi­la.
„Uko­li­ko se ne kr­še pra­vi­la, po­sta­će­te do­sad­ni kon­for­mi­sta”, is­ti­če Be­la Tar.
Film se da­nas mo­že sni­mi­ti i mo­bil­nim te­le­fo­nom. Ipak, do­dao je on, još uvi­jek pre­fe­ri­ra film­sku tra­ku od 35mm, jer sma­tra da još ni­je­smo uspje­li kao lju­di da kre­i­ra­mo auten­tič­ne, pre­po­zna­tlji­ve iz­ra­ze kroz di­gi­tal­ne teh­ni­ke kao no­vi vi­zu­el­ni je­zik. Na­rav­no, za­klju­čio je Tar, ne od­ba­cu­ju­ći mo­guć­nost da će se i to de­si­ti.
Ž.J.