Po­zna­ti dje­či­ji glu­mac Ra­do­ji­ca Stan­ko­vić, ali­jas Šan­ta Pan­ta, već tri de­ce­ni­je na sce­ni za­ba­vlja ma­lu i ve­li­ku pu­bli­ku. Kao i uvi­jek, po­sve­ćen naj­mla­đi­ma, ne­dav­no je ura­dio pred­sta­vu „Da sam ne­ko ko vla­da pla­ne­tom”, u sa­rad­nji sa Mi­ni­star­stvom za ljud­ska i ma­njin­ska pra­va. Ovu pred­sta­vu već je iz­veo u Be­ra­na­ma, a usko­ro će je vi­dje­ti ma­li­ša­ni ši­rom Cr­ne Go­re. No, tu se ne za­u­sta­vlja, jer tre­nut­no ra­di na još jed­nom ko­ma­du za dje­cu - „Dječ­ja pra­va i za­ba­va”, po tek­stu To­da Ni­ko­le­ti­ća. No, ka­ko se vra­ća i ne­kim sta­rim lju­ba­vi­ma, pri­pre­ma ro­ken­rol al­bum „Ni­kad vi­še ti i ja”. Pod­sje­ti­mo sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, Stan­ko­vić je bio front­men mu­zič­kog sa­sta­va „Lu­na”, sa­da dav­ne 1987. go­di­ne, ali i član „Re­be­ke”, „Još ma­lo lju­ba­vi”... Pre­da­no ra­di i na ro­ma­nu rad­nog na­slo­va „Pe­ći­na”, ko­ji će usko­ro bi­ti ob­ja­vljen. O svom ra­du, pla­no­vi­ma i sta­nju na kul­tur­noj sce­ni, Stan­ko­vić go­vo­ri za „Dan”.
●Ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu „Šan­te Pan­te” i Ra­do­ji­ce Stan­ko­vi­ća?
- Nas dvo­ji­ca smo kao dva bra­ta, sa istim ci­ljem, ali raz­li­či­tim usmje­re­njem, je­dan da­pa­če sta­ri­ji i sta­ra, a dru­gi mla­đi i mla­đa­ri. Mo­ju maj­ku su, če­sto pi­ta­li „Ka­ko ti bi­ja­še ime si­nu?”, a ona bi mu­dro od­go­va­ra­la - Šan­ta Pan­ta, a te­pa­ju mu Ra­do­ji­ca. Šan­ta Pan­ta je pro­iz­vod mog ro­ken­rol bi­ti­sa­nja od ma­lih no­gu ka­da sam kao dje­ča­čić, za­hva­lju­ju­ći bra­tu Zo­ra­nu, upo­znao ču­de­sni zvuk „sin­gli­ca” u ma­loj, za­jed­nič­koj so­bi, i pro­sto upi­jao glas El­vi­sa Pri­sli­ja, Bitlsa, Ro­ling­ston­sa, a ve­li­ki uti­caj imao je na me­ne i Grk De­mis Ru­sos i nje­go­va pit­ka la­ko­ća pje­va­nja. Sve je to u ne­kom mom svoj­stve­nom ma­ni­ru ka­sni­je pre­šlo u ro­ken­rol pje­va­nje za dje­cu, sa ne ta­ko na­gla­še­nom ja­či­nom gla­sa, što sam ra­dio kao pje­vač ro­ken­rol gru­pa. Pe­da­go­ški pri­stup dje­ci ni­je do­zvo­lja­vao ko­žnu jak­nu, par min­đu­ša, ko­žne pan­ta­lo­ne i či­zme. Za­to sam se sa ša­re­nim ko­sti­mi­ma, njih se­dam­na­est, tru­dio da iz­gra­dim sli­čan stil, pri­tom stro­go pa­ze­ći na iz­go­vo­re­no.
●Da li je te­ško bi­ti umjet­nik na ovim pro­sto­ri­ma?
- Na ovim pro­sto­ri­ma umjet­nost je po­sta­la pro­la­znost ko­ja blje­sne i br­zo pa­da u za­bo­rav što sam na svom pri­mje­ru mi­li­on pu­ta oku­sio, sa­žva­kao, pa­dao, išao kao Je­se­njin u ka­sne sa­te, kao Tom So­jer bje­že­ći od ku­će i kao Sne­ža­na – ne po­gu­blje­na... Ma­li Ra­do­ji­ca je u epi­ci pri­mjer hra­bro­sti, ju­na­štva i jed­na, po me­ni, stra­dal­nost na­ro­da od ve­ćeg i ne­mo­guć­nost di­rekt­nog od­go­vo­ra si­lom, što pred­sta­vlja ilu­ziv­no ma­ski­ra­nje stvar­no­sti i u da­na­šnjem vre­me­nu je vr­lo slič­na si­tu­a­ci­ja sa ba­rom pu­nom kro­ko­di­la, ska­ka­va­ca, ri­ba, mu­ši­ca, vi­le­nja­ka, pra­sko­zor­ja... Ma­li Ra­do­ji­ca če­sto gnju­ri sa slam­kom i tra­ži va­zdu­ha, ba­lo­ni su krup­na lop­ta sa go­lom i preč­kom...
● Pa on­da, da li Ra­do­ji­ca Stan­ko­vić ili Šan­ta Pan­ta?
- Mno­gi lju­di mi­je­ša­ju ba­ba i ža­be. Od­ra­sta­nje sa Šan­tom Pan­tom je uvi­jek bi­lo ve­se­lo i mno­ge da­na­šnje ma­me i ta­te, kao ta­kvog ga i pam­te. Mo­ra se raz­li­ko­va­ti pje­va­nje na ra­znim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma i pred­sta­ve. Mno­gi ni­je­su ima­li pri­li­ke da obo­je pri­gr­le, pa se de­si da im je sve isto. Ne, 5.500 na­stu­pa, od to­ga 1.026 hu­ma­ni­tar­nih, mo­ra­li su ima­ti raz­ne po­zi­tiv­ne i ne­ga­tiv­ne ko­no­ta­ci­je, ali je trud ne­mjer­ljiv. Cilj je iz­vu­ći osmi­jeh, ra­dost dru­že­nja i po­ru­ku i to če­sto vi­dim kod onih ko­ji ima­ju svo­ju dje­cu, a ko­je sam za­ba­vljao i na uli­ci, i na pi­ja­ci, okru­že­nju. Ma­lo je po­zna­to da sam za­stu­pljen u udž­be­ni­ci­ma za osnov­nu ško­lu, da sam iz­dao tri autor­ske knji­ge po­e­zi­je („Zvi­je­zde na dla­nu”, „Da si ov­dje dra­ga mo­ja ma­ti”, „Lju­bav kod stri­ko­ve ka­fa­ne”), dvi­je ka­se­te, se­dam kom­pakt di­sko­va, tri di-vi-di­ja i ostva­rio 2.000 emi­si­ja za naj­mla­đe. Naj­ve­ćim uspje­hom sma­tram da sam, kao je­di­ni cr­no­gor­ski umjet­nik sa pod­ruč­ja na kom ži­vim, na svo­jim kon­cer­ti­ma imao u Sport­skom cen­tru „Mo­ra­ča” 7.000 lju­di, se­dam pu­ta u Nik­ši­ću po 6.000, u Bi­je­lom Po­lju 3.000, u Be­ra­na­ma 3.000 i svu­da u Cr­noj Go­ri gdje sam ste­kao ve­li­ka pri­ja­telj­stva i po­sli­je tri de­ce­ni­je ra­do vi­đen gost. Dvi­je no­ve dječ­je pred­sta­ve sa­mo će to i po­tvr­di­ti. Pri­pre­mam i ro­man i mi­ni al­bum sa če­ti­ri pje­sme „Ni­kad vi­še ti i ja”, gdje ću ko­nač­no po­ka­za­ti da ni­je­sam za­lud pri­znat u mo­joj dr­ža­vi kao umjet­nik. Pi­šem i knji­gu „Nik­šić­ki ime­nik” i, na­rav­no, osta­jem Šan­ta Pan­ta, a te­paj­te mi Ra­do­ji­ca, če­sto sa­nja­ju­ći bez­bri­žno dje­tinj­stvo u Nik­ši­ću.
A.Ć.


