Gi­ta­ri­sti Đo­va­ni Se­ne­ka i Đo­ni di Kle­men­te, ita­li­jan­ski mu­zi­ča­ri ko­ji iza se­be ima­ju niz kon­ce­ra­ta na ne­kim od naj­zna­čaj­ni­jih po­di­ju­ma u Evro­pi, kao i svi­je­tu, po dru­gi put su svi­ra­li za na­šu pu­bli­ku. Pr­vi put uči­ni­li su to u Ko­to­ru. Ovaj put pred­sta­vi­li su se pu­bli­ci u Pod­go­ri­ci, na dru­gom Me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu „Da­ni gi­ta­re”, kon­cer­tom - pro­jek­tom na­slo­vlje­nim „Ži­ce Me­di­te­ra­na”. I na ži­ce svo­jih kla­sič­nih gi­ta­ra, kao i bu­zu­ki­ja, arap­skog uda, man­do­li­ne i ita­li­jan­ske gi­ta­re ba­ten­te, kao na jar­bo­le, oka­či­li su je­dra tra­di­ci­o­nal­nih me­lo­di­ja vo­de­ći pu­bli­ku na od­lič­no mu­zič­ko kr­sta­re­nje vo­da­ma Me­di­te­ra­na. No, ni­su za­bo­ra­vi­li da po­sje­te i za­le­đe, pa smo već na sa­mom po­čet­ku kon­cer­ta ču­li i rit­mo­ve Bal­ka­na, tač­ni­je Ma­ke­do­ni­je, Ju­žne Sr­bi­je, a ka­sni­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ta­ko smo ču­li Se­ne­ki­nu pri­ču o ne­u­spje­hu uno­še­nja aj­va­ra u Ita­li­ju i kom­po­zi­ci­ju „Aj­var”, po­tom „Aj­de Ja­no”, ali i kom­po­zi­ci­je in­spi­ri­sa­ne mu­zič­kom tra­di­ci­jom Grč­ke, Tur­ske, Špa­ni­je, se­fard­skim i arap­skim na­pje­vi­ma. Na­rav­no, ne­i­i­zo­sta­van dio re­per­to­a­ra je i nji­ho­vo mu­zič­ko na­sli­je­đe, gdje su nam Se­ne­ka i di Kle­men­te ipak po­nu­di­li ma­lo vi­še ju­ga Ita­li­je, ali i nji­ho­ve autor­ske kom­po­zi­ci­je in­spi­ri­sa­ne tre­nu­ci­ma i pej­za­đi­ma Ita­li­je. Na bis mu­zič­ka te­ma fil­ma „Kum” ko­ju je kom­po­no­vao Ni­no Ro­ta.
- U ovom pro­jek­tu, u stal­nom lu­ta­nju i mi­je­ša­nju mu­zič­kih uti­ca­ja in­spi­ri­sa­nih mo­rem i lu­ka­ma Me­di­te­ra­na, sre­će­mo se sa raz­lli­či­tim je­zi­ci­ma, zvu­ci­ma i bo­ja­ma. Sva­ka pje­sma do­la­zi iz mu­zič­kog sje­ća­nja, iz raz­li­či­tih et­nič­kih i ge­o­graf­skih mje­sta. Ali, dok se ne­ke od pje­sa­ma mi­je­nja­ju i spa­ja­ju s dru­gim kre­a­ci­ja­ma, pre­u­zi­ma­ju­ći oso­be­no­sti no­vog iden­ti­te­ta, dru­ge pje­sme osta­ju čvr­sto po­ve­za­ne sa svo­jim po­ri­je­klom, po­ja­ča­va­ju­ći ta­ko svo­ju auten­tič­nost – ob­ja­šnja­va­ju Se­ne­ka i Di Kle­men­te na ko­ji na­čin funk­ci­o­ni­šu „Ži­ce Me­di­te­ra­na”, od­no­sno šta ih po­kre­će ka­da kom­po­nu­ju svo­ju mu­zi­ku.
