P
isac Srđan Tešin nedavno je podgoričkoj publici predstavio svoje stvaralaštvo, što je i bila izuzetna prilika da sa njim porazgovaramo o kratkoj priči, pisanju, kolegama, ali i sadašnjem odnosu pisac-vlast. Tešin za ,,Dan” govori i o problemima koji utiču na krizu čita­nja knji­ga.
• Po­zna­ti ste kao pi­sac pri­ča, di­plo­mi­ra­li ste na po­e­ti­ci krat­ke pri­če, pri­re­di­li ste šest an­to­lo­gi­ja krat­kih pri­ča... Ka­kav je po­lo­žaj krat­ke pri­če u do­bu vi­ri­li­ov­ske dro­mo­lo­gi­je, eri u ko­joj je br­zi­na sve?
-Po­ma­lo je pa­ra­dok­sal­na si­tu­a­ci­ja da u eri tvi­te­ra pri­ča, zbog svo­je krat­ko­će i sa­že­to­sti, ni­je do­mi­nan­tan knji­žev­ni ža­nr, već je to ro­man ko­ji su­ve­re­no vla­da tr­ži­štem knji­ga. Či­ni mi se da se od tre­nut­ka ka­da je Alis Man­ro, spi­sa­te­lji­ca ko­ja je ci­je­lu ka­ri­je­ru po­sve­ti­la krat­koj pri­či, do­bi­la No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost, in­te­re­so­va­nje či­ta­la­ca za ovim drev­nim žan­rom pri­mjet­no uve­ća­lo. Do­bre pri­če se pi­šu di­ljem svi­je­ta, a ne­ki od pi­sa­ca krat­kih pri­ča su pra­ve zvi­je­zde, po­put Li­di­je Dej­vis, Džor­dža Son­der­sa, Sa­man­te Šve­blin ili Lu­i­se Va­len­su­e­le. Me­đu­tim, su­de­ći pre­ma best­se­ler li­sta­ma, ti­ra­ži­ma, na­grad­nim fon­do­vi­ma i me­dij­skoj za­stu­plje­no­sti, pi­sci krat­kih pri­ča se ne mo­gu po­re­di­ti s ro­ma­no­pi­sci­ma. Bi­lo ka­ko bi­lo, ne tre­ba smet­nu­ti s uma jed­nu stvar: pri­ča­nje pri­ča je iskon­ska ljud­ska po­tre­ba, te se ne tre­ba bri­nu­ti za sud­bi­nu krat­ke pri­če ko­ja će, na ovaj ili na onaj na­čin, na­ći pro­ho­dan put do či­ta­la­ca.
• U jed­noj iz­ja­vi me­di­ji­ma ka­za­li ste da je fleš fik­ci­ja ža­nr tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma...
-Vr­lo krat­ka pri­ča, za ko­ju ne­ma­mo bo­lji ter­min od fleš fik­ci­je, je­ste ža­nr ko­ji naj­tač­ni­je od­go­va­ra iza­zo­vi­ma i zah­te­vi­ma vre­me­na u ko­me ži­vi­mo. Di­gi­tal­no do­ba uslo­vlja­va pi­sce da in­si­sti­ra­ju na što sa­že­ti­jem iz­ra­zu. Tvi­te­ra­tu­ra je naj­bo­lji pri­mjer za to. Dru­štve­ne mre­že, ali i in­stant pi­sa­ne po­ru­ke i blo­go­vi, je­su mje­sta na ko­ji­ma se da­nas stva­ra knji­žev­nost, ne uvi­jek naj­bo­lja i naj­a­trak­tiv­ni­ja, ali do­volj­no po­tent­na da mo­že da po­nu­di neo­če­ki­va­ne mo­guć­no­sti ko­je pri­ča kri­je u se­bi. Či­nje­ni­ca je da je teh­no­lo­ški raz­voj ne­raz­dvo­jiv od po­e­tič­kog raz­vo­ja pri­če. Za­jed­no s no­vim pi­sci­ma, raz­vi­ja­ju se i no­vi či­ta­o­ci ko­ji­ma je te­ško da shva­te da je po­sto­ja­lo vri­je­me pri­je in­te­r­ne­ta, kom­pju­te­ra, elek­tron­skih či­ta­ča i pa­met­nih te­le­fo­na. Ne smi­je se pot­cje­nji­va­ti ge­ne­ra­ci­ja či­ta­la­ca ko­ja na svom hard-di­sku ima di­gi­tal­nu bi­bli­o­te­ku od ne­ko­li­ko sto­ti­na do ne­ko­li­ko hi­lja­da elek­tron­skih knji­ga. De­mo­kra­ti­za­ci­ja či­ta­nja, do­vo­di do de­mo­kra­ti­za­ci­je pi­sa­nja, ko­je po­sta­je jav­no istog tre­nut­ka ka­da bi­va ob­ja­vlje­no na in­ter­ne­tu. Kao što ni­je, na­rav­no, sva­ko sla­ga­nje ri­je­či i re­če­ni­ca umjet­nič­ko dje­lo, ta­ko ni­je ni sva­ka fleš fik­ci­ja s Fej­sbu­ka ili Tvi­te­ra po se­bi re­mek-dje­lo, ali ko smi­je da tvr­di da dje­la na­sta­la u tom ob­li­ku jed­nog da­na ne­će bi­ti kla­si­fi­ko­va­na kao kla­sič­na dje­la, po mo­de­lu po kom da­nas gle­da­mo na knji­ge pi­sa­ne ru­kom, na per­ga­men­tu, pa­pi­ru­su ili na gli­ne­nim plo­či­ca­ma.