Bo­rim se s vje­tre­nja­ča­ma

●Ka­ko pro­vo­di­te slo­bod­no vri­je­me?
- Odem u po­štu pla­tim ra­ču­ne, svra­tim kod Pe­ra i Ve­ska, dru­žim se s raz­li­či­tim ka­rak­te­ri­ma, če­sto po­mog­nem ko­me mo­gu, odem u cr­kvu, u ri­bo­lov i vo­lim svo­ju dje­cu... Sa­da sam sam i če­sto se bo­rim sa vje­tre­nja­ča­ma.


Od po­čet­ka ro­ken­rol

●Sve če­šće se ogla­ša­va­te po­e­zi­jom i no­vin­skim tek­sto­vi­ma. Oda­kle ta sklo­nost, in­te­re­so­va­nje?
- Dav­ne 1984. go­di­ne ro­di­te­lji su vo­lje­li tu mo­ju umjet­nič­ku cr­tu, a i lo­za (ba­ba od Zo­go­vi­ća, ma­ma od La­li­ća) ge­ne­za Stan­ko­vi­ća, da­va­la mi je za pra­vo da po­ku­šam pro­na­ći taj tro­u­gao gor­štač­kog i ple­me­ni­tog, mu­drog i hra­brog, osje­ćaj­nog i ne­do­ku­či­vog – če­sto, pa sam po­čeo pre­no­si­ti na har­ti­ju pje­snič­ko ne­is­ku­stvo i iskre­nost i pi­sa­ti raz­ne te­mat­ske i ne­te­mat­ske va­ri­ja­ci­je, po­ku­ša­va­ju­ći se na­ći u sve­mu. U to­me sam imao po­pri­lič­no uspje­ha u ško­li i van nje, i is­ka­za­nom ro­di­telj­skom bri­gom i vas­pi­ta­njem bi­lo mi je na do­hvat ru­ke sve što je u tom mo­men­tu bi­lo ak­tu­el­no: od ka­se­ta, plo­ča, knji­ga, ča­so­pi­sa... Na­šao sam se­be u ta­da vr­lo po­pu­lar­nom ti­nej­džer­skom ne­djelj­ni­ku „ITD” i po­slao u Be­o­grad raz­go­vor sa ak­tu­el­nom bar­skom gru­pom ,,Ka­ta­pult”. Po­što ni­je­sam imao fo­to­gra­fi­je, ma­ka­za­ma sam isje­kao nji­ho­ve sa plo­če ko­ju su mi po­klo­ni­li i po­slao. Ci­je­li in­ter­vju je ne­dir­nut ob­ja­vljen i na­gra­đen sa 500 no­vih di­na­ra.