Ta­ko Di Kle­men­te ob­ja­šnja­va i za­što je va­žno da gi­ta­ri­sta ne bu­de sa­mo in­ter­pre­ta­tor tu­đih dje­la, već i kom­po­zi­tor.
- Mi­slim da u od­re­đe­nom mo­men­tu osje­ti­te po­tre­bu da iz­ra­zi­te se­be, svo­je emo­ci­je, ono što no­si­te u se­bi, a što je pro­dukt va­šeg ži­vo­ta, stu­di­ja, zna­nja, is­ku­stva... To je i ne­mi­nov­nost, jer na­ša du­ša u jed­nom mo­men­tu osje­ti da se mo­ra iz­ra­zi­ti, iz­ni­je­ti to na vi­dje­lo – ka­že Di Kle­men­te.
I nje­gov ko­le­ga Se­ne­ka po­ka­zao se kao od­li­čan i iz­vo­đač i kom­po­zi­tor.
- Ve­li­ki je iza­zov bi­ti iz­vo­đač i kom­po­zi­tor i to je na ne­ki na­čin od­go­vor na iza­zo­ve pro­šlo­sti. Kao uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor, kao kla­sič­ni gi­ta­ri­sta, na­u­čen sam na zvu­ke kla­si­ke, i kad svi­ram sve ono do­bro što sam na­u­čio od tog prav­ca po­ku­ša­vam da pre­ne­sem i na ovo što ra­dim u ovom pro­jek­tu kroz autor­sku mu­zi­ku, po­ku­ša­va­ju­ći da osta­vim ne­ki trag – ka­že Se­ne­ka.
Iako Ita­li­jan, Di Kle­men­te po­red kla­sič­ne gi­ta­re i man­do­li­ne, svi­ra i tra­di­ci­o­nal­ne ži­ča­ne in­stru­men­te Gr­ka i Ara­pa. Ka­ko ka­že, man­do­li­nu je po­čeo da svi­ra još kao di­je­te, a u osno­ve svi­ra­nja na man­do­li­ni i gi­ta­ri upu­tio ga je nje­gov stric.
- Kao gi­ta­ri­stu de­si­lo mi se da me je fa­sci­ni­ra­la mu­zi­ka bal­kan­skih ne­pra­vil­nih rit­mo­va. I ka­ko sam slu­šao tu mu­zi­ku ot­krio sam bu­zu­ki, a po­tom i arap­sku mu­zi­ku na udu. Po­ku­ša­vam da svi­ram ud na ori­gi­na­lan na­čin, na­rav­no, ipak se ru­ko­vo­de­ći tra­di­ci­o­nal­nim teh­ni­ka­ma, no u dru­ga­či­jim mu­zič­kim žan­ro­vi­ma kao što je re­ci­mo džez. To je na ne­ki na­čin mo­je lič­no mu­zič­ko is­tra­ži­va­nje i pu­to­va­nje – do­da­je Di Kle­men­te.
Na­gla­ša­va da je za nje­ga ve­o­ma bit­na i zvuč­na bo­ja, jer mo­žet iz­ra­zi­ti raz­li­či­te stra­ne va­še du­še.
– Ta­ko mi se po­ne­kad de­si da ne­ke in­tro­spek­tiv­ne stva­ri mo­gu svi­ra­ti sa­mo na udu, ali ne­ke kom­plek­sni­je i za­htjev­ni­je kom­po­zi­ci­je da mo­gu iz­ve­sti sa­mo na gi­ta­ri. Za­to is­tra­žu­je­mo, raz­li­či­te zvu­ke i uku­se iz raz­li­či­tih ze­ma­lja. To je do­bro i za kon­cert, za pu­bli­ku, jer mi­je­nja­njem zvuč­ne bo­je tje­ra­te i pu­bli­ku da se kon­cen­tri­še na ono što slu­ša – ka­že Di Kle­men­te.Ž.J.