• Za­što su pi­sci krat­kih i ul­tra­krat­kih pro­za osu­đe­ni na dje­lo­va­nje sa mar­gi­ne? Da li će se taj od­nos pro­mi­je­ni­ti?
-Ni­su sa­mo pi­sci krat­kih pri­ča, da ta­ko ka­žem, u de­fan­zi­vi. Re­kao bih da su pje­sni­ci u ne­za­vid­ni­jem po­lo­ža­ju. Zbir­ke pri­ča još i za­do­bi­ja­ju či­ta­lač­ku, kri­ti­čar­sku i me­dij­sku pa­žnju, ali za pje­snič­ke zbir­ke su ta­kve okol­no­sti pra­va ri­jet­kost. Krat­ku pri­ču još uvi­jek mo­že­te sre­sti u nje­nom pri­rod­nom okru­že­nju, a to su no­vi­ne, oda­kle je mo­der­na krat­ka pri­ča iz­vor­no i po­te­kla. In­te­re­sant­no je da je u Sr­bi­ji da­le­ko naj­va­žni­ja na­gra­da ona ko­ju do­dje­lju­je je­dan po­li­tič­ki ma­ga­zin za ro­man go­di­ne, a ni­je ona ko­ja no­si ime na­šeg je­di­nog No­be­lov­ca Ive An­dri­ća, ko­ja se do­dje­lju­je za pri­ču. Ipak, iz­da­vač­ke ku­će u Sr­bi­ji ko­je in­si­si­ti­ra­ju na umjet­nič­koj pro­zi re­dov­no ob­ja­vlju­ju zbir­ke pri­ča sa­vre­me­nih do­ma­ćih i stra­nih pri­po­vje­da­ča, od Ar­hi­pe­la­ga, Ge­o­po­e­ti­ke, Ago­re ili Ren­dea, pa do naj­ko­mer­ci­jal­ni­jih po­put La­gu­ne i Vul­ka­na, te se ne bih slo­žio s ocje­nom da pi­sci krat­kih pri­ča dje­lu­ju s mar­gi­ne. An­to­lo­gij­ske iz­bo­re srp­ske, re­gi­o­nal­ne i svjet­ske pri­če uvi­jek ima­te u iz­da­vač­koj po­nu­di. Dru­ga je stvar što su ova­kve knji­ge uvi­jek na­mi­je­nje­ne sla­do­ku­sci­ma, oni­ma ko­ji ne kal­ku­li­šu sa svo­jim či­ta­lač­kim uku­som, ali ko­ji su, ru­ku na sr­ce, ma­lo­broj­ni­ji od onih ko­ji knji­gu, naj­če­šće ne­ki iz­vi­ka­ni ro­man, ku­pu­ju kao su­ve­nir.
• Ko­ga bi­ste iz­dvo­ji­li od ko­le­ga pi­sa­ca krat­kih pri­ča?
-Pri­je svih, uka­zao bih na zna­čaj pri­po­vjed­nog opu­sa ne­u­mor­nog Da­vi­da Al­ba­ha­ri­ja, ko­ji je naš naj­zna­čaj­ni­ji pi­sac krat­kih pri­ča, ali i ne­ko ko je na­pi­sao to­li­ke auto­po­e­tič­ke i po­e­tič­ke tek­sto­ve od ne­pro­cje­nji­vog zna­ča­ja za sve pro­u­ča­va­o­ce ovog žan­ra. Od mla­đih ko­le­ga bih sva­ka­ko iz­dvo­jio one ko­ji su mi po­e­tič­ki naj­bli­ži, a to su Uglje­ša Šaj­ti­nac, Mi­ća Vu­ji­čić i Sr­đan Sr­dić. Od pi­sa­ca s pro­sto­ra Ju­go­sla­vi­je, ko­ji su mi po go­di­na­ma i sve­to­na­zo­ru bli­ski, is­ta­kao bih knji­ge pri­ča Ne­ve­na Ušu­mo­vi­ća i Ro­ma­na Si­mi­ća, ali su za me­ne su pra­vo ot­kri­će do­ma­ći i re­gi­o­nal­ni pri­po­ve­da­či mla­đe ge­ne­ra­ci­je po­put Ja­sne Di­mi­tri­je­vić, Ma­ri­je Pa­vlo­vić, Iva­na Vi­da­ka, Lej­le Ka­la­mu­jić, Asje Ba­kić i Ni­ko­le Ni­ko­li­ća.
• Da li je či­ta­nje u kri­zi?
-Či­ta­nje knji­ga je­ste u kri­zi, iako se, ru­ku na sr­ce, da­nas či­ta vi­še ne­go ikad. Po­gle­daj­te sa­mo sve te ure­đa­je ko­je lju­di no­se sa so­bom, svi gle­da­ju u ekra­ne, ali šta či­ta­ju, to je dru­ga pri­ča. Knji­ge se, po­slo­vič­no, sla­bo pro­da­ju, pa su i ti­ra­ži onih naj­pro­da­va­ni­jih pi­sa­ca za­ne­mar­lji­vi u od­no­su na po­čet­ne ti­ra­že slič­nih knji­ga ko­je su se štam­pa­le, re­ci­mo, osam­de­se­tih u Ju­go­sla­vi­ji. Na oba­ve­znom ot­ku­pu knji­ga za bi­bli­o­te­ke u Sr­bi­ji, pred­nost če­sto do­bi­ja skan­da­lo­zno lo­ša, tri­vi­jal­na li­te­ra­tu­ra. Na­ve­šću lič­ni pri­mjer, bi­bli­o­te­ka­ri su ot­ku­pi­li ukup­no pet­na­est pri­me­ra­ka mo­je an­to­lo­gi­je mo­der­ne svjet­ske fleš fik­ci­je Skra­ti pri­ču u ko­ju je uvr­šte­no še­zde­set šest naj­va­žni­jih svjet­skih pi­sa­ca krat­ke pri­če. Za­što? Bi­le su tra­že­ni­je, po­treb­ni­je i pre­če knji­ge ko­je su na­pi­sa­le te­le­vi­zij­ske vo­di­telj­ke i ne­ka­da­šnji fud­bal­ski aso­vi. Da­kle, čak i oni ko­ji tre­ba, na sa­mom iz­vo­ru, da kre­i­ra­ju či­ta­lač­ki ukus, ra­de sa­mi pro­tiv se­be.
ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Pi­sci vi­še ni­su na­rod­ni tri­bu­ni

• Ka­ko, u okvi­ru sa­vre­me­nih to­ko­va, gle­da­te na re­la­ci­ju pi­sac-vlast?
-Pi­sac je u post­ko­mu­ni­stič­kom dru­štvu iz­gu­bio svo­ju po­zi­ci­ju ko­ja je u vri­je­me so­ci­ja­li­zma bi­la pre­vi­še mi­sti­fi­ko­va­na. Pi­sci da­nas vi­še ne pred­sta­vlja­ju sa­vjest dru­štva ni­ti su na­rod­ni tri­bu­ni. Iz­gu­biv­ši sta­tus ko­ji su ne­ka­da ima­li, da­na­šnjim pi­sci­ma je osta­vlje­na mo­guć­nost da od­lu­če da li će jav­no da se an­ga­žu­ju u dru­štve­noj i po­li­tič­koj sfe­ri, a ta se vank­nji­žev­na ulo­ga pi­sca, ona ko­ja se ne na­la­zi u nje­go­vom knji­žev­nom ra­du, vi­še ne pret­po­sta­vlja sa­ma po se­bi. Mi, da­na­šnji pi­sci, zbog ob­ja­vlje­ne knji­ge ko­ja, pret­po­sta­vi­mo, ni­je po uku­su vla­sti ne za­vr­ša­va­mo u Gu­la­gu ili na Go­lom oto­ku, ali nam se do­ga­đa ne­što jed­na­ko stra­šno: vlast nas, s jed­ne stra­ne, svo­jom ne­bri­gom za pi­sa­nu ri­ječ mar­gi­na­li­zu­je do te mje­re da je naš fi­zič­ki, eko­nom­ski i so­ci­jal­ni sta­tus ugro­žen, a s dru­ge stra­ne, u mo­guć­no­sti je da ka­žnja­va po­li­tič­ki ne­po­dob­ne pi­sce pre­ko svo­jih ko­mi­si­ja i ži­ri­ja ti­me što će im us­kra­ti­ti ka­kvu na­gra­du ili no­vac, što smo ima­li pri­li­ke da vi­di­mo ovih da­na u Sr­bi­ji. Iako je pi­sa­nje knji­ga ozbi­ljan rad, ko­ji sva­ka­ko pret­po­sta­vlja od­re­đe­na zna­nja i vje­šti­ne sti­ca­na vi­še­go­di­šnjim uče­njem, mi vi­še ne mo­že­mo da ži­vi­mo sa­mo od pi­sa­nja, jer je, s jed­ne stra­ne, ta­kva vr­sta po­sla pot­ci­je­nje­na, a s dru­ge stra­ne, za knji­ga­ma ne vla­da na­ro­či­ta jag­ma. Na­ža­lost, me­di­ji da­nas, a ne knji­ge, kre­i­ra­ju sli­ke dru­štve­no po­želj­nih obra­za­ca po­na­ša­nja. Pi­sci su is­pa­li iz ka­dra na tim sli­ka­ma, dok u gro-pla­nu štr­če po­li­ti­ča­ri, star­le­te i kon­tro­verz­ni bi­zni­sme­ni, ko­ji­ma je sta­lo do knji­ge kao do lanj­skog sni­je­ga.